Захваљујући путовању и медијима, културе се непрестано прожимају, геопоетски радијус средоземног круга непрестано се шири: Медитеран допире докле и појаве које га означавају, личности, дела... У кругу маслине, на свеколиким позорницама и екранима (попут маслине, немају граница!), већ је одиграна цела историја света, поезијом наткриљена, учињена тако подношљивијом. Историја Медитерана јесте попис ратова и узастопних идеологија, али права његова биографија је и у облицима стваралаштва. На корицама књиге је цртеж из мапе коју је за сценографију моје представе урадио мајстор од кога сам учио филм, Анджеј Вајда: Магбет са подигнутим мачем у кругу штитова на којима леже убијени ратници. „Медитерански идентитет” заправо се рађа из јединства различитости, да не кажемо – супротности: маслинова гранчица, знак толеранције, али у шифри је и смртoносни одсјај са врха ножа у Камијевом „Странцу”. Тако гледано, у кругу маслине, али и мача, кружи земаљска кугла.
Позорница круга маслином данас је, дакле, свако место у чијем је средишту човек, главна акција тог позоришта је битка за његово коначно ослобођење. Ново позориште зна свој пут, оно се с погледом који је само данас могућ још једном враћа на свој почетак, изворним језицима у којима је сачувано биће сваког народа, главним митовима и легендама у којима се затиче и савременост, околностима које припадају једном поднебљу, али преко њега и целом човечанству.
Bilo bi prirodnije da neko ko stvori umetničko delo - a ono je kao molitva - bude prihvaćen, nego da postane “sumnjivo lice”. Kada su Sartru Francuzi hteli da urade nešto loše, De Gol je rekao: “Ne dirajte tog čoveka, on je naš Volter”. Nije slučajno što su u nekim srećnim slučajevima i zemljama političari učili od pesnika. Kad prođe vreme, pokaže se da je istinska umetnost uvek u pravu... Nekada u umetnosti neke stvari dođu prerano, ali izdrže sud vremena. Vreme je jedina politika koja ima poslednju reč.
Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino,spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli.
