Зоран Ћирјаковић
Зоран Ћирјаковић (22. децембар 1965) је српски новинар, публициста, истраживач, светски путник, бивши туристички водич и универзитетски предавач.
Цитати
[уреди]„Верана Матића су злобници погрешно описивали као 'шабачког Теда Тарнера'. Животни пут Си-Ен-Еновог дугогодишњег газде нема додирних тачака са Верановом биографијом. Пре него што је Тарнер продао своје 'мезимче' гледаност Си-Ен-Ена је стално расла. Овде је пуно важнија чињеница да је Тарнер за разлику од Матића сам зарадио своје паре. Главни проблем са Матићем није у томе како је дошао до туђег новца за своју станицу, чак ни у томе што је касније присвојио велики део ове медијске куће, већ у томе шта је урадио са 'својом' 'Деведесетдвојком'. Да је Матић направио добру телевизију, властољубље и вешто прикривено среброљубље били би му опроштени. Нажалост овде се нико, па ни најгласнији браниоци такозване друге или европске Србије, није држао закона као пијан плота. У српској ратно-санкцијској клептократској транзицији Матић вероватно спада у поштеније, и може се без ироније рећи друштвено корисне српске тајкунчиће.”
„Пресуда о ратовима на Балкану и српској улози у њима давно је донета и слика се неће променити док у далекој будућности не буду објављене историјске књиге, које не знам ко ће читати.”
„Сви наши успеси везани су за друштво из кога долазимо. Нажалост, познајем превише људи који у Србији живе добро, маса њих боље од мене, али који - према будистичкој метафори лотусовог цвета - схватају Србију као септичку јаму, која их гуши, а из које су они никли миришљави и културни. То је шовинистички космполитизам.”
„Један црни човек је постао председник у земљи која је и даље невиђено расистичка, где важи правило да вас кап црне крви чини Црнцем. Од Француске до Њујорка људи су шокирани када се у добром ресторану појави Црнац. У свести многих, па и либерала и левичара, Црнац је неко ко припада кухињи, или може да буде конобар ако је згодно грађен. Пре Барака Обаме, црни човек је у Белој кући био слуга.”
„Сви се праве луди да не знају колики број [миграната] долази. У ствари, знају - само не знају шта ће са њима. Колико да је мађарски премијер одвратан човек, он је препознао да ће пре или касније Немачка затворити границе. [...] Немци већ окрећу очи и главе од тих несрећних људи, има и солидарних, али доминира ћутљива већина. Немци су прилично „дресирани“ током процеса денацификације, има неких баука, елементи културне свести су промењени.”
„Постоји закон великих бројева. Лако је вратити пар стотина [миграната]. Присуствовао сам у Паризу када у авион за Киншасу убацују шест људи на силу. То је пакао када се убацује шест људи, који се отимају и које везују ланцима за седишта.”
„Цела та ствар има један икс фактор, јер се ради о живим бићима, а не о вагонима пиринча које можете да паркирате где хоћете. Најстрашнија чињеница је да данас, у време глобализације, све тече сем људи, миграције су криминализоване. [...] Мој „омиљени“ пример у смислу колико је трагичан је случај Египћанке, новинарке „Ројтерса“, коју су на дан рушења Сисија погодили из снајпера у јако незгодно место, у стопало. Шест месеци је плаћао „Ројтерс“, док није добила визу за проклету Немачку да се лечи.”
„Латиноамерички левичари су борбени. Био сам на левичарским демонстрацијама у Аргентини - ту видите снагу и моћ. У Србији, као и у већем делу Европе, левичарски скупови су „кул“ - мало кучића, понеки бицикл, „кампер“ ципеле. То су лепа и слатка деца, али они ништа не могу да промене. Један латиноамерички левичар ће ући у политику, а српски или европски ће се бавити политички коректним, идентитетским темама. Најуспешнији српски левичари су они који ће добити неке стипендије, а најбољи међу њима постаће професори на неком факултету у Великој Британији, Швајцарској или Италији. Ако европска левица донекле не крене латиноамеричким путем, нема никакву будућност.”
„Ангела Меркел је гледала лепушкастог Тадића са истим оним гађењем са којим Оља Бећковић данас „стреља” Александра Вучића.”
„Ако су се многи наши аутошовинисти смејали на оно „Догодине у Призрену“, сада после Авганистана се сигурно не смеју на „За 20 година у Призрену“.”
„Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по. Кључно питање је зашто Вучић не осећа потребу да више од двоје људи – можда – осуди на годину и по?!”
„Ја веома готивим Ђиласа, штета што није у СНС-у!”
