Zoran Ćirjaković
Zoran Ćirjaković (22. decembar 1965) je srpski novinar, publicista, istraživač, svetski putnik, bivši turistički vodič i univerzitetski predavač.
Citati[uredi]
„Verana Matića su zlobnici pogrešno opisivali kao 'šabačkog Teda Tarnera'. Životni put Si-En-Enovog dugogodišnjeg gazde nema dodirnih tačaka sa Veranovom biografijom. Pre nego što je Tarner prodao svoje 'mezimče' gledanost Si-En-Ena je stalno rasla. Ovde je puno važnija činjenica da je Tarner za razliku od Matića sam zaradio svoje pare. Glavni problem sa Matićem nije u tome kako je došao do tuđeg novca za svoju stanicu, čak ni u tome što je kasnije prisvojio veliki deo ove medijske kuće, već u tome šta je uradio sa 'svojom' 'Devedesetdvojkom'. Da je Matić napravio dobru televiziju, vlastoljublje i vešto prikriveno srebroljublje bili bi mu oprošteni. Nažalost ovde se niko, pa ni najglasniji branioci takozvane druge ili evropske Srbije, nije držao zakona kao pijan plota. U srpskoj ratno-sankcijskoj kleptokratskoj tranziciji Matić verovatno spada u poštenije, i može se bez ironije reći društveno korisne srpske tajkunčiće.”
„Presuda o ratovima na Balkanu i srpskoj ulozi u njima davno je doneta i slika se neće promeniti dok u dalekoj budućnosti ne budu objavljene istorijske knjige, koje ne znam ko će čitati.”
„Svi naši uspesi vezani su za društvo iz koga dolazimo. Nažalost, poznajem previše ljudi koji u Srbiji žive dobro, masa njih bolje od mene, ali koji - prema budističkoj metafori lotusovog cveta - shvataju Srbiju kao septičku jamu, koja ih guši, a iz koje su oni nikli mirišljavi i kulturni. To je šovinistički kosmpolitizam.”
„Jedan crni čovek je postao predsednik u zemlji koja je i dalje neviđeno rasistička, gde važi pravilo da vas kap crne krvi čini Crncem. Od Francuske do Njujorka ljudi su šokirani kada se u dobrom restoranu pojavi Crnac. U svesti mnogih, pa i liberala i levičara, Crnac je neko ko pripada kuhinji, ili može da bude konobar ako je zgodno građen. Pre Baraka Obame, crni čovek je u Beloj kući bio sluga.”
„Svi se prave ludi da ne znaju koliki broj [migranata] dolazi. U stvari, znaju - samo ne znaju šta će sa njima. Koliko da je mađarski premijer odvratan čovek, on je prepoznao da će pre ili kasnije Nemačka zatvoriti granice. [...] Nemci već okreću oči i glave od tih nesrećnih ljudi, ima i solidarnih, ali dominira ćutljiva većina. Nemci su prilično „dresirani“ tokom procesa denacifikacije, ima nekih bauka, elementi kulturne svesti su promenjeni.”
„Postoji zakon velikih brojeva. Lako je vratiti par stotina [migranata]. Prisustvovao sam u Parizu kada u avion za Kinšasu ubacuju šest ljudi na silu. To je pakao kada se ubacuje šest ljudi, koji se otimaju i koje vezuju lancima za sedišta.”
„Cela ta stvar ima jedan iks faktor, jer se radi o živim bićima, a ne o vagonima pirinča koje možete da parkirate gde hoćete. Najstrašnija činjenica je da danas, u vreme globalizacije, sve teče sem ljudi, migracije su kriminalizovane. [...] Moj „omiljeni“ primer u smislu koliko je tragičan je slučaj Egipćanke, novinarke „Rojtersa“, koju su na dan rušenja Sisija pogodili iz snajpera u jako nezgodno mesto, u stopalo. Šest meseci je plaćao „Rojters“, dok nije dobila vizu za prokletu Nemačku da se leči.”
„Latinoamerički levičari su borbeni. Bio sam na levičarskim demonstracijama u Argentini - tu vidite snagu i moć. U Srbiji, kao i u većem delu Evrope, levičarski skupovi su „kul“ - malo kučića, poneki bicikl, „kamper“ cipele. To su lepa i slatka deca, ali oni ništa ne mogu da promene. Jedan latinoamerički levičar će ući u politiku, a srpski ili evropski će se baviti politički korektnim, identitetskim temama. Najuspešniji srpski levičari su oni koji će dobiti neke stipendije, a najbolji među njima postaće profesori na nekom fakultetu u Velikoj Britaniji, Švajcarskoj ili Italiji. Ako evropska levica donekle ne krene latinoameričkim putem, nema nikakvu budućnost.”
„Angela Merkel je gledala lepuškastog Tadića sa istim onim gađenjem sa kojim Olja Bećković danas „strelja” Aleksandra Vučića.”
„Ako su se mnogi naši autošovinisti smejali na ono „Dogodine u Prizrenu“, sada posle Avganistana se sigurno ne smeju na „Za 20 godina u Prizrenu“.”
„Vučić je za mene neverovatno i šokantno tolerantan, u svakom smislu. Imajući u vidu veličinu uloga, i Vučićevog lično i uloga Srbije, u zatvoru bi trebalo da bude 2000 ljudi na 200 godina, a ne (dvojica) na godinu i po. Ključno pitanje je zašto Vučić ne oseća potrebu da više od dvoje ljudi – možda – osudi na godinu i po?!”
„Ja veoma gotivim Đilasa, šteta što nije u SNS-u!”
