Ђорђе Кадијевић
Ђорђе Кадијевић (6. јануар 1933) је српски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар.
Цитати
[уреди]„Уметност је једини поштен посао који људи раде. Она једина није компромитована, а компромитована је наука, филозофија, економија, све је компромитовано у компромитантном свету у коме живимо већ подоста векова. Једино што је часно и што не могу пребацити себи је што сам покушао да се бавим уметношћу. Јер уметност никог није коштала, могао је само уметник да плати што се њиме бавио. Њом се бави из љубави, а љубав је једина вредност која постоји. Из љубави се не може убити. А ја волим уметност и само због ње живим и ни због чега другог. Убеђен сам да сам био и остао, и ево сад сам већ при крају, на истом путу, вођен љубављу према уметности, на њеном правцу. И тако ћу завршити.”
„Нисам био човек никакве идеологије, никаквог политичког опредељења. Био сам младић који је имао ту несрећу да се затекне у амбијенту Другог светског рата, и да гледа најстрашније, најнечовечније, најбруталније сцене које се могу замислити, изложене смртној опасности, преживевши правим чудом. Изгубио сам све, оца, стан, изгубили смо сами себе. Био сам у опасности да постанем мизантроп. Али, знао сам да је људска заједница непредвидива.”
„Тада је избило из мене оно чега нисам био свестан откуд ми. И данас ми је врло тешко да вам кажем откуд у мени та склоност према фантастичном жанру, према оностраној, метафизичкој, трансцендентној страни постојећег. Наступио је потпуни заокрет, почео сам да радим филмове који се погрешно називају хорором, јер је хорор комерцијални жанр са којим ја немам истинског додира. Ово што сам ја снимао је инкарнација имагинације коју поседујем. Ја не знам откуд то мени, али то је било једино што сам заиста искрено могао да радим. Једина неутрална област која ме је држала по страни од свега што је посматрано са ове или једне стране ставова комитета који су на својим састанцима испитивали о томе шта је црно, а шта бело у нашој уметности.”
— о филму "Лептирица"
„Моја интерпретација историјске тематике далеко је од сваке дидактичности. Васпитавати људе идеолошки, политички, морално и не знам како, религијски, сасвим је узалудна утопија. Мене је интересовало како куца срце појединцу у датом тренутку када се догађају најдраматичније ствари.”
„Када је серија о Вуку Караџићу проглашена за најбољу серију у Европи, духовни вођа тога је био Умберто Еко, највећи писац двадесетог века, који је рекао – ова серија није само серија о једном сегменту српске историје, ово је серија о једном сегменту европске историје. историје, ја сам се нашао у чуду. Нисам могао да схватим шта се десило. То је зенита тачка целе моје филмске авантуре. Не волим реч каријера, немам ја никакву каријеру. Ја сам само покушавао да се бавим уметношћу. Снимајући серију о Вуку имао сам једно гесло пред очима – прави филм о граничној људској ситуацији. Ја од детињства знам шта је гранична људска ситуација. Натера нас живот на то, и покаже се оно што је права истина о нама.”
„Берчек је за мене данас највећи живи глумац, зато што ме је толико пута изненадио са упадима сопствене стваралачке инвенције када сам се ја најмање надао, и ништа му од тога нисам рекао. На крају сам престао чак и да му се обраћам уочи кадра јер сам знао да кад кажем – камера, он ће да уради оно што ја хоћу, чак и боље него што ја мислим. То могу само изузетно даровити људи. Данас смо обојица старци, и Берчек и ја, а тада смо били млади. Памтим ту сцену.”
„Југословенска идеја је била велика, ми смо били мали за њу. Најлогичније што вам здрав разум може рећи да Јужни Словени, у окружењу које је мање-више увек било непријатељско, имају само један интерес – истинску интеграцију и узајамност у напору да се опстане и напредује. Уместо тога имамо ескалацију паранаочно-шизофрене националистичке свести која је партикуларна, племенска и атавистичка, остатак анимозитета који су опредељивали првобитну људску заједницу. У таквој ситуацији се дешава оно што се мени десило, да губим отаџбину у којој сам рођен и којој сам се заклео да ћу умрети за њу и да не могу да обиђем свој завичај и родну кућу у Шибенику зато што је она у туђој земљи, и то непријатељској. И како се ја могу осећати осим као странац, као онај камијевски тип човека који је транснационалан, изгубљен и апсурдан.”