Пређи на садржај

Вељко Булајић

Извор: Викицитат
Вељко Булајић (1969)

Вељко Булајић (22. март 1928 — 2. април 2024) био је југословенски редитељ, сценариста и глумац из Црне Горе, који је највећи део свог радног века провео у Загребу.

Цитати[уреди]

„По повратку са студија из Италије имао сам двије-три идеје за свој први филм. Када сам посетио родитеље у Сарајеву, мајка ми је испричала како је ишла испратити пријатељицу која је путовала у Загреб, кад је на колодвору одједном дошао неки чудни влак са сточним вагонима, у којима су биле жене, деца, овце, краве... у којем су се чак ложиле пећи. Испричала ми је да су многи из влака трчали на пумпу по воду. Питали су колико још има до Славоније. Једни су били тужни, други нису били забринути, неки су пјевали, а њој се учинило да би такав влак могао бити тема мог будућег филма. Пар година касније сједио сам с родитељима на свечаној премијери “Влака” у Сарајеву. Послије премијере, поздрављајући публику која је аплаудирала, угледао сам маму која је плакала. Тек тада сам схватио да сам направио заиста добар филм.”


„Прва критика „Неретве” била је врло негативна, говорила је о правој катастрофи продукције. Тај аутор данас предаје на једном загребачком факултету, ако ме питате, не бих га именовао.”


„Истина је да сам снимао велике, скупе пројекте, али и нискобуџетне филмове попут филма „Човјек кога треба убити“ и „Поглед у зјеницу сунца“. Моја „битка за Неретву” била је скуп пројекат са познатим светским глумцима, али је остварила преко милион долара зараде од којих су се усавршили филмски студији Јадранфилма и финансирали друге филмске пројекте.”


„Током премијере „Козаре” у Стаљинграду температура је била -30. У великој кино дворани, која је примала скоро пет тисућа гледатеља, људи су сједили у шубарама и крзненим капутима иако је дворана била загријавана. Након пројекције, градоначелник ми је уручио малу дрвену кутију са стакленим поклопцем у којој се налази гррумен земље. То је био грумен са задње линије обране, коју Нијемци нису успели прећи. На кутији је писао: Света земља Стаљинград.”


„Крајем осамдесетих било је јасно да Југославија неће опстати, али нисам вјеровао да би се тај распад могао догодити кроз рат. Ту могућност сам освијестио након Милошевићевог говора у Београду. Када се већ навелико ратовало, позвао ме је председник Друштва Хрватских књижевника Неђељко Фабрио да се с групом јавних и културних радника прикључи Конвоју Либертас с циљем да пробијемо блокаду Дубровника, те ако пробијемо блокаду да тамо грађани прочитају проглас „Стоп рату у Хрватској“. Тај проглас потписали су истакнути синеасти свијета, а потписивање смо организирали тадашњи предсједник Друштва филмских радника Љубо Шикић и мјесец дана раније у Венецији. Ја сам тај проглас и прочитао грађанима на Страдуну. Исте вечери ТВ Подгорица је угостила властитог главног уредника, који је у емисији посвећеној мојој лику и делу оценио да сам издавач који се одрекао својих филмова и ставио у службу усташке Хрватске. Тај конвој једна је од ствари на које сам у животу врло поносан, а о којем сам касније снимио и документарни филм.”