Неутралност данас, када се против српског народа води рат, сматрам лажју и моралним кукавичлуком. (…) то је српско антисрпство.[1]
”
„
Иако је српска култура у последњем столећу свог развића доживела свој епохалан преображај, огроман стваралачки успон и многоструко обогаћење, њу још увек оптерећују извесне неповољне историјске условности из времена њеног преласка из патријархалне у грађанску епоху.
”
„
Мука опстанка по сваку цену вековима је гонила Србе с њихових огњишта и расипала их, с очајом и надом, по балканским, јадранским и панонским пространствима. Време и сила радили су им таласе, рубили, топили их. Царевине, културе, вере, делиле су, разарале, мењале народ што је покривао простора које није могао увек да савлада ни биолошки ни цивилизацијски. При томе, изванредно је уочљива упорност Срба да свој духовни облик и историјску самосвест потврђују свуда где застану и остану…
”
„
Можда је најнесрећнија особеност српске националне културе њена садржина, временска и просторна нејединственост. Ту нејединственост владајући чиниоци данас упорно подстичу. За ту сврху створена је једна читава идеологија. У ту се идеологију силе аусторугарске и коминтерновске концепције Балкана и Југославије. Једног дана то ће бити сагледано са свим последицама…
”
„
Мени је друштвено и марксистички неприхватљиво фаворизовање било чијег националитета на рачун класног становништа, на рачун општих друштвених вредности, на рачун знања и способности, рада и морала као основних људских вредности у социјалистичкој заједници…
”
„
Тешко је у овом тренутку одређивати се према Његошу да се истовремено не одредимо и према једном историјском криминалу који се врши за извесних страна и на извесним местима, а са очигледним циљем. Ишчупати Његоша из целине културе српског народа - то је управо убиство Његоша. …Ја не знам шта је Његош ако није највећи српски песник 19. века, нити знам шта је српска култура ако у њој нема Његоша.
”
„
Јер мора дуго, дуго да се ћути над седмоцифреним бројем мртвих: милион двеста педесет седам хиљада. Једино у статистикама људских губитака у ратовима за слободу, ми смо равни великим народима, а многи велики нису равни нама; једино бројем ратних жртава за слободу ми стојимо у самом врху европске ранг листе. Та чињеница ме приморава на потиштеност: па какав смо ми то народ, какви смо ми то људи који у ратовима толико гину за слободу да самим победама остану без ње? Како нам то увек неко међу нама, неко у кући, отме оно што нам на бојишту није могао да отме многоструко јачи непријатељ? Како то да људи толико достојанствени, поносни, храбри у рату, пристају у миру да трају понижени и покорни…?
”
„
Чини ми се, нешто је извесно: 4. маја 1980. умрла је титовина, умрла је монархија. Крај је дворовима, Галебу, плавом возу, ескадрилама, јахтама, уникатним мерцедесима, дивизијама које чувају пругу да плави воз безбедно прође са својим свемоћним спавачем који иде у лов на капиталце… крај је помпи, шпанском, титовском пролетерском протоколу, заустављању саобраћаја, пустошењу башти, покољу цвећа из цвећара, друмовима засутим цвећеме, да би га прегазио његов мерцедес и његови телохранитељи и пандури; крај је баснословном, ничим неограниченом расипању, корејским дочецима… потемкијади.
”
„
…Историја нас опомиње: народи који имају вођу, имају и неизвесну будућност. Често је бивало: ту где је велики вођа, мала је демократија.
”
„
Од захтева и очекивања да признамо да смо починили политички криминал, кратковиди људи од нас траже нешто још нечасније: да спасавамо углед САНУ тиме што ћемо на овој скупштини осудити само „групу", само „неколицину" академика, са подлуцифером Антонијем Исаковићем, који су за своје „мрачне, националистичке циљеве" обманули наивне академике и злоупотребили Академију у својој „прљавој борби за освајање личне власти". Са чврстом „добронамерношћу" према Академији захтева се од нас да из својих редова издвојимо неколико жртвених јараца.
Али ту се испречило нешто као математика. Како да у име тих, виших интереса“ и „спасавања Академије" извршимо ту моралну издају и жртвујемо неколицину академика, једног потпредседника, кад ту групу која је учествовала у изради Меморандума чине најмање 23 академика, а то је скоро четвртина од ефективног радног састава ове Академије, и што је најбитније, та „група академика" није илегалним махинацијама узурпирала задатак да напише Меморандум, него је она тај задатак добила од Председништва.
”
„
Ако водећи људи Српског покрета обнове са својим политичким савезницима, својом идеологијом и агресивношћу служе и непријатељима Србије и српског народа, а служе им, онда и Ваша неспремност, неспремност владе и Ваше странке да се толерантно односите према својим неистомишљеницима, са неодговарањем на захтеве и осећања младог народа, такође служи непријатељима Србије. Разуман циљ борбе за јединство српског народа у овим данима, за које се залажете, не може да се оствари без сарадње са опозицијом, радикалног раскида са титоизмом и убрзане демократизације друштва. Саветујем Вам и молим Вас да испуните студентске захтеве. Нема тог политичког и идеолошког принципа који данас не треба подредити спасавању граданског мира и демократског лица Србије.
”
„
Српска академија наука и уметности је уверена да је у овим данима наш историјски налог - мобилизација и организација целокупних умних и моралних снага народа на циљевима препорода југословенског друштва, одлучила се да одговорним политичким чиниоцима изнесе свој поглед на стање у којем смо се нашли.
Није се, убеђен сам, Академија бавила дневном политиком због жеље за некаквим политичким партнерством, како то тврде службени новинари, или због заблуда о својим правима и задацима, како то дневнополитички говоре неки људи, него се Академија, приморана историјским околностима, замислила над судбином народа и друштва којима припада, науке и културе којима служи.
Али у тој намери, на том патриотском задатку, Академија је спречена…
”
„
То што се ове јесени са САНУ збило избива у Србији и Југославији, није се збило у сто година њеног постојања, а колико знам није се збило нигде у свету ниједној академији наука и уметности. Проглашени смо непријатељима своје земље, изазивачима братоубилачког рата, протагонистима националне мржње и приковани на домаћи стуб срама. Политичке силе које по сваку цену настоје да очувају своју доминацију и постојеће стање у Југославији и Србији искривотвориле су наше намере и злоупотребиле нас за своје циљеве и међусобне обрачуне. У томе их, разуме се, свесрдно послужују домаћа јавна гласила. Та кампања против САНУ разоткрила је политичку хипокризију власти према стваралачкој интелигенцији овог друштва и обелоданила њен стварни друштвени положај: немоћ и подређеност. А то се, свакако, није случајно и грешком догодило. Логичан је то чин једне упорне и кобне политике у овој земљи, која истине проглашава непријатељством и српским национализмом, стара је то метода једне историјски преживеле идеологије по којој се верује да су њеним циљевима сва средства дозвољена.
Власт захтева од нас да тај украдени нам нацрт прогласимо „платформом контрареволуције", да оптужимо себе да смо разбијачи Југославије" и „непријатељи социјализма", да смо изазивачи братоубилачког рата", да се боримо за „своју националистичку власт". Власт, дакле, тражи од нас да признамо кривицу коју нисмо починили, да се сагласимо са пресудама које су изречене, а да нисмо ни саслушани.
Који човек с достојанством и чашћу академика може да пристане на такву улогу данас и у овој кући?
”
„
Има међу нама искусних људи који мисле да нам ова главобоља са Меморандумом није била потребна и да је за Академију мудро да буде што даље од сваке политике, која не може бити друкчија него прљава. То би свакако било лагодније и лукавије, али не верујем да би било и мудрије, ако се под политиком подразумева делање за опште добро, а мудрост схвата као складност разума и савести, знања и поштења. Има међу нама и угледних људи, за које је политика зло само онда када се јавно критикује власт, а није им политика зло када се изражава оданост и лојалност власти, без обзира на стање у земљи, и није им политика кад се ћути о канцерозном злу које се разраста у нашем друштву и на нашем тлу. Таква „аполитична" политика, као институционализована лојалност, могла се некад и с разлогом покривати добронамерношћу, међутим она је остала само голи конформизам.
”
„
У књигама које сам написао мог завичаја има много – каже Ћосић. Можда се то непосредно не исказује географијом и језиком, али по људској суштини и судбини, по разумевању бића српског народа, то је мој завичај. А мој живот није био ни мало лак. Ја често кажем да је мој живот био свеколик. Кад кажем свеколик, мислим на богат и напоран живот, на опасан живот.
А без опасног и напорног живота нема ни среће у животу. Ја поносно могу рећи да сам био срећан човек, јер сам живео напоран и опасан живот. У том напорном и опасном животу имао сам одлучујућу подршку својих пријатеља…[2]
”
„
Тих година, поред свог књижевног посла, био сам обузет и просвећивањем народа и цивилизовањем нашег тла – наводи он. Нескромно сам сматрао и себе одговорним за све што лоше раде, и ружно раде, моји савременици у нашој земљи. Било је лако уочити да ми новим градитељством ружимо Србију. Новим кућама и новим градским насељима нагрђујемо њене лепе пределе–долине, стране, ћувике. Знајући да куће надживљују своје градитеље и станаре, да нови градови надживљују инвеститоре, забринуо сам се за лик свог нараштаја у доживљају и суду његових потомака. Сматрао сам да је највећа људска одговорност не упропашћавати и не ружити земљу која је човеку рађањем поклоњена.[2]
”
„
У ратовима Србије 1912—1918. из Велике Дренове, Селишта и Страгара ратовало је 554 војника. Погинуло и умрло од рата и болести на бојиштима, кроз Албанију и у логорима 290 војника. За опстанак и слободу одоше у историју. Победили у три рата, а њих поразише у једном миру и остадоше непобеђени. Памте их исписници и потомци.[2]
”
„
…Ви сте моји учитељи. Јер од вас сам научио језик којим пишем, од вас сам се научио шта је земља моја, шта је биљка моја, шта је Отаџбина моја, шта је човек који гази и који ради ову земљу. Скоро да сам све најбитније научио од вас, заслутио из ваших речи, поносим се што сам Дреновац јер припадам народу сељака, земљомученика и земљорадника, племену виноградара и калемара, људима који су у свом веку најтеже и најчасније живели свој живот.[2]
”
„
У читаве две деценије мог страдања од власти и полиције, једини мој завичај била је Врњачка Бања. У тим данима када сам бестидно био праћен у возу, у аутобусу, и кад идем мајци у посету, када су у полицију били позивани сви који су се са мном руковали и разговарали, да испричају шта су разговарали, људи из Врњачке Бање били су ми одани.[2]
Овај чланак или поглавље не цитира прецизно референце или изворе, тако да постоји велика вероватноћа да су неке информације изнете у овом цитату нетачне.
Можете помоћи Викицитатима уносећи одговарајуће референце или изворе.