Velimir Bata Živojinović

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Velimir Bata Živojinović (Jagodina, 5. jun 1933 - Beograd, 22. maj 2016) bio je jugoslovenski i srpski glumac. Igrao je više od 400 filmskih i televizijskih uloga.

Citati[uredi]

„Ja i nisam glumac, ja sam znak. Neki teoretičari tvrde da su filmski i televizijski glumci znaci... Mi smo znaci, pa od nas mogu da naprave znak pitanja i znak čuđenja. Ne znam da li sam u tome uspeo. Kada bi postojao neki recept za to, ja bih se još malo potrudio.”

Sergej Bondarčuk, jedini čovek na svetu koji ima Oskara i Orden Lenjina, bio je moj kunak, što na ruskom znači pobratim. Znali smo se od ranije, i živeli smo osamnaest meseci u istoj sobi dok smo snimali Neretvu. On, Boris Dvornik i ja. Vrlo često me pitaju da li sam imao u životu neki uzor, a ja kažem — Bondarčuk. Njegovi ljudski kvaliteti su takvi da ja to nikada neću moći da postignem, a njegova uloga u filmu Čovekova sudbina meni je bila neki pokazatelj, neki vrh. Družeći se sa njim želeo sam da budem kao on. Bondarčuk je tada pripremao Vaterlo sa Rod Stajgerom, i tu je trebalo da igram Napoleonovog posilnog. To što nisam moja je greška. Tada sam se privatno izbrukao kao nikada u životu. Ali, pustimo to. Pobratima sam dočekao kako dolikuje, ovde u mojoj Koraćici. Obojica sa suprugama, njegova Skobceva i moja Lula. Tada sam ispekao vola. I naravno, bili smo u kondiciji, pili smo dobro domaće vino. Kad je to poodmaklo, kaže on da mora nešto da mi prizna. Kažem: ’Priznaj!’ I on mi tada kaže da je poreklom Srbin. Baka mu je bila Srpkinja.”

„Previše smeha je komedija, previše suza je tragedija... Prava mera je umetnost.”

„U životu igraš ili glavne ili sporedne uloge.”

„Lično ne poznajem nijednog heroja, prema tome ne poznajem ni sebe.”


Drugi o Velimiru Bati Živojinoviću[uredi]

„Bez ikakvog pretjerivanja, mogu reći da je Bata najznačajnije ime koje se pojavilo u našoj kinematografiji. Nedosegnut glumac. Naše vrijeme će apsolutno moći da se čita kriz njegove likove. Prošao je epohu koja će se po njemu pamtiti.”


„Bata je glumac koji se može sagledati samo u svetskim razmerama. U nas, on je, hvala Bogu, uspeo da dobije mesto koje zaslužuje i da na kraju postane živa legenda. Sa Batom sam nažalost igrala malo, ali i to je bilo više nego dovoljno za jedno dragoceno iskustvo. Bila sam fascinirana sa kojom je lakoćom radio one scene u filmu Pas koji je voleo vozove, one vratolomije na ringišpilu, na konju i sa magarcem, uopšte svuda gde je odbijao dublera. On ima nekog sportskog duha u stvaranju filma. To radi sa radošću i prosto sam imala utisak da se tada dobro zabavlja. Lakoća i velika doza humora koju nosi u posao prija partnerima i celoj ekipi. Sve to ulepšava rad na filmu, koji je za mene lično, jedna dosadna tehnologija. Drugo što me je fasciniralo je, kako je on lako zaboravljao sve one filmove koji su bili ispod njegovih mogućnosti. Umeo je, što ja kažem, da se provuče kroz loš film ’kao pas kroz rosu’, da ga se jednostavno ’otrese’ i da se ništa od toga na njega ne primi. Zato je on uvek ostao na vrhu.”

— Svetlana Bojković, srpska i jugoslovenska glumica (2010)


„Svaka uloga je dobijala na tome što ju je Bata tumačio. Srpsko glumište nema mnogo svojih Parnasa, neprolaznih, koji daju pečat svom vremenu. Jedan od Parnasa je svakako Bata Živojinović. Vrh. Gromada. Inače, čovek ogromnog srca, satkan od dobrote, kozer, duhovit, obrazovan. Čovek koji voli ljude, koji hoće da pomogne i kad mu to ne traže. Nema nikoga ko mu se obratio, kome nije, koliko je mogao, pomogao. Nikome nije rekao ne. Takav je on čovek. Od svega toga nije imao nikakve koristi, nego samo glavobolje i probleme. Baš zbog toga što je takav, njemu se veruje i zato su njegovi likovi toliko uverljivi.”


„Bata Živojinović je jedan od najvećih glumaca koje je naša zemlja ikada imala... Bata je bio omiljeni glumac u mojoj porodici, kao mačo, muž, suprug, partizan. Ali bio je on i spletkaroš, izdajnik, lopov. Gledala sam Batu ponovo i ponovo u različitim periodima svoje mladosti. Živo se sećam njegovih filmova Valter, Diverzanti, Krvava bajka, Uzavreli grad, Neretva, Sutjeska, Skupljači perja, Majstor i Margarita... To su sve filmovi koji su na mene ostavili dubok utisak. Iz Jugoslavije sam otišla 1985. godine. Želela sam da nekako pobegnem od te istorije, da stvorim sopstvenu istoriju. Živim van zemlje već tridesetak godina ali tek sada vidim da je ta istorija nešto što ne može da se ’dilituje’, da se izbriše, da je ona deo mene, deo mog porekla, što svakako utiče na ono što radim. U poslednje vreme sam izvela nekoliko radova pod nazivom Balkan erotika. To su radovi koji su u direktnoj vezi sa našom istorijom, sa mojim partizanskim poreklom i filmovima u kojima se to oseća. U svemu tome ima Bata svoju ulogu. Razmišljala sam dugo sa kim bih mogla da ga uporedim. Šta mislite o Robert de Niru? Mislim da je de Niro najbolje poređenje.”

— Marina Abramović, srpska umetnica performansa (2010)


„Kad govorim o Bati Živojinoviću, govorim zapravo o svojoj mladosti. Bio je jedan od najboljih glumaca onog vremena i nije bilo moguće snimiti nijedan film bez njega. Već je bio legenda ili stup na kome je počivala jugoslavenska kinematografija. Pitam se kako bi izgledala Kozara bez Bate, bez one glavne scene u filmu kad rukom zadržava šiljak. Svugde je stvarao prijatelje i svi su ga voljeli. Sjećam se Seljačke bune i nikada neću zaboraviti kako je živo doneo jedan historijski lik iz XVI stoljeća. Nije se znalo ko bolje jaše, Bata ili naš stari kaskader Krištof, u sceni bitke, na tom konju sa isukanom sabljom. Posle, kad sam počeo raditi američke filmove i serije, predložio sam Batu redatelju serije Vjetrovi rata za ulogu partizanskog vođe u jednoj od epizoda. Serija je bila među najskupljima osamdesetih godina i koštala je sto deset miliona dolara; bila je to užasna svota u to vrijeme. Bata je došao i odigrao maestralno ulogu partizanskog kapetana koji prihvata neke odbegle logoraše iz Aušvica. Amerikanci su bili jako zadovoljni. Takve uloge bile su mu već u krvi. Doživljavao je partizanskog vođu kao sebe samog, njemu je, u stvari, tada trebalo dati Partizansku spomenicu, jer je prošao i doživio cijelu tu oslobodilačku borbu.”


„Danas je teško zamisliti da je postojalo vreme kad Bate Živojinovića nije bilo. Da su postojali filmovi, pa čak i čitava kinematografija, a da na platnu nije bilo Bate. Na sreću, to nije dugo trajalo: Bata se pojavio na vreme — pre više od trideset godina — i s platna ne silazi do dan-danas, ma šta da se tih godina događalo sa jugoslovenskom kinematografijom i sa samim glumcem. Zbog toga uopšte ne mora da izgleda kao retorika šaljiva upadica jednog jugoslovenskog kritičara koji je primetio da petnaestak poslednjih pulskih festivala, koji se održavaju svake godine, protiču u znaku jedne te iste dileme: kome dati Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu — Bati Živojinoviću ili nekom drugom.”

— Miron Černjenko, predsednik Saveza filmskih kritičara Rusije (1990)


„Posle toliko filmova koje smo zajedno uradili, mislim da je on apsolutno verno odigrao uloge koje sam napisao. Imao sam osećaj potpunog zadovoljstva dok sam ga gledao u filmovima kao što su: I Bog stvori kafansku pevačicu, Kraj rata, Sivi dom, Pas koji je voleo vozove, Čuvar plaže u zimskom periodu, Tigar, Balkan ekspres 1 i 2... Jednostavno , ako postoji nešto što bi se nazvalo vrhom glume, to je Bata. On je svaku svoju ulogu, bez obzira na to da li je glavna ili sporedna, igrao kao da mu ja najvažnija u životu. Nikada nisam čuo negativnu kritiku na Batin račun. To je ne samo zato što je potpun profesionalac nego čovek koji izuzetno dobro shvata šta je dobio kao scenario, kakva je to uloga i šta mu je zadatak. Uvek je bio dobro pripremljen, i rezultat toga jeste da mi je pružio potpuno zadovoljstvo kao scenaristi, ali pre svega kao gledaocu. O zajedničkom radu mogu da kažem samo da smo se razumevali bez ijedne jedine reči. Pročita scenario, negde se sretnemo i samo se pogledamo, i ja znam da je već u potpunosti spreman da to uradi na najbolji mogući način.

Posebno mi je prirastao za srce film Kraj rata, jer je cela moja porodica stradala u ustaškim pokoljima u Hercegovini. Dok sam pisao tu priču mislio sam na Batu. On je igrao osvetnika, koji u poslednjim danima rata uzima svog malog i sina kreće sa njim da osveti ženu, majku tog deteta, koju su zverski ubili. To je jedna apokaliptična vizija. Apokaliptična su i mesta kroz koja prolazi, sve je na ivici krajnjeg rasula, oseća se nešto u vazduhu što je na ivici opšte katastrofe. Ne mogu da kažem da je on hladan i proračunat lik, jer on svojim izrazom lica dočarava ogroman splet emocija. On ubija jednog po jednog vinovnika, sve do poslednjeg, kome uz vrisak deteta oprosti život. Užasni bol stvorio je neku zasićenost. Film se završava tako što stižu do mora u kome se junak pere od svega što je prošlo kroz njegov život. Bata je to tako ​​odigrao da i dan-danas kad se toga setim, osetim užasno uzbuđenje. To je fantastična, jedna od njegovih najboljih uloga.

On poklanja pažnju svemu što je u vezi s ulogom, od cipela, čarapa i pantalona do bluze, frizure i šešira. On potpuno ulazi u lik. Recimo, za ulogu putujućeg kauboja u filmu Pas koji je voleo vozove, ja sam mu u razgovoru ukazao na jedan stvarni lik po kome sam pisao ovu ulogu, nekog Vukojčića koji je stvarno radio na filmu kao kaskader, a zatim je davao predstave po provinciji i po stadionima. Bata ​​je otišao kod njega, gledao šta radi, kako pravi priredbe po provinciji, šta šapuće na uvo konjima, a šta svojoj partnerki, potpuno ga je ’skinuo’ i tu ulogu uradio sasvim drugačije od svega do tada. To je jedan Bata izuzetne topline, pripremljenosti za ulogu i uverljivosti u onome što igra. Danas, kad se setim te uloge, mogu da ga uporedim samo sa Entonijem Kvinom u Felinijevom filmu Ulica.

Kao što rekoh, pored toga što mu je gospod Bog podario neverovatnu meru raskošnog talenta, on je svaku svoju ulogu, a imao ih je nekoliko stotina, spremao i tako se uživljavao u nju kao da mu ja prva, jedina i najbolja.”


„On je jedan jak čovek, mudar, umiljat kad hoće. Nekad i nije tako sladak, ume da bude oštar, ponekad grub. Ali ja mu strašno verujem, znam da će mi mnogo pomoći. On se oslanja na svoj instikt i zato u trenutku kad stane pred kameru postaje moćan. On je majstor krupnog plana. On je i gospodin i seljak i zlikovac i intelektualac, on se transformiše u beskraj. U tome mu nema premca u našem filmu. Bata može da se poredi samo sa svetskim glumcima kakav je, recimo, Džek Nikolson.”

— Neda Arnerić, srpska i jugoslovenska glumica (2010)


„Za moju generaciju i mene bio je više od glumca, bio je Bata — uvek nešto što je prevazilazilo jednu glumačku sudbinu, neka vrsta ikone vremena jedne države, jednog velikog sistema, jedne ideologije. Bio je prvi među jednakima. Ali je ulivao najviše poverenja u susretu sa narodom. Bio je narodni poslanik partije na vlasti, i to na jakoj vlasti. U vreme kad je nas nekoliko odlučilo da snimi film Lepa sela lepo gore, meni je zapala dužnost da razgovaram sa Batom za ulogu Gvozdena, koja mu je bila nekako i namenjena. Pošto je film imao dosta političkih teza, mene je jako zanimalo kako će on reagovati. Kad je pročitao scenario pozvao me je telefonom i rekao: ’Bog te, ovo je jedan jako dobar scenario! Ovo može da bude jedan veliki film srpske kinematografije.’ Prošlo je od tada dosta vremena i taj film, koji je pun simbola, stvarno je zauzeo veoma značajno mesto. Bata je tom ulogom završio jedan lik koji ga je pratio tokom cele karijere, lik ratnika, partizana, borca protiv fašizma, narodnog heroja.”

— Dragan Bjelogrlić, srpski i jugoslovenski glumac (2010)


„Izbor Bate za ulogu Gvozdena u filmu Lepa sela lepo gore bio je logičan, organski. Bata je čovek koji pripada nekim drugačijim vremenima. Napravio je od Gvozdena zaista neverovatnu ulogu. Bata je najspecifičniji čovek s kojim sam radio. Ima mnogo velikih glumaca i najveći deo njih radi za sebe, a Bata je čovek koji radi za film, za ekipu. On shvata da je film kolektivna umetnost, valjda je zato socijalista.”


Žika Pavlović i ja bili smo zajedno na Primenjenoj akademiji i mnogo smo pričali o filmu baš u vreme kada je Žika spremao Povratak. Jedna od Žikinih ideja bila je da u filmu spoji profesionalne glumce i naturščike. Od profesionalaca je prvo angažovao Batu, i mislim da je to bilo presudno za film. Bata ​​je fizički odgovarao, imao je pojavu, nešto između surovog i plemenitog, praktično dva lica. Zbog oko šezdeset odsto naturščika, tipova koji nikada nisu videli film, Žiki je trebao Bata, vrhunski profesionalac, koji je imao nešto mangupsko u sebi. Svojom pojavom on je mogao da se izjednači sa ovim tipovima. Onu čuvenu scenu obaranja ruke snimali smo u jednoj krčmi kod Novog groblja, zaboravio sam kako se zvala. Bata ​​je obarao ruku sa nekim tipom u šarenoj majici, a mi smo bili navijači.

Ono što je razlikovalo Batu od drugih tadašnjih glumaca je to što je umeo da razdvoji pozorišnu glumu od filmske. Znao je šta je to mikrogluma, a mikrogluma je vrhunski kvalitet filma, jer kamera beleži izraz očiju, neprimetne pokrete na grkljanu, na vilici itd. Bata ​​je bio među zaista retkima na Crvenom krstu, koji je prošao sve ulične priče, imao je prirodnu inteligenciju koja ga je vodila kroz taj mutni svet i, naravno, nije dozvoljavao da ga taj svet upotrebljava nego je on upotrebljavao njega.

Među naturščicima bila je u Povratku gotovo cela Medijala što je bilo van pameti. Bio je tu Leonid Šejka sa onom njegovom ogromnom glavudžom, Dragan Lubarda koji tada nije nosio bradu i ja, neobrijan sa nekim šeširom. Tu sam upoznao Batu Živojinovića, ali nije tu bilo velikog druženja. On je bio priznat i poznat, a mi na ivici zakona. Mi smo tada bili, takozvana, ’linija apstrakcije’, a komunisti su na to gledali kao na nešto protiv režima. Bili smo pred hapšenjem. Šejku su već bili ošišali do glave, meni ništa još nisu smeli jer sam imao nekog udbaša u Valjevu. Na našu sreću, pomogli su nam Oskar Davičo i Peđa Milosavljević, koji su nas praktično, spasili zatvora. Bata ​​se sasvim uklopio u taj milje, kao neko ko se vratio sa robije i odmah suočio sa ništavilom. Povratak je otvorio perspektivu koja će tek kasnije da se pokaže kao naša stvarnost.

Bata ​​je imao oreol. Još u Valjevu pričao mi je pesnik Pera Pajić vic. Poslednje reči Adolfa Hitlera bile su: ’Ubijte Batu Živojinovića’.”


„Bata Živojinović je, onako kako ga ja vidim, neka vrsta personifikacije jugoslovenskog filma. Ta figura, ta ličnost, apsolutno je nerazdvojiva od jugoslovenske kinematografije, i kao takav, Bata će ostati u istoriji. On je Klint Istvud našeg ekrana. Kada je 1986. bila velika izložba jugoslovenskog filma u Centru Žorž Pompidu, u čuvenom Boburu, pozvao me je direktor tamošnjeg filmskog programa, Žan Lu Pasek, da za izložbu napravim plakat. Stavio mi je na raspolaganje masu fotografija, raznoraznih kadrova, glumaca... Trebalo je da složim taj fenomen, jugoslovenski film predstaviti jednom jedinom ikonom i ja sam se, bez predomišljanja, odlučio za kadar velikog skoka iz filma Tri Saše Petrovića. Bata prosto iskače iz kadra u tom filmu. Ja sam učinio da on iskače iz tog plakata... prosto vam skače za vrat. Ta energija, dakle, ako hoćete, neka agresivnost tog skoka učinila mi se vrlo pogodnom da prenese duh našeg filma, koji je više obojen tom violentnom, nego recimo sentimentalnom stranom.”


Ambivalencija bi bila retka osobina pojedinih glumaca da zapravo nemaju svojstvo zavisnosti od jednog određenog profila. To je izrazita osobina Bate Živojinovića. Ja sam se u to uverio, on je kod mene snimao različite uloge, od epizoda do većih i ozbiljnijih uloga. Ja sam se čudio da uopšte postoji takav glumac koji tako ravnopravno može da artikuliše sebe kao pozitivca i kao negativca. I naravno, u međuprostoru da se artikuliše u nizu prelaznih modaliteta. Dakle, nije bilo nijanse koju od njega niste mogli dobiti. Bilo je dovoljno malo porazgovarati sa njim, i to vrlo jednostavnim jezikom, bez neke velike analize, i on je shvatao munjevito. U letu je shvatao stvar. I mogli ste biti sigurni da ćete, kad Bata uđe u kadar, dobiti ono što želite. I ne samo to — uvek ćete dobiti i nešto pride. Bilo je evidentno da između Bate koji igra ulogu, koji izgovara naučene i sa moje strane napisane reči, i onoga što radi u životu, postoji jedan apsolutni kontinuitet. Ne postoji nikakva razlika u tom valeru. To me je prosto oduševilo. Gledalac ne zna kada Bata glumi, a kada stvarno reaguje. To ga legitimiše kao glumca za koga važi ono pravilo koje su znali glumci starijih generacija. Naročito Viktor Starčić, koji je voleo da ponavlja: ’Nema malih uloga, ima samo malih glumaca.’ Ako usvojimo Kamijevu tezu da je ljudska egzistencija fundamentalno apsurdna, onda je gluma možda najuautentičniji vid ljudskog ponašanja. Jer svi smo mi u izvesnoj meri glumci i antiglumci. Glumac samo to tematizuje na način koji je transparentan, vidljiv. Bata je, mislim, više intuitivno nego intelektualno postigao virtuozitet u oscilaciji između te dve krajnosti. Zbog toga su neizbrojni valeri koje on realizuje u artikulacijama naročito onih profila koji se nalaze imeđu krajnjih fizionomija junaka i antijunaka, pozitivca i negativca, čoveka i nečoveka, heroja i kukavice... To je svakako predmet za posebnu studiju kojom bi filmska kritika i filmska teorija mogle da se pozabave. Naročito fenomenologija filmske glume u kojoj bi Bata, sa svojim ulogama i svojim glumačkim profilom, bio izvanredan medijum.”


Moj prvi susret sa Batom bio je pre pola stoleća. Još sam bio na ljubljanskoj Akademiji, a on je već bio poznati glumac. Dobio sam poziv od Veljka Bulajića za Neretvu i bio zapanjen otkud uopšte znaju za mene. Otišao sam na snimanje i, moram da priznam, imao sam veliku tremu koju inače nemam ni na daskama ni pred kamerom. Tamo me je sačekao Bata i uveo u film. Tu je bila cela svita poznatih glumaca, i slovenački Lojze Rozman, ali me je baš Bata uveo u ekipu. Još prve večeri častio me je večerom. Sećam se, jeli smo neke pastrmke. Voleli smo obojica da cugnemo i od tada se nismo razdvajali dvadeset četiri časa. Voleo je uvek dobro da popije i pojede, pravi gurman, tačno je znao gde je dobra kafana i pravo društvo. Samo, pazio je da ne popije suviše, jer se to odmah nekako čuje. Vodio je računa i o meni, opominjao me je: ’Ajde smanji malo, Slovenac. Šta radiš, bre, koji ti je?’ Rekoh: ’Dobro, bre, šta je deci vina?’ A on: ’Znam ja, bre, kad počnete vi Slovenci, onda to nije deci nego litar.’

Veliki šmeker. Na snimanju gde je on atmosfera je bila uvek na nivou, bez nervoze, onako profesionalno. Bio je tačan ujutru, na šminki prvi, pomagao je čak i šminkerima. I na setu uvek prvi.

Mnogo sam od njega ’kupovao’ na tim snimanjima. Na primer, radio je očima fantastično. Pogleda kao u kameru, ali to nije u kameru nego malo u stranu, tačno gde treba. Naravno, ništa od toga ne primeti neizvežbano, oko. Ono što kod njega pleni je neverovatna prirodnost, opuštenost, životnost, što je i specifičnost njegove glume. Najveći domen velikih glumaca je da im gledalac veruje.

Još nešto sam od njega naučio. Kaže: ’Nemoj dok snimaš uveče gledati materijal.’ Ja pitam: ’Zašto, popraviću?’ A on: ’E vidiš, to ti je greška. Popravićeš ono što je bilo juče, a to se neće rimovati sa onim što je danas. Dodaj samo ono šta misliš da ti treba. Nemoj ništa nego da budeš normalan, šta normalnije to bolje. A najvažnija je kamera. Zapamti, kamera ti je kao ljubavnica.’ Pitam: ’Zašto ljubavnica?’ ’Pa kod žene nema vrdanja nego ono što ona kaže, a kod ljubavnice imaš jedan drugi odnos, kažeš joj i ono što rođenoj ženi ne bi rekao. Ženi ne moraš, ali kameri moraš sve da kažeš.’

I stvarno, postoji neki erotski odnos prema kameri. To mi glumci znamo. Kad kamera počne da radi, mi to nekako sami osetimo, ima neko unutrašnje oko, to je kao neka prijatna stvarčica koja nas sluša, koja nam ulazi u dušu. A mi dobro znamo da je duša sakrivena. Glumac ne sme da krije, on mora da daje, kao Bata. Gledalac to oseća i zato mu veruje. Koncentraciju koju ima na — nema niko. Između dva kadra sipa viceve, zafrkava se, samo je njemu do zezanja, kaže: ’Moraš da si opušten, relaksiran, da se istopi ona grčevitost. Ali za deset sekundi zna da se ponovo vrati u ulogu. Ta transformacija, to je kod njega nešto neverovatno. I kad nisam imao posla dolazio sam na set da ga gledam, i nekako kupim tu tajnu.’

Postali smo bliski prijatelji. Dosta je prijateljstava u ovom ratu izgubljeno, mi nećemo doživeti da sve to nekako opet dođe na svoje, ili će doći za pedeset ili sto godina, kada nas ne bude bilo. Biće ovo ipak neka zajednica, a kako će se zvati, potpuno je svejedno.

Kišobran mog pokojnog oca ostao je kod Bate, kao neki simbol. Išao sam za Beograd preko Dubrovnika. Tata me je vozio na aerodrom, padala je neka kiša, i on mi da taj kišobran a ja sve sa tim kišobranom... Kad sam stigao u Beograd jave mi da je otac nesrećno poginuo. Bata ​​je to već znao. Na aerodromu mi izjavi saučešće, ja njemu poklonim onaj kišobran i kažem: ’Ovo mi je od ćaleta, on te je jako voleo, pa nek’ ostane kod tebe.’ Nisam znao, i sada ne znam, šta je poruka toga, ali mi se činilo da taj kišobran pripada Bati. Neka gesta, možda suluda, smešna, neobična, a meni draga. Tako da moj ćale sada živi s tim kišobranom kod Bate.”

— Radko Polič, slovenački i jugoslovenski glumac (2010)


„Bata ima jednu vrstu pozitivne energije koju skoro zarazno prenosi na okolinu, naročito na partnere. To iz njega navire kao lava, on je čovek vulkan, vulkan koji za sobom vuče celu ekipu. Ima jedna divna priča koja se vezuje za Batu koju mi je pričao jedan drugi veliki glumac. Kaže: ’Ja ne znam da li sam dobar glumac ili ne, ali znam da sam odličan vučni konj.’ Eto, to je Bata za svaku ekipu, za svaki projekat u kome učestvuje. On dakle nije učesnik nego rođeni lider. A tu je glavna energija. Kratko i jasno, besprimerna energija, koju je on u stanju da pretoči u veliku glumačku poruku.”


Crveni konj je bio moj debitantski film u kome je Bata igrao glavnu ulogu, Borisa Tuševa. Tako se dogodilo da sam u film ušao sa Batom i to je bila činjenica od presudnog značaja. Za mene je to bilo fantastično. Igrao je tu ulogu tako što je potpuno ušao u film, kao da je sve to bilo napisano za njega. Njegovo iskustvo i njegova sigurnost dali su mi dragocenu prednost. Možda je jedna od stvari, koja nas je mogla i ograničiti u radu, bio jezik. Bilo je potrebno da Bata savlada makedonski jezik, da bi zvučao autentično i uverljivo. Kad sada gledam taj film Bata mi zvuči fantastično, neverovatno. Nisam video nekog ko je ostvario ovakvu ulogu na makedonskom jeziku. Sa snimanja Crvenog konja pamtim još i ovo. Deo filma koji se dešava u Uzbekistanu nismo u to vreme mogli da radimo tamo, nego nam se ukazala prilika da snimamo u jednom sasvim sličnom ambijentu pustinje u Kini. U Pekingu smo se uverili u Batinu popularnost. Tolika je bila ta popularnost da nije smeo da izađe na ulicu nego je ostajao u hotelu. Iz Pekinga smo leteli avionom jedno četiri sata, pa onda kombijem još trideset sati duboko u pustinju, dok nismo stigli na mesto snimanja. Ništa, ravnica, pustinja, nigde nikoga. Odjednom iza nekih dina pojavi se neki čovek, zagleda se u Batu i nestade. Posle pet minuta počeli su bukvalno iz peska da niču ljudi (tamo se živelo u zemunicama) i da pljeskaju i naglas skandiraju ’Bata, Bata!’. Opet je nastala ista gužva kao da smo u Pekingu, to je trajalo satima i nismo mogli da snimamo. To je neka neverovatna popularnost, koju doživljavam kao jednu vrstu simbola, neku vrstu oživelog mita. Uostalom, takav mit bio je već izgrađen u nas. Bata ​​je simbol i sinonim srpskog i jugoslovenskog filma — Bata nacionale.”


„U Balkan ekspresu smo radili dan i noć, imali vrlo kratke pauze za odmor i počinjali u šest ujutro. Bila je potraga po hotelu i teško smo skupljali ekipu. Jedini ko je i pre šest ujutro bio spreman, u kostimu, našminkan i sa tekstom u ruci bio je — Bata. Sve to najbolje govori o njegovom odnosu prema radu. Od teksta se, inače, nije odvajao. Na početku je pažljivo pročitao knjigu snimanja i tražio jedan mali razgovor. Nije nametao svoja rešenja i ono što bismo se dogovorili izvodio je na najbolji mogući način. Često je iamo jako dobre ideje, od kojih bi mu neke sinule u toku samog snimanja. Ponekad bi napravio neku malu glumačku dosetku ili dobar štos i to je bilo dragoceno. Mnogi debitanti su pred Batom imali veliku tremu, ali se događalo da su najveću moguću pomoć imali baš od njega. To je bila jedna vrsta akademije. Bata ​​zna mnogo o filmu i ne pokriva samo glumu. Tačno zna kako funkcionišu svetlo i ton, poznate su mu mnoge rediteljske finese i tajne. Na snimanju ne otima prostor za sebe, nego naprotiv, dopunjava zajednički doprinos. Upornost koju Bata pokazuje već više od pola veka dostojna je divljenja i to čini osnov svakog prijateljstva. Sa Batom se ne vidite tri-četiri godine, ali kad se sretnete, izgleda kao da ste se juče rastali. Za spomenike ima vremena, ali onaj ko bude pravio spomenik Bati Živojinoviću moraće da zna da je jedan od njegovih nosećih stubova bila njegova Lula. Kad god bi Bata zastao ona je bila tu da ga ponovo gurne u vatru. Zato Bata ovoliko i traje.”

— Branko Baletić, srpski i crnogorski reditelj i direktor Crnogorske kinoteke (2010)


„Sa Batom sarađujem od filmova Sok od šljiva, Balkan ekspres i Balkan ekspres 2 i to po prirodi mog posla, uglavnom na muzičkim delovima. Ja sam mislio da on nema mnogo veze sa muzikom jer sam ga gledao u partizanskim filmovima, kao i u ulogama ruralnih tipova, kao što je bila ona u Soku od šljiva, gde je odlično igrao nekog političara koji potiče sa sela. Bio mu je dovoljan samo jedan potez noktom, kad posle ručka čačka zube, pa da otkrije ceo taj karakter. Ali već u filmu Balkan ekspres I, gde je svirao tubu, video sam da mu plejbek ide lako i prirodno, ispumpavao je to savršeno. U drugom nastavku tog filma bila je drugačija podela, tamo on svira trubu, a Berček saksofon. To je već bio neki džez. Dosta sam radio sa njima i taj plejbek je ispao tako fenomenalno da ga i danas pokazujem studentima. A da ima i sluha i glas, shvatio sam kad je trebalo da peva šlager Ljubav, ah ljubav je to. Pitao sam ga je l’ može. Pa naravno. I onda sam napisao, pola za njega a drugu polovinu za Oliveru Marković, dao mu neku demo-kasetu da malo sluša kod kuće i opet je ispalo tako dobro da sam pesmu stavio na CD moje filmske muzike. Ubrzo je postao hit. Nisam mogao ni da sanjam. Bata ​je takav. U svemu fantastičan.”

— Zoran Simjanović, srpski kompozitor muzike za film i pozorište i profesor na FDU u Beogradu (2010)


„O Bati Živojinoviću govoriti, Batu Živojinovića gledati, slušati, duši je drago, što bi rekla Isidora Sekulić. Zašto? Zato što je Bata istovremeno jedan veliki ostvarivač uloga i jedan jedini lik. Ono što je u njegovom svakodnevnom životu egzistencijalno to se preliva u njegov umetnički život, u njegove različito profilisane uloge. Bata ​​raspolaže jednom vrstom fotogenije ne da bi se islikavao i odslikavao nego da bi na ekranu živeo jedan svoj duboki život. On ne studira uloge, on ne buba uloge, on ne uči uloge. On je u tim ulogama od samog svog početka, jer one pripadaju njegovoj životnoj i umetničkoj egzistenciji. To je zanimljiv i veliki fenomen. Pored toga, Bata Živojinović ima jednu vrstu čarodejstva, on oseća seljačke likove, tipove, profile u jednoj vrsti rustikalne poetike. Nigde u našem filmu nije taj seljak naš dobio takvu apoteozu u naizgled običnom, malom materijalu, u sitnom dijalogu, sitnoj sudbini, sitnom nekom detalju iz svakodnevnog života, koji se prišljamči ili šunja ili priudene u te njegove karaktere. Ali, sa Batom nema šale. On radi ozbiljno, on radi neprestano, on iza sebe ima kilometre putovanja i kilometre melanholičnih ulazaka i izlazaka iz ličnosti, iz tipova, iz modela naše neizostavne i naše nepregledne svakodnevne životne i ljudske sudbine. Ljudska sudbina, kako bi rekao Malro, jeste ono što Batu zaokuplja, što ga čini artistički, ali i etički odgovornim.”


„Uvek sam imala utisak da Batu poznajem duže nego što sam ga poznavala i da sam igrala sa njim više nego što jesam. Takav utisak stvara on sam. Znam ga od svoje petnaeste godine ali sam prvi put igrala sa njim u filmu I Bog stvori kafansku pevačicu reditelja Jovana Živanovića. Tada sam upoznala drugo lice Bate Živojinovića, jer je i film bio drugačiji od svega što je on do tada radio. Tu je igrao zaljubljenog mladog čoveka, nežnog i vrlo emotivnog, kome se dešava nesrećna ljubav prema kafanskoj pevačici koja ga isto voli, ali tu ljubav ne mogu da ostvare zbog različitog shvatanja života i stava okoline. Tada sam videla kako se Bata ozbiljno priprema za snimanje i daje primer profesionalnog odnosa prema pozivu. Događalo se da dođe na snimanje i ni sa kim ne progovara, da sedi negde sa strane i potpuno izolovan muči neku svoju muku. Posle bi uloga prirodno izlazila. Još sam nešto naučila: svaka se uloga, velika ili mala, poželjna ili ne, igra celim bićem. Nema prepreke koju glumac ne može da savlada u radu sa partnerom. Tako smo savladali sve prepreke i film je imao mnogo uspeha. U ono vreme bio je rekorder u gledanosti. Čini mi se da još uvek ima vrednosti, da izaziva emocije i da je prava studija društva kakvo je bilo pre, i kakvo će biti posle tog filma.”


„Ni jedna teorija, hladna distancirana, ne može da zarobi značaj koji Bata ima za istoriju jugoslovenske kinematografije. Spiskovi filmova, nabrajanje uloga, citiranje replika, podsećanje na omiljene scene, kopanje po njegovoj bogatoj filmografiji za nekim manje slavljenim, a pažnje vrednim rolama — sve je to marginalno pred dubokim tragom koji je Bata ostavio u našoj kinematografiji, a valjalo da bi ga opišemo.Kako? Naprosto, Bata je u našem filmu više od glumca. On je kinematografija lično.”


„Bata ​​Živojinović je u filmsku umetnost kročio skromnom ulogom (ako nas sećanje ne vara od samo nekoliko kadrova) u filmu Pesma sa Kumbare, Radoša Novakovića 1955. godine. Od tada, ako se izuzmu početnih sedam godina rada u Beogradskom dramskom pozorištu, stalno je prisutan na filmskom platnu, i bogata hronika Pulskog festivala pokazuje kako se raznovrsno požrtvovano iskazivao ovaj glumac. Bar tri generacije režisera presudnije su oblikovale naš film: pedesetih godina — Radoš Novaković i Stole Janković, šezdesetih Aleksandar Petrović i Živojin Pavlović, sedamdesetih — Milan Jelić, Mića Milošević, Goran Paskaljević. U njihovim filmovima Živojinović je stalna pouzdana stavka, umetnik bez čijeg doprinosa i ’zaštitnog’ vizuelnog znaka (film je vizuelna umetnost, zar ne?), nije moguće zamisliti ove filmove. Kada se danas na našim filmskim akademijama govori o modernom izrazu glumačkom izrazu na filmu, primeri glume Bate Živojinovića mogu poslužiti kao upečatljiva pouka i putokaz.

Svakom poslu, i količinski zamašnoj ulozi u Jankovićevom Trenu i doslovnoj epizodi u Jelićevom Tigru, i glavnoj ulozi u nekom akcionom spektaklu koji svoju dramaturgiju duguje stripu, kao i složenom liku prepunom dramskog naboja, Živojinović prilazi s podjednakom odgovornošću. Upravo na Filmskim usretima u Nišu, od petnaest odabranih filmova sedam donose ostvarenja Bate Živojinovića. Gotovo celokupni raspon žanrovskih odlika zastupljen je u ovim filmovima i, po tom rasponu, Živojinović danas u našem filmu nema premca.

Živojinović je neosetno, u kolektivnoj svesti poštovalaca filma, postao jedan od simbola našeg vremena, glumac u čijem liku je mnoga savremena filmska tema iskazala svoju dramatičnost.”

— Milan Vlajčić, srpski filmski kritičar (1978)


„Za ovu našu zemlju Srbiju kažu da pati od kratkog pamćenja kada su istorijski događaji i kultura u pitanju. Bata nas je sve zeznuo i traje već dva veka. Ono što mu nikada nije nedostajalo jeste taj mangupski, šmekerski pristup. Oduvek je bio mangaš sa beogradskog asfalta. Ima jedna ključna reč, njegova poslednja reč u svakom razgovoru: ’Gotovo.’ To je reč koja je ušla njegovu karijeru. Bata je glumac i čovek kratkih udarnih reči. Pa bi se u srpskom jeziku reč ’legenda’ mogla zameniti rečju ’Bata’. Ali to ’Bata’ znači i ’Čovek, bre’. On je zaista čovek, takav je oduvek. On se nije promenio, ostao je isti. Ta žica humanosti ostala ja njemu do dan-danas. On je glumac koji je potekao iz dubine svoje duše, iz svog detinjstva, iz nečega što i danas pleni.”

— Darko Bajić, srpski reditelj (2010)


„Želeo bih da o Bati Živojinoviću govorim veselim glasom, jer je on to zaslužio. Što se popularnosti tiče, on je taj pojam proširio. To znači biti atraktivan i privlačan a ne biti površan. U tome je tajna Batine popularnosti. Bio sam srećan što poznajem čoveka koga voli toliko ljudi. I on je u toj sreći uživao. On je filmski junak našeg vremena. Po mom mišljenju, najbolje uloge ostvario je ne u spektaklima nego u manjim filmovima i manjim ulogama, u skromnim projektima, recimo sa Šotrom i u serijama na televiziji, koje su mogli podjednako voleti i jedan Srbin i i jedan Hrvat i jedan Kinez.

Bata ​​je ličio na čoveka koji ni u filmu ni u životu nema problema. Takvog glumca nisam sreo. Glumci obično kukaju, plaču, muče se, prenemažu, ispovedaju se. Tako nešto nikada nisam čuo od Bate. On nije mistifikovao zanat, shvatio je na vreme šta je njegov kvalitet. Pobeći na vreme iz pozorišta i ostvariti se na filmu bio je znak valjanog izbora i velike mudrosti. Bata ​​je najbolji izraz našeg vremena. On ima sve vrline i sve nedostatke svog vremena, i zato je njegov junak ne samo na filmu nego i u životu. Nisam se mnogo družio sa njim. Dolazio je na televiziju u vreme kad sam ja tamo bio umetnički direktor. Radili smo zajedno neke filmove i to je za mene uvek bila velika radost. Onda smo pomalo svraćali u Maderu. Ali sam upamtio jednu stvar, koja ne liči ni na mene ni na Batu, a zanimljiva je. Kada smo završili seriju Sivi dom, pitao me je na ’poslednjoj klapi’ kuda ću posle snimanja. Pojma nemam, kažem ja. ’Ajde sa nama u Koraćicu.’ To je bilo dva dana pred Novu godinu i mi smo ta dva dana proveli zajedno u Koraćici. Tu sam prvi put video Batu ’iza zavese’. Bio je to drugi čovek. To više nije bio onaj Bata bez problema nego vrlo osećajno biće, sa mnogo pitanja, sa mnogo ne samo umetničke nego i životne zabrinutosti. To je bio Bata u drugom svetlu, koji ni izdaleka nije bez problema. Bata je umeo da bude izuzetan prijatelj onima koje je smatrao da zaslužuju njegovo prijateljstvo, kao što je bio potpuno nezainteresovan za ljude koji sa njim nemaju nikakvu sličnost.

Glumac uvek gubi u političkom angažmanu, pa je izgubio i Bata. Ne da je on lično nešto izgubio, nego je izgubio mnogo vremena, koje je mogao da posveti nečem drugom. Bilo bi korisnije da je snimao filmove. Bio je potrebniji politici nego ona njemu.”


„Srećan sam što mi se pružila da ga upoznam. Od njega sam mnogo naučio o poslu, ali i nekim drugim stvarima. Zar je malo igrati pored zvezde, koja je sa druge strane, skroman čovek i izuzetan drugar? Najviše me je fasciniralo to, što je sve radio sa nekom neshvatljivom lakoćom. Kad smo snimali Partizansku eskadrilu imao sam strašnu tremu, jer je moje iskustvo bilo malo. Naročito me je zbunjivalo što smo jednu scenu mnogo puta ponavljali, a ja nisam znao zašto, niti sam dobijao neke nove instrukcije. Nisam znao šta ne valja i šta treba da uradim, da bi bilo bolje. A, Bata ​​je sve to radio i govorio mi da ne brinem, da tako mora. Kad smo nekako završili, rekao je: ’Bio si super!’ A ja mislio da sam bio katastrofalan. Posle mene je snimao Ljubiša Samardžić i napravio 35 dublova, i onda sam se utešio. Shvatio sam da postoji neki instinkt koji režiseru govori kad je dobar dubl i da na to ne treba da se obazirem.

Kad smo snimali bekstvo sa mostarskog aerodroma mislio sam da će dubler-pilot da poleti sa avionom u koji uskačemo nas dvojica. Ali Bata nije ​​hteo ni da čuje za dublera. Zaprepastio sam se kad sam video da Bata počinje da rula po pisti i hvata zalet. Prepao sam se strašno da će stvarno da poleti i da će biti ko zna šta, ali Bata se samo slatko smejao. Sve je ispalo dobro da bolje biti ne može.

U Partizanskoj eskadrili imao sam probleme sa jezikom, a Bata me je uvek ispravljao u pogledu dužina, koje su različite u srpskom i makedonskom. Uspeo sam da mu to vratim kad smo u Makedoniji radili Crvenog konja i kad sam ja bio njegov lektor. On je savršeno naučio jezik. Savršeno! Čak je i u privatnim razgovorima, dok smo razgovarali u Makedoniji, govorio sa ljudima makedonski i ljudi su ga zavoleli. Njega i danas pola Makedonije voli, a druga polovina ga obožava.”


„Odigrao je čitave društvene slojeve dobrih, loših i običnih junaka na moderan način koji se dopao publici. Krase ga hrabrost i duhovitost. Sva njegova gluma je traganje za snovima. Odiše životnim optimizmom, i zato je postao idol masa. Naterao je čak i Tita da zaboravi protokol kada je pred svima pričao viceve ​​o njemu. Bilo je jedno takvo nezaboravno veče na Brionima, Tito se zacenjivao od smeha i govorio ’Nemoj, nemoj više...’

Nisam, nažalost, mnogo igrala sa njim. Prvi naš zajednički film je bio, danas jedna gotovo zaboravljena koprodukcija, Old Šurehend, ovde preveden kao Lavirint smrti. Igrali smo zapažene uloge sa Stjuartom Grendžerom i Milanom Srdočem. On je igrao nekog opasnog momka, ja neku banditkinju. Snimali smo u Berlinu, i on je držao celu ekipu svojim čuvenim vicevima. Drugi put smo se sreli u filmu Brat doktora Homera. Tu je opet bio opasan momak, a ja neka zaljubljena bolničarka. Najviše smo se, međutim, družili u našem glumačkom Udruženju. On ga je osnovao, bio je i predsednik. Bilo je drugo vreme, tada nismo mislili o socijalnom statusu i o penzijama, ali i o tome je vodio računa.

Sve ovo ne bi postigao bez svoje životne saputnice Lule koja je, kao Penelopa, čekala svog junaka dođe kao pobednik.”


„Bata Živojinović je impresivan glumac, jedan od najboljih s kojima sam radio. On, naprosto, odjednom, oseti šta treba da uradi, i to bolje nego što sam ja zamišljao!”


„Bilo je divno raditi sa Džonom Vejnom iz partizanskih filmova. Počeo sam pripremati U raljama života prema knjizi Dubravke Ugrešić. Bila su tri ljubavnika iz tri nacije. Hrvata je igrao Rade Šerbedžija, Slovenca Radko Polič, a Srbina Bata Živojinović. Za to je trebalo prilagoditi tekst i ja sam Srđanu Karanoviću faksom poslao tekst da mi ga ’posrbi’. Tako je Karanović, zapravo autor famozne rečenice ’sad ću da te karam’. Bata ​​Živojinović je tada bio najveća zvezda jugoslovenskog filma, pojam partizana, to je kao Džona Vejna dovesti u neku komediju. Mislio sam da će mu biti neugodno da to radi. Nije bilo mu neugodno, odmah je pristao i strašno ga je to zabavljalo.

Pinter je bio za kamerom, u jednom malom stanu smo radili tu scenu, slikamo prvi master i dolazimo na mesto gde on treba da kaže: ’Takvi smo mi Srbi.’ I sve smo to ponovili jedno šest-sedam puta i sve je bilo tačno dogovoreno, osim te rečenice, a ta rečenica nikako da iz njega izađe. Odvedem ga na stranu, pitam ga: ’Bato, imaš li neki problem sa tom rečenicom?’ On kaže: ’Šta će ti to? Što mešaš u to Srbe i Hrvate?’ Ja mu kažem: ’Treba mi.’ On me dugo gleda, pa kaže: ’Dobro, ako ti treba, ’ajde, nek’ ti bude.’ I odigra celu scenu. Mislim da je Bata u tom trenutku strašno trebao odstupiti od sebe samoga, da je trebao taj kliše, koji je on sam upotrebljavao i na kome sam ja gradio lik, da ga samo okrene i da se pred svetom pojavi drugačiji. I to se desilo. Ta scena je u originalnioj verziji za 2-3 minuta duža. Kad sam ja zbog ritma filma srezao na ovu dužinu, Bata mi to nikada nije oprostio. Jedno pedeset puta mi je zamerio što je nisam pustio duže. Zato mislim da mu je taj film doneo neku drugu mladost i da ga je sve to strašno veselilo.

On je meni posle govorio da mu se znalo desiti u Beogradu da uđe u trolejbus i da se cijeli trolejbus okrene ka njemu i kaže: ’Sad ću da te karam!’ Ja ne znam da li je to istina, čisto sumnjam da Bata ulazi u trolejbuse, ali mi je pričao kinooperater iz zagrebačkog Mosor-kina, gdje je film jako dugo igrao, da je svakog dana dolazio neki čovjek, šutke gledao film do te scene, a onda sinhrono sa Batom izgovarao cijeli tekst, pa se onda opet smirio i gledao film do kraja.

Ima još jedna stvar vezana za Batu, ovoga puta za Valtera. Već godinama predajem na jednom univerzitetu u Americi. Uvek sam imao deset-petnaest studenata iz Kine. Čim se upoznamo pitaju me da li sam zaista ’iz zemlje Valtera’ i to razgoračenih očiju i sa osmehom na licu, kao da sam iz obećane zemlje, iz neke svete zemlje! Svojim očima sam video kako Batin mit živi i kod klinaca i to onih koji su otišli na Zapad da studiraju film .”


„Sačekao me je u mom prvom filmu. Tresla sam se kao prut kada sam došla prvog dana. Prvo, zato što je on nekako kabast, uvek mi je delovao viši nego što jeste, a ja da sam manja nego što jesam. Drugo, on govori glasno i smeje se. Upoznala sam jednog nežnog, uviđavnog čoveka, sve suprotno od onoga što sam očekivala. U tom prvom filmu, koji je zvao Košava Bata mi je objasnio šta je što plan. Nećete verovati, kao student treće godine Akademije nisam imala pojma šta je to plan na filmu. Stalno sam koristila velike gestove, naročito u krupnom planu, a on je govorio da sve što kamera ne vidi to i ne postoji. I da gest nije glumačko sredstvo u krupnom planu. A da je objektiv pedesetica krupni plan, to sam zapamtila za ceo život. Da u mizanscenu nikada ne stajem iza njega, pošto sam se, valjda podsvesno, stalno sakrivala. Nastavio je da se smeje glasno i govori glasno, a ono važno za mene samo meni na uvo. Osećala sam se potpuno zaštićenom i na tome sam mu i danas beskrajno zahvalna. Možda je to zato što sam odrasla u Aranđelovcu, a on je iz Koraćice, što je blizu. Neću zaboraviti, snimali smo na Velebitu film Mala pljačka vlaka. Bila sam jedina glumica među četrdesetak glumaca, ali sam se osećala savršeno bezbedno. To je bilo važno, jer glumci inače umeju da budu grubi prema nama, da se prema nama ponašaju kao prema muškarcima. U Bati sam uvek imala velikog zaštitnika. On na snimanju ume da napravi atmosferu da sve izgleda dobro i izvodljivo.”

— Tanja Bošković, srpska i jugoslovenska glumica (2010)


„Bata je glumac plemenitog kova i retke vrste, što se ne može nikako zaobići ili prećutati kada je reč o našem filmu, jer se u njegovom dosadašnjem filmskom angažovanju vidi i sažima sve ono što čini jednu takvu složenu i značajnu ličnost naše glumačke umetnosti.

Njegove uloge su najlepše stranice naše filmske umetnosti, u koje je on sabio i stvorio duboke i snažne emocije svoje glumačke ličnosti, stalno u akciji punog življenja i sigurnog trajanja. Iznutra, iz najfinijeg sveta osećajnosti, on se neponovljivo nameće svojim likom, i kad je u uzbudljivom pokretu, i kad je u smirenom ćutanju. Nikad se ne zna da li je njegov izraz, njegovo lice življe, plastičnije, ubedljivije kad prozbori ili kad ćutanjem u jednom jedinom pogledu, zgusne svu toplinu i ljudski bol.

Zaleće se on u našu prošlost, u naše dane, svim svojim temperamentom i iznad svega svojim ljudskim šarmom, koji tako neodoljivo pleni i osvaja.

Za njega nema života, niti ljudske radosti bez dubokog poniranja i posmatranja sveta u kome živi i radi koga, baš zato, vredi živeti. Bata je takav u svakodnevnom životu, a takav je i u životu sa one strane filmske kamere. Kako na filmu tako i u životu, i obrnuto, on živi smelo i maštovito, drugarski i ljudski, nežno i snažno, odano i istinito. Jer, samo stabilna i bogata ličnost, zrela i postojana, može tako humano živeti i stvarati, kao čovek za čoveka...”


„Prvi put smo se upoznali na Pulskom festivalu, mislim 1969., gdje sam bio s Gravitacijom Branka Ivande, kao početnik, student druge godine Akademije. On je već bio najveći jugoslavenski filmski glumac. Bez obzira na to što je već bio legenda, bio je strašno jednostavan i prisan, voleo da se druži sa svima, pa i nepoznatim filmskim glumcima. Prvi put smo zajedno igrali kod njegovog druga sa klase Torija Jankovića u filmu Zvezde su oči ratnika. Igrali smo braću, ja sam bio partizan, a Bata onaj drugi. Osjećam da sam filmski glumac postao tek u svojim četrdesetim godinama, kad sam shvatio da stojim pred kamerom jednostavan, koncentriran i točan. Bata je to bio od samog svog početka, oduvijek. On ima tu jednostavnost, prirodnost, spada u one glumce poput Hemfrija Bogarta ili Džona Vejna, koji se rijetko kada mijenjaju ali im se mijenjaju lica, i to je za mene prava filmska gluma. Uzmite samo Babajinu Brezu. Senzacionalan film i senzacionalan Bata. Tim pre što kajkavski nije njegov jezik, ali je toliko ušao u taj kajkavski da je to bilo bolje od bilo kog Kajkavca. Zatim u filmu Život je lep Bora Draškovića, koji je remek-djelo jugoslavenskog filma, gdje je igrala cela plejada fantastičnih glumaca, na čelu sa Batom. Sjećam se glavne scene u tom filmu, u kome Batu ubija nesrećni mladić Vita, koga igram ja. Tu je Bata počeo razbijati stolove i stolice, što uopće nije bilo predviđeno knjigom snimanja i nije bilo dogovoreno s redateljem, ali je Bata i dalje razbijao i ispalo je senzacionalno, pa je veliki majstor Boro Drašković, pustio celu stvar. Zašto je razbijao? Izazivao je mene da reagujem i, kada se to stvarno dogodilo, ubistvo je izgledalo mnogo uvjerljivije. Bata je, rame uz rame sa Pavlom Vuisićem, najveći glumac Južnih Slavena.”


„Dakle, pamtim dobro Batu Živojinovića, kao izvanredno ubedljivog Tolu Dačića u dramatizaciji mog romana Koreni, izvedenoj na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Pamtim ga kao jednog ozbiljnog glumca, koji je disciplinovano slušao svog reditelja i ostavio na mene utisak čoveka budućnosti. Ali ono što osobito cenim kod Bate Živojinovića, kao nesumnjivo velikog glumca i nesumnjivo glavnog protagoniste srpskog filma, jeste što je predstavio srpski narod; to zaslužuje najveće poštovanje. Bata je junak srpskog filma. Ono što posebno cenim kod njega je, što pored svog dara, ima i jedno socijalno biće, jednu socijalnu inteligenciju, narodnost, dobrotu, brigu za ljude. Duboko poštovanje zaslužuju njegova ozbiljnost življenja i odgovornost za svoj narod. Bila bi sreća ako bi mladima služio za primer.”

}

„Sumnja se da je Bata Živojinović glumio i tamo gde nije glumio”

Wikipedia:sr
Vikipedija ima članak pod imenom: