Велимир Бата Живојиновић
Велимир Бата Живојиновић (Јагодина, 5. јун 1933 - Београд, 22. мај 2016) био је југословенски и српски глумац. Играо је више од 400 филмских и телевизијских улога.
Цитати
[уреди]„Ја и нисам глумац, ја сам знак. Неки теоретичари тврде да су филмски и телевизијски глумци знаци... Ми смо знаци, па од нас могу да направе знак питања и знак чуђења. Не знам да ли сам у томе успео. Када би постојао неки рецепт за то, ја бих се још мало потрудио.”
„Сергеј Бондарчук, једини човек на свету који има Оскара и Орден Лењина, био је мој кунак, што на руском значи побратим. Знали смо се од раније, и живели смо осамнаест месеци у истој соби док смо снимали Неретву. Он, Борис Дворник и ја. Врло често ме питају да ли сам имао у животу неки узор, а ја кажем — Бондарчук. Његови људски квалитети су такви да ја то никада нећу моћи да постигнем, а његова улога у филму Човекова судбина мени је била неки показатељ, неки врх. Дружећи се са њим желео сам да будем као он. Бондарчук је тада припремао Ватерло са Род Стајгером, и ту је требало да играм Наполеоновог посилног. То што нисам моја је грешка. Тада сам се приватно избрукао као никада у животу. Али, пустимо то. Побратима сам дочекао како доликује, овде у мојој Кораћици. Обојица са супругама, његова Скобцева и моја Лула. Тада сам испекао вола. И наравно, били смо у кондицији, пили смо добро домаће вино. Кад је то поодмакло, каже он да мора нешто да ми призна. Кажем: ’Признај!’ И он ми тада каже да је пореклом Србин. Бака му је била Српкиња.”
„Превише смеха је комедија, превише суза је трагедија... Права мера је уметност.”
„У животу играш или главне или споредне улоге.”
„Лично не познајем ниједног хероја, према томе не познајем ни себе.”
„Никада нисам имао узоре, љубимце: Џон Вејн, Гари Купер и остали нису ми се много допадали, а Љуби Тадићу сам само завидео на таленту. Наравно, то ми не смета да се надам да ћу, можда, ја некоме бити узор...”
„Шта је глума? То нико не зна...”
„Има сам срећу што сам наишао на све те људе који су ми много помогли, нарочито Соја Јовановић и Радош Новаковић, који ми је дао улогу у свом филму ”Песма са Кумбаре”, који ми је био први филм. Играо сам и у Сојиним филмовима, и у његовим свим филмовима... То је прст Божији!”
Други о Велимиру Бати Живојиновићу
[уреди]„Без икаквог претјеривања, могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут глумац. Наше вријеме ће апсолутно моћи да се чита криз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити.”
— Вељко Булајић, редитељ (2010)
„Бата је глумац који се може сагледати само у светским размерама. У нас, он је, хвала Богу, успео да добије место које заслужује и да на крају постане жива легенда. Са Батом сам нажалост играла мало, али и то је било више него довољно за једно драгоцено искуство. Била сам фасцинирана са којом је лакоћом радио оне сцене у филму Пас који је волео возове, оне вратоломије на рингишпилу, на коњу и са магарцем, уопште свуда где је одбијао дублера. Он има неког спортског духа у стварању филма. То ради са радошћу и просто сам имала утисак да се тада добро забавља. Лакоћа и велика доза хумора коју носи у посао прија партнерима и целој екипи. Све то улепшава рад на филму, који је за мене лично, једна досадна технологија. Друго што ме је фасцинирало је, како је он лако заборављао све оне филмове који су били испод његових могућности. Умео је, што ја кажем, да се провуче кроз лош филм ’као пас кроз росу’, да га се једноставно ’отресе’ и да се ништа од тога на њега не прими. Зато је он увек остао на врху.”
— Светлана Бојковић, српска и југословенска глумица (2010)
„А онда се појавио он! Један човек који је који је одмах био наш вођа, наш поглавица, наш гуру... Био је то, Бата Живојиновић. Ми смо га пратили у стопу. Он је био 10 година старији од нас. Када је он имао 20 година, ми смо имали 10 и то је била велика разлика, али када смо и ми имали 20 а он 30 година, те разлике више није било. Он је измишљао нека нова правила. Једно од њих је било: Није важно добити батине, важно је не потући се. Наравно, он никада није добио батине... Он и сада води једну битку, битку са животом, а ја сам сигуран да ће победити.”
— Драган Николић, глумац (2015)
„Свака улога је добијала на томе што ју је Бата тумачио. Српско глумиште нема много својих Парнаса, непролазних, који дају печат свом времену. Један од Парнаса је свакако Бата Живојиновић. Врх. Громада. Иначе, човек огромног срца, саткан од доброте, козер, духовит, образован. Човек који воли људе, који хоће да помогне и кад му то не траже. Нема никога ко му се обратио, коме није, колико је могао, помогао. Никоме није рекао не. Такав је он човек. Од свега тога није имао никакве користи, него само главобоље и проблеме. Баш због тога што је такав, њему се верује и зато су његови ликови толико уверљиви.”
„Бата Живојиновић је један од највећих глумаца које је наша земља икада имала... Бата је био омиљени глумац у мојој породици, као мачо, муж, супруг, партизан. Али био је он и сплеткарош, издајник, лопов. Гледала сам Бату поново и поново у различитим периодима своје младости. Живо се сећам његових филмова Валтер, Диверзанти, Крвава бајка, Узаврели град, Неретва, Сутјеска, Скупљачи перја, Мајстор и Маргарита... То су све филмови који су на мене оставили дубок утисак. Из Југославије сам отишла 1985. године. Желела сам да некако побегнем од те историје, да створим сопствену историју. Живим ван земље већ тридесетак година али тек сада видим да је та историја нешто што не може да се ’дилитује’, да се избрише, да је она део мене, део мог порекла, што свакако утиче на оно што радим. У последње време сам извела неколико радова под називом Балкан еротика. То су радови који су у директној вези са нашом историјом, са мојим партизанским пореклом и филмовима у којима се то осећа. У свему томе има Бата своју улогу. Размишљала сам дуго са ким бих могла да га упоредим. Шта мислите о Роберт де Ниру? Мислим да је де Ниро најбоље поређење.”
— Марина Абрамовић, српска уметница перформанса (2010)
„Кад говорим о Бати Живојиновићу, говорим заправо о својој младости. Био је један од најбољих глумаца оног времена и није било могуће снимити ниједан филм без њега. Већ је био легенда или ступ на коме је почивала југославенска кинематографија. Питам се како би изгледала Козара без Бате, без оне главне сцене у филму кад руком задржава шиљак. Свугде је стварао пријатеље и сви су га вољели. Сјећам се Сељачке буне и никада нећу заборавити како је живо донео један хисторијски лик из XVI стољећа. Није се знало ко боље јаше, Бата или наш стари каскадер Криштоф, у сцени битке, на том коњу са исуканом сабљом. После, кад сам почео радити америчке филмове и серије, предложио сам Бату редатељу серије Вјетрови рата за улогу партизанског вође у једној од епизода. Серија је била међу најскупљима осамдесетих година и коштала је сто десет милиона долара; била је то ужасна свота у то вријеме. Бата је дошао и одиграо маестрално улогу партизанског капетана који прихвата неке одбегле логораше из Аушвица. Американци су били јако задовољни. Такве улоге биле су му већ у крви. Доживљавао је партизанског вођу као себе самог, њему је, у ствари, тада требало дати Партизанску споменицу, јер је прошао и доживио цијелу ту ослободилачку борбу.”
„Данас је тешко замислити да је постојало време кад Бате Живојиновића није било. Да су постојали филмови, па чак и читава кинематографија, а да на платну није било Бате. На срећу, то није дуго трајало: Бата се појавио на време — пре више од тридесет година — и с платна не силази до дан-данас, ма шта да се тих година догађало са југословенском кинематографијом и са самим глумцем. Због тога уопште не мора да изгледа као реторика шаљива упадица једног југословенског критичара који је приметио да петнаестак последњих пулских фестивала, који се одржавају сваке године, протичу у знаку једне те исте дилеме: коме дати Златну арену за најбољу мушку улогу — Бати Живојиновићу или неком другом.”
— Мирон Черњенко, председник Савеза филмских критичара Русије (1990)
„После толико филмова које смо заједно урадили, мислим да је он апсолутно верно одиграо улоге које сам написао. Имао сам осећај потпуног задовољства док сам га гледао у филмовима као што су: И Бог створи кафанску певачицу, Крај рата, Сиви дом, Пас који је волео возове, Чувар плаже у зимском периоду, Тигар, Балкан експрес 1 и 2... Једноставно , ако постоји нешто што би се назвало врхом глуме, то је Бата. Он је сваку своју улогу, без обзира на то да ли је главна или споредна, играо као да му ја најважнија у животу. Никада нисам чуо негативну критику на Батин рачун. То је не само зато што је потпун професионалац него човек који изузетно добро схвата шта је добио као сценарио, каква је то улога и шта му је задатак. Увек је био добро припремљен, и резултат тога јесте да ми је пружио потпуно задовољство као сценаристи, али пре свега као гледаоцу. О заједничком раду могу да кажем само да смо се разумевали без иједне једине речи. Прочита сценарио, негде се сретнемо и само се погледамо, и ја знам да је већ у потпуности спреман да то уради на најбољи могући начин.
Посебно ми је прирастао за срце филм Крај рата, јер је цела моја породица страдала у усташким покољима у Херцеговини. Док сам писао ту причу мислио сам на Бату. Он је играо осветника, који у последњим данима рата узима свог малог и сина креће са њим да освети жену, мајку тог детета, коју су зверски убили. То је једна апокалиптична визија. Апокалиптична су и места кроз која пролази, све је на ивици крајњег расула, осећа се нешто у ваздуху што је на ивици опште катастрофе. Не могу да кажем да је он хладан и прорачунат лик, јер он својим изразом лица дочарава огроман сплет емоција. Он убија једног по једног виновника, све до последњег, коме уз врисак детета опрости живот. Ужасни бол створио је неку засићеност. Филм се завршава тако што стижу до мора у коме се јунак пере од свега што је прошло кроз његов живот. Бата је то тако одиграо да и дан-данас кад се тога сетим, осетим ужасно узбуђење. То је фантастична, једна од његових најбољих улога.
Он поклања пажњу свему што је у вези с улогом, од ципела, чарапа и панталона до блузе, фризуре и шешира. Он потпуно улази у лик. Рецимо, за улогу путујућег каубоја у филму Пас који је волео возове, ја сам му у разговору указао на један стварни лик по коме сам писао ову улогу, неког Вукојчића који је стварно радио на филму као каскадер, а затим је давао представе по провинцији и по стадионима. Бата је отишао код њега, гледао шта ради, како прави приредбе по провинцији, шта шапуће на уво коњима, а шта својој партнерки, потпуно га је ’скинуо’ и ту улогу урадио сасвим другачије од свега до тада. То је један Бата изузетне топлине, припремљености за улогу и уверљивости у ономе што игра. Данас, кад се сетим те улоге, могу да га упоредим само са Ентонијем Квином у Фелинијевом филму Улица.
Као што рекох, поред тога што му је господ Бог подарио невероватну меру раскошног талента, он је сваку своју улогу, а имао их је неколико стотина, спремао и тако се уживљавао у њу као да му ја прва, једина и најбоља.”
— Гордан Михић, сценариста (2010)
„Он је један јак човек, мудар, умиљат кад хоће. Некад и није тако сладак, уме да буде оштар, понекад груб. Али ја му страшно верујем, знам да ће ми много помоћи. Он се ослања на свој инстикт и зато у тренутку кад стане пред камеру постаје моћан. Он је мајстор крупног плана. Он је и господин и сељак и зликовац и интелектуалац, он се трансформише у бескрај. У томе му нема премца у нашем филму. Бата може да се пореди само са светским глумцима какав је, рецимо, Џек Николсон.”
— Неда Арнерић, српска и југословенска глумица (2010)
„За моју генерацију и мене био је више од глумца, био је Бата — увек нешто што је превазилазило једну глумачку судбину, нека врста иконе времена једне државе, једног великог система, једне идеологије. Био је први међу једнакима. Али је уливао највише поверења у сусрету са народом. Био је народни посланик партије на власти, и то на јакој власти. У време кад је нас неколико одлучило да сними филм Лепа села лепо горе, мени је запала дужност да разговарам са Батом за улогу Гвоздена, која му је била некако и намењена. Пошто је филм имао доста политичких теза, мене је јако занимало како ће он реаговати. Кад је прочитао сценарио позвао ме је телефоном и рекао: ’Бог те, ово је један јако добар сценарио! Ово може да буде један велики филм српске кинематографије.’ Прошло је од тада доста времена и тај филм, који је пун симбола, стварно је заузео веома значајно место. Бата је том улогом завршио један лик који га је пратио током целе каријере, лик ратника, партизана, борца против фашизма, народног хероја.”
— Драган Бјелогрлић, српски и југословенски глумац (2010)
„Избор Бате за улогу Гвоздена у филму Лепа села лепо горе био је логичан, органски. Бата је човек који припада неким другачијим временима. Направио је од Гвоздена заиста невероватну улогу. Бата је најспецифичнији човек с којим сам радио. Има много великих глумаца и највећи део њих ради за себе, а Бата је човек који ради за филм, за екипу. Он схвата да је филм колективна уметност, ваљда је зато социјалиста.”
— Срђан Драгојевић, редитељ (2010)
„ Жика Павловић и ја били смо заједно на Примењеној академији и много смо причали о филму баш у време када је Жика спремао Повратак. Једна од Жикиних идеја била је да у филму споји професионалне глумце и натуршчике. Од професионалаца је прво ангажовао Бату, и мислим да је то било пресудно за филм. Бата је физички одговарао, имао је појаву, нешто између суровог и племенитог, практично два лица. Због око шездесет одсто натуршчика, типова који никада нису видели филм, Жики је требао Бата, врхунски професионалац, који је имао нешто мангупско у себи. Својом појавом он је могао да се изједначи са овим типовима. Ону чувену сцену обарања руке снимали смо у једној крчми код Новог гробља, заборавио сам како се звала. Бата је обарао руку са неким типом у шареној мајици, а ми смо били навијачи.
Оно што је разликовало Бату од других тадашњих глумаца је то што је умео да раздвоји позоришну глуму од филмске. Знао је шта је то микроглума, а микроглума је врхунски квалитет филма, јер камера бележи израз очију, неприметне покрете на гркљану, на вилици итд. Бата је био међу заиста реткима на Црвеном крсту, који је прошао све уличне приче, имао је природну интелигенцију која га је водила кроз тај мутни свет и, наравно, није дозвољавао да га тај свет употребљава него је он употребљавао њега.
Међу натуршчицима била је у Повратку готово цела Медијала што је било ван памети. Био је ту Леонид Шејка са оном његовом огромном главуџом, Драган Лубарда који тада није носио браду и ја, необријан са неким шеширом. Ту сам упознао Бату Живојиновића, али није ту било великог дружења. Он је био признат и познат, а ми на ивици закона. Ми смо тада били, такозвана, ’линија апстракције’, а комунисти су на то гледали као на нешто против режима. Били смо пред хапшењем. Шејку су већ били ошишали до главе, мени ништа још нису смели јер сам имао неког удбаша у Ваљеву. На нашу срећу, помогли су нам Оскар Давичо и Пеђа Милосављевић, који су нас практично, спасили затвора. Бата се сасвим уклопио у тај миље, као неко ко се вратио са робије и одмах суочио са ништавилом. Повратак је отворио перспективу која ће тек касније да се покаже као наша стварност.
Бата је имао ореол. Још у Ваљеву причао ми је песник Пера Пајић виц. Последње речи Адолфа Хитлера биле су: ’Убијте Бату Живојиновића’.”
— Љуба Поповић, српски сликар (2010)
„Бата Живојиновић је, онако како га ја видим, нека врста персонификације југословенског филма. Та фигура, та личност, апсолутно је нераздвојива од југословенске кинематографије, и као такав, Бата ће остати у историји. Он је Клинт Иствуд нашег екрана. Када је 1986. била велика изложба југословенског филма у Центру Жорж Помпиду, у чувеном Бобуру, позвао ме је директор тамошњег филмског програма, Жан Лу Пасек, да за изложбу направим плакат. Ставио ми је на располагање масу фотографија, разноразних кадрова, глумаца... Требало је да сложим тај феномен, југословенски филм представити једном једином иконом и ја сам се, без предомишљања, одлучио за кадар великог скока из филма Три Саше Петровића. Бата просто искаче из кадра у том филму. Ја сам учинио да он искаче из тог плаката... просто вам скаче за врат. Та енергија, дакле, ако хоћете, нека агресивност тог скока учинила ми се врло погодном да пренесе дух нашег филма, који је више обојен том виолентном, него рецимо сентименталном страном.”
— Владимир Величковић, српски сликар (2010)
„Амбиваленција би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то — увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито Виктор Старчић, који је волео да понавља: ’Нема малих улога, има само малих глумаца.’ Ако усвојимо Камијеву тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум.”
„
Мој први сусрет са Батом био је пре пола столећа. Још сам био на љубљанској Академији, а он је већ био познати глумац. Добио сам позив од Вељка Булајића за Неретву и био запањен откуд уопште знају за мене. Отишао сам на снимање и, морам да признам, имао сам велику трему коју иначе немам ни на даскама ни пред камером. Тамо ме је сачекао Бата и увео у филм. Ту је била цела свита познатих глумаца, и словеначки Лојзе Розман, али ме је баш Бата увео у екипу. Још прве вечери частио ме је вечером. Сећам се, јели смо неке пастрмке. Волели смо обојица да цугнемо и од тада се нисмо раздвајали двадесет четири часа. Волео је увек добро да попије и поједе, прави гурман, тачно је знао где је добра кафана и право друштво. Само, пазио је да не попије сувише, јер се то одмах некако чује. Водио је рачуна и о мени, опомињао ме је: ’Ајде смањи мало, Словенац. Шта радиш, бре, који ти је?’ Рекох: ’Добро, бре, шта је деци вина?’ А он: ’Знам ја, бре, кад почнете ви Словенци, онда то није деци него литар.’
Велики шмекер. На снимању где је он атмосфера је била увек на нивоу, без нервозе, онако професионално. Био је тачан ујутру, на шминки први, помагао је чак и шминкерима. И на сету увек први.
Много сам од њега ’куповао’ на тим снимањима. На пример, радио је очима фантастично. Погледа као у камеру, али то није у камеру него мало у страну, тачно где треба. Наравно, ништа од тога не примети неизвежбано, око. Оно што код њега плени је невероватна природност, опуштеност, животност, што је и специфичност његове глуме. Највећи домен великих глумаца је да им гледалац верује.
Још нешто сам од њега научио. Каже: ’Немој док снимаш увече гледати материјал.’ Ја питам: ’Зашто, поправићу?’ А он: ’Е видиш, то ти је грешка. Поправићеш оно што је било јуче, а то се неће римовати са оним што је данас. Додај само оно шта мислиш да ти треба. Немој ништа него да будеш нормалан, шта нормалније то боље. А најважнија је камера. Запамти, камера ти је као љубавница.’ Питам: ’Зашто љубавница?’ ’Па код жене нема врдања него оно што она каже, а код љубавнице имаш један други однос, кажеш јој и оно што рођеној жени не би рекао. Жени не мораш, али камери мораш све да кажеш.’
И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује. Концентрацију коју има на — нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже: ’Мораш да си опуштен, релаксиран, да се истопи она грчевитост. Али за десет секунди зна да се поново врати у улогу. Та трансформација, то је код њега нешто невероватно. И кад нисам имао посла долазио сам на сет да га гледам, и некако купим ту тајну.’
Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.
Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за Београд преко Дубровника. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем: ’Ово ми је од ћалета, он те је јако волео, па нек’ остане код тебе.’ Нисам знао, и сада не знам, шта је порука тога, али ми се чинило да тај кишобран припада Бати. Нека геста, можда сулуда, смешна, необична, а мени драга. Тако да мој ћале сада живи с тим кишобраном код Бате.”
— Ратко Полич, словеначки и југословенски глумац (2010)
„Бата има једну врсту позитивне енергије коју скоро заразно преноси на околину, нарочито на партнере. То из њега навире као лава, он је човек вулкан, вулкан који за собом вуче целу екипу. Има једна дивна прича која се везује за Бату коју ми је причао један други велики глумац. Каже: ’Ја не знам да ли сам добар глумац или не, али знам да сам одличан вучни коњ.’ Ето, то је Бата за сваку екипу, за сваки пројекат у коме учествује. Он дакле није учесник него рођени лидер. А ту је главна енергија. Кратко и јасно, беспримерна енергија, коју је он у стању да преточи у велику глумачку поруку.”
— Ирфан Менсур, српски глумац (2010)
„Црвени коњ је био мој дебитантски филм у коме је Бата играо главну улогу, Бориса Тушева. Тако се догодило да сам у филм ушао са Батом и то је била чињеница од пресудног значаја. За мене је то било фантастично. Играо је ту улогу тако што је потпуно ушао у филм, као да је све то било написано за њега. Његово искуство и његова сигурност дали су ми драгоцену предност. Можда је једна од ствари, која нас је могла и ограничити у раду, био језик. Било је потребно да Бата савлада македонски језик, да би звучао аутентично и уверљиво. Кад сада гледам тај филм Бата ми звучи фантастично, невероватно. Нисам видео неког ко је остварио овакву улогу на македонском језику. Са снимања Црвеног коња памтим још и ово. Део филма који се дешава у Узбекистану нисмо у то време могли да радимо тамо, него нам се указала прилика да снимамо у једном сасвим сличном амбијенту пустиње у Кини. У Пекингу смо се уверили у Батину популарност. Толика је била та популарност да није смео да изађе на улицу него је остајао у хотелу. Из Пекинга смо летели авионом једно четири сата, па онда комбијем још тридесет сати дубоко у пустињу, док нисмо стигли на место снимања. Ништа, равница, пустиња, нигде никога. Одједном иза неких дина појави се неки човек, загледа се у Бату и нестаде. После пет минута почели су буквално из песка да ничу људи (тамо се живело у земуницама) и да пљескају и наглас скандирају ’Бата, Бата!’. Опет је настала иста гужва као да смо у Пекингу, то је трајало сатима и нисмо могли да снимамо. То је нека невероватна популарност, коју доживљавам као једну врсту симбола, неку врсту оживелог мита. Уосталом, такав мит био је већ изграђен у нас. Бата је симбол и синоним српског и југословенског филма — Бата национале.”
— Столе Попов, македонски редитељ (2010)
„У Балкан експресу смо радили дан и ноћ, имали врло кратке паузе за одмор и почињали у шест ујутро. Била је потрага по хотелу и тешко смо скупљали екипу. Једини ко је и пре шест ујутро био спреман, у костиму, нашминкан и са текстом у руци био је — Бата. Све то најбоље говори о његовом односу према раду. Од текста се, иначе, није одвајао. На почетку је пажљиво прочитао књигу снимања и тражио један мали разговор. Није наметао своја решења и оно што бисмо се договорили изводио је на најбољи могући начин. Често је иамо јако добре идеје, од којих би му неке синуле у току самог снимања. Понекад би направио неку малу глумачку досетку или добар штос и то је било драгоцено. Многи дебитанти су пред Батом имали велику трему, али се догађало да су највећу могућу помоћ имали баш од њега. То је била једна врста академије. Бата зна много о филму и не покрива само глуму. Тачно зна како функционишу светло и тон, познате су му многе редитељске финесе и тајне. На снимању не отима простор за себе, него напротив, допуњава заједнички допринос. Упорност коју Бата показује већ више од пола века достојна је дивљења и то чини основ сваког пријатељства. Са Батом се не видите три-четири године, али кад се сретнете, изгледа као да сте се јуче растали. За споменике има времена, али онај ко буде правио споменик Бати Живојиновићу мораће да зна да је један од његових носећих стубова била његова Лула. Кад год би Бата застао она је била ту да га поново гурне у ватру. Зато Бата оволико и траје.”
— Бранко Балетић, српски и црногорски редитељ и директор Црногорске кинотеке (2010)
„Са Батом сарађујем од филмова Сок од шљива, Балкан експрес и Балкан експрес 2 и то по природи мог посла, углавном на музичким деловима. Ја сам мислио да он нема много везе са музиком јер сам га гледао у партизанским филмовима, као и у улогама руралних типова, као што је била она у Соку од шљива, где је одлично играо неког политичара који потиче са села. Био му је довољан само један потез ноктом, кад после ручка чачка зубе, па да открије цео тај карактер. Али већ у филму Балкан експрес I, где је свирао тубу, видео сам да му плејбек иде лако и природно, испумпавао је то савршено. У другом наставку тог филма била је другачија подела, тамо он свира трубу, а Берчек саксофон. То је већ био неки џез. Доста сам радио са њима и тај плејбек је испао тако феноменално да га и данас показујем студентима. А да има и слуха и глас, схватио сам кад је требало да пева шлагер Љубав, ах љубав је то. Питао сам га је л’ може. Па наравно. И онда сам написао, пола за њега а другу половину за Оливеру Марковић, дао му неку демо-касету да мало слуша код куће и опет је испало тако добро да сам песму ставио на CD моје филмске музике. Убрзо је постао хит. Нисам могао ни да сањам. Бата је такав. У свему фантастичан.”
— Зоран Симјановић, српски композитор музике за филм и позориште и професор на ФДУ у Београду (2010)
„О Бати Живојиновићу говорити, Бату Живојиновића гледати, слушати, души је драго, што би рекла Исидора Секулић. Зашто? Зато што је Бата истовремено један велики остваривач улога и један једини лик. Оно што је у његовом свакодневном животу егзистенцијално то се прелива у његов уметнички живот, у његове различито профилисане улоге. Бата располаже једном врстом фотогеније не да би се исликавао и одсликавао него да би на екрану живео један свој дубоки живот. Он не студира улоге, он не буба улоге, он не учи улоге. Он је у тим улогама од самог свог почетка, јер оне припадају његовој животној и уметничкој егзистенцији. То је занимљив и велики феномен. Поред тога, Бата Живојиновић има једну врсту чародејства, он осећа сељачке ликове, типове, профиле у једној врсти рустикалне поетике. Нигде у нашем филму није тај сељак наш добио такву апотеозу у наизглед обичном, малом материјалу, у ситном дијалогу, ситној судбини, ситном неком детаљу из свакодневног живота, који се пришљамчи или шуња или приудене у те његове карактере. Али, са Батом нема шале. Он ради озбиљно, он ради непрестано, он иза себе има километре путовања и километре меланхоличних улазака и излазака из личности, из типова, из модела наше неизоставне и наше непрегледне свакодневне животне и људске судбине. Људска судбина, како би рекао Малро, јесте оно што Бату заокупља, што га чини артистички, али и етички одговорним.”
— Милосав Буца Мирковић, српски есејиста, књижевни, позоришни и филмски критичар, песник, антологичар и прозаист (1978)
„Увек сам имала утисак да Бату познајем дуже него што сам га познавала и да сам играла са њим више него што јесам. Такав утисак ствара он сам. Знам га од своје петнаесте године али сам први пут играла са њим у филму И Бог створи кафанску певачицу редитеља Јована Живановића. Тада сам упознала друго лице Бате Живојиновића, јер је и филм био другачији од свега што је он до тада радио. Ту је играо заљубљеног младог човека, нежног и врло емотивног, коме се дешава несрећна љубав према кафанској певачици која га исто воли, али ту љубав не могу да остваре због различитог схватања живота и става околине. Тада сам видела како се Бата озбиљно припрема за снимање и даје пример професионалног односа према позиву. Догађало се да дође на снимање и ни са ким не проговара, да седи негде са стране и потпуно изолован мучи неку своју муку. После би улога природно излазила. Још сам нешто научила: свака се улога, велика или мала, пожељна или не, игра целим бићем. Нема препреке коју глумац не може да савлада у раду са партнером. Тако смо савладали све препреке и филм је имао много успеха. У оно време био је рекордер у гледаности. Чини ми се да још увек има вредности, да изазива емоције и да је права студија друштва какво је било пре, и какво ће бити после тог филма.”
— Вера Чукић, српска глумица (2010)
„Ни једна теорија, хладна дистанцирана, не може да зароби значај који Бата има за историју југословенске кинематографије. Спискови филмова, набрајање улога, цитирање реплика, подсећање на омиљене сцене, копање по његовој богатој филмографији за неким мање слављеним, а пажње вредним ролама — све је то маргинално пред дубоким трагом који је Бата оставио у нашој кинематографији, а ваљало да би га опишемо.Како? Напросто, Бата је у нашем филму више од глумца. Он је кинематографија лично.”
„Бата Живојиновић je у филмску уметност крочио скромном улогом (ако нас сећање не вара од само неколико кадрова) у филму Песма са Кумбаре, Радоша Новаковића 1955. године. Од тада, ако се изузму почетних седам година рада у Београдском драмском позоришту, стално је присутан на филмском платну, и богата хроника Пулског фестивала показује како се разноврсно пожртвовано исказивао овај глумац. Бар три генерације режисера пресудније су обликовале наш филм: педесетих година — Радош Новаковић и Столе Јанковић, шездесетих Александар Петровић и Живојин Павловић, седамдесетих — Милан Јелић, Мића Милошевић, Горан Паскаљевић. У њиховим филмовима Живојиновић је стална поуздана ставка, уметник без чијег доприноса и ’заштитног’ визуелног знака (филм је визуелна уметност, зар не?), није могуће замислити ове филмове. Када се данас на нашим филмским академијама говори о модерном изразу глумачком изразу на филму, примери глуме Бате Живојиновића могу послужити као упечатљива поука и путоказ.
Сваком послу, и количински замашној улози у Јанковићевом Трену и дословној епизоди у Јелићевом Тигру, и главној улози у неком акционом спектаклу који своју драматургију дугује стрипу, као и сложеном лику препуном драмског набоја, Живојиновић прилази с подједнаком одговорношћу. Управо на Филмским усретима у Нишу, од петнаест одабраних филмова седам доносе остварења Бате Живојиновића. Готово целокупни распон жанровских одлика заступљен је у овим филмовима и, по том распону, Живојиновић данас у нашем филму нема премца.
Живојиновић је неосетно, у колективној свести поштовалаца филма, постао један од симбола нашег времена, глумац у чијем лику је многа савремена филмска тема исказала своју драматичност.”
— Милан Влајчић, српски филмски критичар (1978)
„За ову нашу земљу Србију кажу да пати од кратког памћења када су историјски догађаји и култура у питању. Бата нас је све зезнуо и траје већ два века. Оно што му никада није недостајало јесте тај мангупски, шмекерски приступ. Одувек је био мангаш са београдског асфалта. Има једна кључна реч, његова последња реч у сваком разговору: ’Готово.’ То је реч која је ушла његову каријеру. Бата је глумац и човек кратких ударних речи. Па би се у српском језику реч ’легенда’ могла заменити речју ’Бата’. Али то ’Бата’ значи и ’Човек, бре’. Он је заиста човек, такав је одувек. Он се није променио, остао је исти. Та жица хуманости остала ја њему до дан-данас. Он је глумац који је потекао из дубине своје душе, из свог детињства, из нечега што и данас плени.”
— Дарко Бајић, српски редитељ (2010)
„Желео бих да о Бати Живојиновићу говорим веселим гласом, јер је он то заслужио. Што се популарности тиче, он је тај појам проширио. То значи бити атрактиван и привлачан а не бити површан. У томе је тајна Батине популарности. Био сам срећан што познајем човека кога воли толико људи. И он је у тој срећи уживао. Он је филмски јунак нашег времена. По мом мишљењу, најбоље улоге остварио је не у спектаклима него у мањим филмовима и мањим улогама, у скромним пројектима, рецимо са Шотром и у серијама на телевизији, које су могли подједнако волети и један Србин и и један Хрват и један Кинез.
Бата је личио на човека који ни у филму ни у животу нема проблема. Таквог глумца нисам срео. Глумци обично кукају, плачу, муче се, пренемажу, исповедају се. Тако нешто никада нисам чуо од Бате. Он није мистификовао занат, схватио је на време шта је његов квалитет. Побећи на време из позоришта и остварити се на филму био је знак ваљаног избора и велике мудрости. Бата је најбољи израз нашег времена. Он има све врлине и све недостатке свог времена, и зато је његов јунак не само на филму него и у животу. Нисам се много дружио са њим. Долазио је на телевизију у време кад сам ја тамо био уметнички директор. Радили смо заједно неке филмове и то је за мене увек била велика радост. Онда смо помало свраћали у Мадеру. Али сам упамтио једну ствар, која не личи ни на мене ни на Бату, а занимљива је. Када смо завршили серију Сиви дом, питао ме је на ’последњој клапи’ куда ћу после снимања. Појма немам, кажем ја. ’Ајде са нама у Кораћицу.’ То је било два дана пред Нову годину и ми смо та два дана провели заједно у Кораћици. Ту сам први пут видео Бату ’иза завесе’. Био је то други човек. То више није био онај Бата без проблема него врло осећајно биће, са много питања, са много не само уметничке него и животне забринутости. То је био Бата у другом светлу, који ни издалека није без проблема. Бата је умео да буде изузетан пријатељ онима које је сматрао да заслужују његово пријатељство, као што је био потпуно незаинтересован за људе који са њим немају никакву сличност.
Глумац увек губи у политичком ангажману, па је изгубио и Бата. Не да је он лично нешто изгубио, него је изгубио много времена, које је могао да посвети нечем другом. Било би корисније да је снимао филмове. Био је потребнији политици него она њему.”
„Срећан сам што ми се пружила да га упознам. Од њега сам много научио о послу, али и неким другим стварима. Зар је мало играти поред звезде, која је са друге стране, скроман човек и изузетан другар? Највише ме је фасцинирало то, што је све радио са неком несхватљивом лакоћом. Кад смо снимали Партизанску ескадрилу имао сам страшну трему, јер је моје искуство било мало. Нарочито ме је збуњивало што смо једну сцену много пута понављали, а ја нисам знао зашто, нити сам добијао неке нове инструкције. Нисам знао шта не ваља и шта треба да урадим, да би било боље. А, Бата је све то радио и говорио ми да не бринем, да тако мора. Кад смо некако завршили, рекао је: ’Био си супер!’ А ја мислио да сам био катастрофалан. После мене је снимао Љубиша Самарџић и направио 35 дублова, и онда сам се утешио. Схватио сам да постоји неки инстинкт који режисеру говори кад је добар дубл и да на то не треба да се обазирем.
Кад смо снимали бекство са мостарског аеродрома мислио сам да ће дублер-пилот да полети са авионом у који ускачемо нас двојица. Али Бата није хтео ни да чује за дублера. Запрепастио сам се кад сам видео да Бата почиње да рула по писти и хвата залет. Препао сам се страшно да ће стварно да полети и да ће бити ко зна шта, али Бата се само слатко смејао. Све је испало добро да боље бити не може.
У Партизанској ескадрили имао сам проблеме са језиком, а Бата ме је увек исправљао у погледу дужина, које су различите у српском и македонском. Успео сам да му то вратим кад смо у Македонији радили Црвеног коња и кад сам ја био његов лектор. Он је савршено научио језик. Савршено! Чак је и у приватним разговорима, док смо разговарали у Македонији, говорио са људима македонски и људи су га заволели. Њега и данас пола Македоније воли, а друга половина га обожава.”
„Одиграо je читаве друштвене слојеве добрих, лоших и обичних јунака на модеран начин који се допао публици. Красе га храброст и духовитост. Сва његова глума је трагање за сновима. Одише животним оптимизмом, и зато је постао идол маса. Натерао је чак и Тита да заборави протокол када је пред свима причао вицеве о њему. Било је једно такво незаборавно вече на Брионима, Тито се зацењивао од смеха и говорио ’Немој, немој више...’
Нисам, нажалост, много играла са њим. Први наш заједнички филм је био, данас једна готово заборављена копродукција, Олд Шурехенд, овде преведен као Лавиринт смрти. Играли смо запажене улоге са Стјуартом Гренџером и Миланом Срдочем. Он је играо неког опасног момка, ја неку бандиткињу. Снимали смо у Берлину, и он је држао целу екипу својим чувеним вицевима. Други пут смо се срели у филму Брат доктора Хомера. Ту је опет био опасан момак, а ја нека заљубљена болничарка. Највише смо се, међутим, дружили у нашем глумачком Удружењу. Он га је основао, био је и председник. Било је друго време, тада нисмо мислили о социјалном статусу и о пензијама, али и о томе је водио рачуна.
Све ово не би постигао без своје животне сапутнице Луле која је, као Пенелопа, чекала свог јунака дође као победник.”
— Јелена Жигон, српска глумица (2010)
„Бата Живојиновић је импресиван глумац, један од најбољих с којима сам радио. Он, напросто, одједном, осети шта треба да уради, и то боље него што сам ја замишљао!”
— Бернар Вики, немачки редитељ (1972)
„Било је дивно радити са Џоном Вејном из партизанских филмова. Почео сам припремати У раљама живота према књизи Дубравке Угрешић. Била су три љубавника из три нације. Хрвата је играо Раде Шербеџија, Словенца Радко Полич, а Србина Бата Живојиновић. За то је требало прилагодити текст и ја сам Срђану Карановићу факсом послао текст да ми га ’посрби’. Тако је Карановић, заправо аутор фамозне реченице ’сад ћу да те карам’. Бата Живојиновић је тада био највећа звезда југословенског филма, појам партизана, то је као Џона Вејна довести у неку комедију. Мислио сам да ће му бити неугодно да то ради. Није било му неугодно, одмах је пристао и страшно га је то забављало.
Пинтер је био за камером, у једном малом стану смо радили ту сцену, сликамо први мастер и долазимо на место где он треба да каже: ’Такви смо ми Срби.’ И све смо то поновили једно шест-седам пута и све је било тачно договорено, осим те реченице, а та реченица никако да из њега изађе. Одведем га на страну, питам га: ’Бато, имаш ли неки проблем са том реченицом?’ Он каже: ’Шта ће ти то? Што мешаш у то Србе и Хрвате?’ Ја му кажем: ’Треба ми.’ Он ме дуго гледа, па каже: ’Добро, ако ти треба, ’ајде, нек’ ти буде.’ И одигра целу сцену. Мислим да је Бата у том тренутку страшно требао одступити од себе самога, да је требао тај клише, који је он сам употребљавао и на коме сам ја градио лик, да га само окрене и да се пред светом појави другачији. И то се десило. Та сцена је у оригиналниој верзији за 2-3 минута дужа. Кад сам ја због ритма филма срезао на ову дужину, Бата ми то никада није опростио. Једно педесет пута ми је замерио што је нисам пустио дуже. Зато мислим да му је тај филм донео неку другу младост и да га је све то страшно веселило.
Он је мени после говорио да му се знало десити у Београду да уђе у тролејбус и да се цијели тролејбус окрене ка њему и каже: ’Сад ћу да те карам!’ Ја не знам да ли је то истина, чисто сумњам да Бата улази у тролејбусе, али ми је причао кинооператер из загребачког Мосор-кина, гдје је филм јако дуго играо, да је сваког дана долазио неки човјек, шутке гледао филм до те сцене, а онда синхроно са Батом изговарао цијели текст, па се онда опет смирио и гледао филм до краја.
Има још једна ствар везана за Бату, овога пута за Валтера. Већ годинама предајем на једном универзитету у Америци. Увек сам имао десет-петнаест студената из Кине. Чим се упознамо питају ме да ли сам заиста ’из земље Валтера’ и то разгорачених очију и са осмехом на лицу, као да сам из обећане земље, из неке свете земље! Својим очима сам видео како Батин мит живи и код клинаца и то оних који су отишли на Запад да студирају филм .”
— Рајко Грлић, хрватски редитељ (2010)
„Сачекао ме је у мом првом филму. Тресла сам се као прут када сам дошла првог дана. Прво, зато што је он некако кабаст, увек ми је деловао виши него што јесте, а ја да сам мања него што јесам. Друго, он говори гласно и смеје се. Упознала сам једног нежног, увиђавног човека, све супротно од онога што сам очекивала. У том првом филму, који је звао Кошава Бата ми је објаснио шта је што план. Нећете веровати, као студент треће године Академије нисам имала појма шта је то план на филму. Стално сам користила велике гестове, нарочито у крупном плану, а он је говорио да све што камера не види то и не постоји. И да гест није глумачко средство у крупном плану. А да је објектив педесетица крупни план, то сам запамтила за цео живот. Да у мизансцену никада не стајем иза њега, пошто сам се, ваљда подсвесно, стално сакривала. Наставио је да се смеје гласно и говори гласно, а оно важно за мене само мени на уво. Осећала сам се потпуно заштићеном и на томе сам му и данас бескрајно захвална. Можда је то зато што сам одрасла у Аранђеловцу, а он је из Кораћице, што је близу. Нећу заборавити, снимали смо на Велебиту филм Мала пљачка влака. Била сам једина глумица међу четрдесетак глумаца, али сам се осећала савршено безбедно. То је било важно, јер глумци иначе умеју да буду груби према нама, да се према нама понашају као према мушкарцима. У Бати сам увек имала великог заштитника. Он на снимању уме да направи атмосферу да све изгледа добро и изводљиво.”
— Тања Бошковић, српска и југословенска глумица (2010)
„Бата је глумац племенитог кова и ретке врсте, што се не може никако заобићи или прећутати када је реч о нашем филму, јер се у његовом досадашњем филмском ангажовању види и сажима све оно што чини једну такву сложену и значајну личност наше глумачке уметности.
Његове улоге су најлепше странице наше филмске уметности, у које је он сабио и створио дубоке и снажне емоције своје глумачке личности, стално у акцији пуног живљења и сигурног трајања. Изнутра, из најфинијег света осећајности, он се непоновљиво намеће својим ликом, и кад је у узбудљивом покрету, и кад је у смиреном ћутању. Никад се не зна да ли је његов израз, његово лице живље, пластичније, убедљивије кад прозбори или кад ћутањем у једном једином погледу, згусне сву топлину и људски бол.
Залеће се он у нашу прошлост, у наше дане, свим својим темпераментом и изнад свега својим људским шармом, који тако неодољиво плени и осваја.
За њега нема живота, нити људске радости без дубоког понирања и посматрања света у коме живи и ради кога, баш зато, вреди живети. Бата је такав у свакодневном животу, а такав је и у животу са оне стране филмске камере. Како на филму тако и у животу, и обрнуто, он живи смело и маштовито, другарски и људски, нежно и снажно, одано и истинито. Јер, само стабилна и богата личност, зрела и постојана, може тако хумано живети и стварати, као човек за човека...”
— Столе Јанковић, редитељ (1978)
„Први пут смо се упознали на Пулском фестивалу, мислим 1969., гдје сам био с Гравитацијом Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи југославенски филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе Торија Јанковића у филму Звезде су очи ратника. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други. Осјећам да сам филмски глумац постао тек у својим четрдесетим годинама, кад сам схватио да стојим пред камером једноставан, концентриран и точан. Бата је то био од самог свог почетка, одувијек. Он има ту једноставност, природност, спада у оне глумце попут Хемфрија Богарта или Џона Вејна, који се ријетко када мијењају али им се мијењају лица, и то је за мене права филмска глума. Узмите само Бабајину Брезу. Сензационалан филм и сензационалан Бата. Тим пре што кајкавски није његов језик, али је толико ушао у тај кајкавски да је то било боље од било ког Кајкавца. Затим у филму Живот је леп Бора Драшковића, који је ремек-дјело југославенског филма, гдје је играла цела плејада фантастичних глумаца, на челу са Батом. Сјећам се главне сцене у том филму, у коме Бату убија несрећни младић Вита, кога играм ја. Ту је Бата почео разбијати столове и столице, што уопће није било предвиђено књигом снимања и није било договорено с редатељем, али је Бата и даље разбијао и испало је сензационално, па је велики мајстор Боро Драшковић, пустио целу ствар. Зашто је разбијао? Изазивао је мене да реагујем и, када се то стварно догодило, убиство је изгледало много увјерљивије. Бата је, раме уз раме са Павлом Вуисићем, највећи глумац Јужних Славена.”
— Раде Шербеџија, југословенски глумац (2010)
„Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића у драматизацији мог романа Корени, изведеној на сцени Београдског драмског позоришта. Памтим га као једног озбиљног глумца, који је дисциплиновано слушао свог редитеља и оставио на мене утисак човека будућности. Али оно што особито ценим код Бате Живојиновића, као несумњиво великог глумца и несумњиво главног протагонисте српског филма, јесте што је представио српски народ; то заслужује највеће поштовање. Бата је јунак српског филма. Оно што посебно ценим код њега је, што поред свог дара, има и једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример.”
}
„Сумња се да је Бата Живојиновић глумио и тамо где није глумио”
— Богдан Тирнанић ”Тирке”, филмски критичар (1998)
