Две куле
Две куле (1954) је други од три тома Господара прстенова, аутора Џ. Р. Р. Толкина. Састоји се од Књиге III и Књиге IV.
Књига III
[уреди]Јахачи рохански
[уреди]- Насмеја се Јахач који је стајао покрај Јомера... „Ходамо ли ми легендама или зеленом земљом при светлости дана?”
„Човек може чинити обоје”, рече Арагорн. „Јер не ми, него они што долазе потом начиниће легенде од нашег времена.”
„Време лети”, рече тај Јахач не обазирући се на Арагорна.
- „Како да човек просуди шта да чини у таквим временима?”
„Као што је увек судио”, рече Арагорн. „Добро и зло нису се променили од године која је прошла; нити су међу Виловњацима и Патуљцима једно а међу Људима друго. Човекова је улога да их разлучи, у Златној шуми исто као и у сопственом дому.”
- „Одлука Гандалфова није била заснована на предзнању о сигурности, за њега или за друге”, рече Арагорн. „Има неких ствари које је боље започети него одбити, чак и ако крај може бити мрачан.”
Дрвобради
[уреди].jpg)
- Не буди брзоплет, то је моје гесло.
- Дрвобради
- Изучи сад наук о Живим Бићима!
Назови прво четири, слободне народе:
Најстарији од свих, деца виловњачка;
Патуљак, тај копач, тамни му домови;
Ент од земље рођен, стар као планина;
Човек тај смртник, господар коња.
- Не тако журно! Ви сами себе називате Хобитима? Али не би требало да причате то баш свакоме. Још ћете одавати своја права имена, ако не будете опрезни.
- Моје име ваздан расте, а живео сам веома много, много времена; стога је моје име као нека прича. Права имена казују вам причу о стварима којима припадају, у мом језику, у старом ентовском, како бисте ви могли рећи. То је један леп језик, али треба веома много времена да се ма шта каже на њему; зато не казујемо ма шта на њему, него само оно што је вредно утрошка дугог времена да се каже, и да се чује.
- Многа од тих стабала била су моји пријатељи, бића која сам познавао од ораха и жира; многа су имала сопствене гласове, који су сада занавек изгубљени. А постоје пустоши пањева и купине где су некад били распевани гајеви. Ја сам био немаран. Пустио сам да ми ствари исклизну. То мора престати!
Бели јахач
[уреди]
- „Да, ја сам сада Бели”, рече Гандалф. „И заиста ја јесам Саруман, скоро би се могло рећи; Саруман какав је требало да буде.”
- Ја сам говорио наглас себи самоме. Навика старих: одаберу најмудрију присутну особу па њој говоре; дуга објашњења потребна младима су исцрпљујућа.
- Он је заиста у великом страху, јер не зна какав би се моћник могао одједном појавити, владајући Прстеном, и нападајући га војном, у настојању да га избаци и заузме његово место. Да ћемо ми желети да га збацимо а да немамо никог на његовом месту, то није мисао која њему пада на ум. Да ћемо покушати да уништимо сам Прстен, то још није продрло ни у његове најтамније снове.
- Утеха је не бити погрешно схваћен баш у свим тачкама. Зар ја то не знам и предобро!
- Мрачни Господар има Деветорицу. Али ми имамо Једнога, моћнијег но они: Белог Јахача. Он је прошао кроз пламен и амбис, и они ће га се плашити. Ми ћемо ићи куда он води.
- Арагорн, о Гандалфу
- „Дубок је амбис што је премошћен Дуриновим мостом, и нико га није измерио”, рече Гимли.
„Ипак он има дно, изван светлости и знања”, рече Гандалф.
- Оборио сам непријатеља, и он је пао с тог високог места, и смрвио бок планине где га је ударио у паду. Онда ме обузе тмина, и застранио сам ван мисли и времена, и лутао сам далеко путевима о којима нећу да причам. Наг сам одаслан назад – за кратко време, док се мој посао не обави. И наг сам лежао на томпланинском врху... Био сам сам, заборављен, без излаза на том тврдом рогу света. Ту сам лежао зурећи навише док су звезде кружиле горе, а сваки дан био дуг као један живот света.
- Гандалф
Краљ од Златног дворца
[уреди]- Где су сад коњ и коњаник? Где је рог тај да се гласи?
Где су калпак и прсник верижни, и светле у лету власи?
Где је та шака на жици харфе, и црвен-сјај ватру што краси?
Где су ти пролеће и берба и жито што се високо класи?
Они су као киша из планине, као ветар из поља отишли,
Ти дани су на запад за брда у сенку сишли.
Ко ће скупити дим дрвета мртвог што пламен га лиже,
Или смотрити године што теку да се назад са мора ближе?
- Ми смо сви овде пријатељи. Или би требало да будемо; јер смех Мордора биће нам једина награда ако се кавжимо.
- Гандалф
- Ипак, кад се двоуми, ваљан човек вероваће сопственој мудрости.
- Хама
- „Ја много дугујем Јомеру”, рече Теоден. „Одано срце може имати јогунаст језик.”
„Реци такође”, рече Гандалф, „да за криве очи истина може носити искривљено лице.”
Пут ка Изенгарду
[уреди]- Доживео сам да видим чудне дане. Дуго смо се ми старали о својим животињама и својим пољима, градили куће, ковали алатке, или јахали далеко да помогнемо у ратовима Минас Тирита. И то смо називали животом Људи; током ствари света. Мало смо марили за оно што је лежало изван граница наше земље. Имамо песме које казују о тим стварима, али их заборављамо, учећи њима само децу, по немарном обичају. А сада су те песме сишле међу нас из чудних места, и ходају видљиве под сунцем.
- Теоден
- Дакле то је тај Краљ од Рохана. Згодан стари момак. Веома учтив.
Глас Саруманов
[уреди]- Гост који је побегао с крова размислиће дваред пре но што ступи унутра кроз врата.
- Гандалф
- „Подмукли су вечно неповерљиви”, одговори Гандалф уморно.
- Гледај, ја нисам Гандалф Сиви, кога си ти издао. Ја сам Гандалф Бели, који се вратио из смрти. Ти никакве боје немаш сада, и ја те избацујем из Реда и из Савета.
- Мржња често озледи себе саму!
Палантир
[уреди]
- Зло ће често зломе наудити.
- Теоден
- Не постоји ништа што Саурон не може преокренути у зле сврхе.
- Гандалф
- Опасни за нас су сви изналасци уметности дубље од оне што је сами поседујемо.
Књига IV
[уреди]Кроћење Смеагола
[уреди]- Не буди тако ревностан кад делиш смртне осуде у име правде, плашећи се за властиту сигурност. Чак ни мудри не могу видети све исходе.
- „Ми обећавам, да, ја обећавам!” рече Голум. „Ја ћу служити господару Прекраснога. Добар господар, добар Смеагол, голум, голум!”
Преко Баруштина
[уреди]- Ако Јединствени оде у Ватру, а ми смо близу? Ја те питам, Семе, је ли за нас уопште вероватно да нам поново треба хлеб? Ја мислим да није. Ако можемо да ободримо своје удове да нас однесу до Планине Усуда, то је све што можемо да учинимо. Више него што ја могу, почињем да осећам.
Црна капија је затворена
[уреди]- Увек је мислио да је благост г. Фрода тако високог ступња да она напросто мора наговештавати пристојну меру слепила... Голум је на властити начин, и са много више оправдања, пошто га је познавао много краће, могао начинити сличну грешку бркајући благост и слепило.
- Имао је сав онај увређени изглед лажова у кога се сумња кад једном каже истину, или део ње.
Прозор ка Западу
[уреди]- Ја не бих чак ни једног Орка сплитао неистином.
- Фарамир Фроду
- Ал' жалосно је да свет који прича о тучењу Непријатеља не може да пусти друге да ураде своје на свој начин без мешања. Он би био моћно задовољан кад би могао да вас сад види. Мислио би да је стеко новог пријатеља, би јакако.
- „Што се мене тиче”, рече Фарамир, „ја бих да видим Бело дрво поново у цвету у дворовима краљева, и Сребрну круну да се врати, и Минас Тирит у миру: Минас Анор поново као у старини, пун светлости, узвишен и леп, диван као каква краљица међу другим краљицама.”
- Рат мора бити, док ми бранимо своје животе од једног разарача који би да прождре све; али ја не волим сјајни мач због његове оштрине, ни стрелу због њене брзине, ни ратника због његове славе. Ја волим само оно што они бране.
- Боље незаслужено неповерење него несмотрене речи.
- Ми смо истинозборци, ми Људи Гондора. Ретко се хвалимо, а тада испунимо речено, или умремо при покушају. Ни да га нађем крај пута не бих га ја узео, рекао сам. Чак и да сам таква особа да желим ту ствар, и премда нисам јасно знао шта је та ствар када сам говорио, ипак бих узео те речи као завет, и био обуздан њима.
- Или сам мудар довољно да знам да постоје неке опасности од којих се мора бежати.
- Хвала хвале достојних је изнад свих награда.
Забрањено језеро
[уреди]- „Ми смо изгубљен, изгубљен”, рече Голум. „Нема име, нема посао, нема Прекрасни, ништа. Само празан. Само гладан; да, ми сам гладан. Неколико малих рибова, гадних кошчатих малих рибова за једно сирото створење, и они кажу смрт. Тако мудри они јесу; тако праведни, тако врло праведни.”
Пут до раскршћа
[уреди]- Они не могу победити заувек!
- Фродо
Степеништа Кирит Унгола
[уреди]- Ко може сада да држи газове, када Краљ Девет Јахача долази? И друге војске ће доћи. Ја сам окаснио. Све је изгубљено. Отезао сам на путу. Све је изгубљено. Чак и да се мој подухват обави, нико то неће никада знати. Неће постојати нико коме бих могао да кажем. То ће бити узалуд.
- Фродо подиже главу, и онда устаде. Очајање га није напустило али слабост је прошла. Он се чак насмеја мрко, осећајући сада, исто онако јасно као што је часак раније осећао супротно, да оно што је дужан да учини мора учинити, ако може; хоће ли за то икад сазнати Фарамир, или Арагорн, или Елронд, или Галадријела, или Гандалф, или ма ко други – то је пострани од циља.
- Оне храбре ствари у старим причама и песмама, г. Фродо: пустоловине, како сам ја знао да их зовем; ја сам обичавао да мислим да су то ствари што их је тај чудесни живаљ из прича тражио, што их је он желео, зашто су оне биле узбудљиве а живот маличак досадан, као неку врсту спорта, како бисте ви могли да кажете. Али то није тако ишло са причама које су збиља биле од значаја, или онима што остају у памети. Свет је, изгледа, био напросто искрцан у њих, обично – њихове стазе су биле прострте на тај начин, како ви то кажете.
- Сем
- Никад нисам помислио на то раније! Ми имамо – ви имате, малко светла од њега у том звезданом стаклету што вам га је Господарица дала! Шта, кад се помисли, па ми смо још у тој истој причи! Она се наставља. Зар се велике приче никад не свршавају?
„Не, оне се никад не заврше као приче”, рече Фродо. „Али појединци у њима долазе и одлазе, када је њихова улога окончана. Наша улога ће се окончати касније – или раније.”
- Питам се хоћемо ли ми икад да будемо стављени у песме и приче. Ми јесмо у једној, наравно; али ја мислим: метнути у речи, знате, причани уз ватру, или читани из неке огромне велике књиге са црвеним и црним словима, годинама и годинама после. И свет ће да каже: ’Ајде да чујемо о Фроду и Прстену!’ И они ће да кажу: ’Јес, то је једна од мојих омиљених прича. Фродо је био веома храбар, зар не, тата?’ ’Да, дечко мој, најиспрослављенији од Хобита, а то значи рећи много.
- Кад те слушам, то ме некако чини тако веселим као да је та прича већ написана. Али ти си испустио једну од главних личности: Семвајса Срчаног. ’Желим да чујем још о Сему, тата. Зашто нису убацили више од његовог говора, тата? То је оно што ја волим, то ме тера на смех. А Фродо не би доспео далеко без Сема, је л’ да не би, тата?’
- Фродо
- Ми идемо малко пребрзо. Ти и ја, Семе, још смо заглављени у најгорим местима те приче, и сасвим је вероватно да ће неки рећи у овој тачки: ’Затвори ту књигу сада, тата; ми не желимо да читамо даље’.
- Чак и Голум би могао бити добар у каквој причи, бољи него што је да га имате уза се, како год било... Питам се је ли он мисли да је он јунак или нитков?
- Сем
- За један пролазни часак, да га је који од спавача могао видети, помислио би да види неког старог изнуреног Хобита, усахлог од година које су га однеле далеко изван његовог времена, изван пријатеља и родбине, и поља и потока младости; једно старо, изгладнело, сажаљења достојно створење.
- Онај пролазни тренутак је минуо, ван опозива. „Одшуњавајући, дошуњавајући!” просикта он. „Хобити увек тако учтиви, јесте. О, добри Хобити! Смеагол доводи њих, доводи њих горе тајним путевима што нико други би могао нађе. Уморан он је, жедан он је, јесте, жедан; и он води њих и он трага за стазама, а они кажу шуња, шуња. Врло љубазни пријатељи, о да, мој Прекрасни, врло љубазни.”
Избор мајстора Семвајса
[уреди]- Прстен има да буде нађен, и неће више бити песама.
