Повратак краља
Повратак краља (1955) је трећи од три тома Господара прстенова, аутора Џ. Р. Р. Толкина. Састоји се од Књиге V и Књиге VI.
Књига V[уреди]
Минас Тирит[уреди]
- Седам звезда и седам каменова и једно дрво бело.
- Овде се ја заклињем на верност и службу Гондору, и Лорду и Домостројитељу Краљевства, да говорим и ћутим, да чиним и не чиним, да долазим и одлазим, у оскудици или обиљу, у миру или рату, у животу или смрти, од овога часа надаље, док ме мој Лорд не разреши, или ме смрт узме, или се овај свет оконча.
- Ја то нећу заборавити, ни пропустити да наградим оно што је дато: верност љубављу, срчаност почашћу, кршење заклетве одмаздом.
- Денетор
- Власт ни над којим краљевством није моја, ни над Гондором нити над икојим другим, великим или малим. Али све ствари што вреде, што су у опасности како сад свет стоји, оне су моја брига. А што се мене тиче, ја нећу потпуно промашити у свом задатку, макар и Гондор пропао, ако ишта прође кроз ову тмину што ће још моћи да расте лепо, или носи плода и цвета поново у данима што имају да дођу. Јер и ја сам такође домостројитељ. Ниси ли знао?
- Племенит чин не треба да буде запречен хладним саветом.
Пролазак Сиве чете[уреди]
- Исхитрени ударац почесто омаши.
- „Чега се плашиш, леди?” упита он [Арагорн].
„Кавеза”, рече она [Јовајна]. „Да останем иза решетака, док их навика и старост не прихвате, а све прилике да се учине велика дела нестану из сећања или жеље.”
Смотра роханска[уреди]
- Весели је радознало гледао ту страну земљу о којој је чуо многе приче за њиховог дугог пута. Био је то свет без неба, у коме је његово око, кроз нејасне бездане сеновитог ваздуха, видело само косе, у вечитом успињању, огромне камене зидине за огромним зидинама, и намрштене литице у покрову од магле. Седео је који часак напола сањајући, слушајући звук воде, шапат тамних дрвета, пуцкетање камена, и неизмерну ишчекујућу тишину која се гнездила иза свег звука. Он је волео планине, или је волео помисао на њих како ступају ивицама прича донетих издалека, али сада је био пригњечен неиздрживом тежином Средњег света. Чезнуо је да, у каквој тихој соби покрај ватре, остави напољу ту неизмерност.
- Где воље не понестаје, пут се отвара.
Опсада Гондора[уреди]
- Ти се завараваш. Он би пружио руку ка тој ствари, и, узевши је, пропао. Он би је задржао за себе и, када се врати, ти не би познао свога сина.
- Гандалф
- Ти мислиш, како је твој обичај лорде мој, само о Гондору. А ипак, има других Људи и других живота, и времена да их још буде. А, што се мене тиче, ја жалим чак и Његове робове.
- Сетимо се да издајник може издати самога себе и учинити добро које не намерава. То може тако бити, понекад.
- Унутра ујаха Лорд од Назгула. Као огромна црна прилика спрам ватри страга дизао се он, израстао до неизмерне претње безнађа. Унутра ујаха Лорд Назгула, испод засвођеног улаза којим никада још ниједан непријатељ није прошао, а сви побегоше пред његовим лицем.
Сви осим једнога. Ту је, чекајући тих и непомичан на простору испред Капије, Гандалф седео на Сенку: Сенку, који је једини међу слободним коњима овога света издржао тај ужас, непокретан, непоколебљив, као каква исклесана прилика у Рат Динену.
„Ти не можеш ући овамо”, рече Гандалф, и грдна сенка застаде. „Иди назад амбису припремљеном за тебе! Иди назад! Падни у ништавило које чека на тебе и твога Господара. Иди!”
Црни Јахач забаци уназад кукуљицу и – гле! – он је имао краљевску круну; а ипак ни на каквој видљивој глави није она стајала. Црвене ватре сјале су између ње и заогрнутих рамена, неизмерних и мрачних. Из невидљивих уста дође мртвачки смех.
„Стара лудо!” рече он. „Стара лудо! Ово је мој час. Не препознајеш ли Смрт када је видиш? Умри сада, и проклињи узалуд!” И с тим речима он високо подиже мач и пламенови појурише низ оштрицу.
Гандалф се не помаче. А управо у томе часу, тамо позади у неком дворишту града, петао кукурикну. Продорно и јасно је он кукурикао, не бринући се никако за чаробништво или рат, поздрављајући само добродошлицом јутро које је на небу, далеко изнад сенки смрти, долазило са зором.
А као у одговор издалека дође други тон. Рогови, рогови, рогови. У мрачним боковима Миндолујна они мутно одјекнуше. Велики рогови Севера дивље су се гласили. Рохан је коначно дошао.
Јахање Рохирима[уреди]
- Напред сад, и не бојте се никакве тмине!
- Теоден
- Устајте, устајте, Јахачи Теоденови!
Грозна дела будите: од огња и покоља!
копље ће се трести, штит ће бити расцепљен,
дан је мача, црвен дан, пре сунчевог изласка!
Јашите сад, јашите! Јашите за Гондор!
Битка Пеленорских поља[уреди]
- „Одлази, гнусни двимерлајку, стрвинарски лорде! Остави мртве на миру!”
Неки хладни глас одговори: „Не стој између Назгула и његовог плена! Или он тебе неће погубити када твој ред дође. Он ће те однети кућама нарицања, изван све тмине, где ће твоје месо бити прождерано, а твој згрчени мозак биће огољен Оку без капака.”
Мач зазвони при извлачењу. „Учини што ти је воља, али ја ћу то омести, ако могу.”
„Омести мене? Ти, будало. Никакав жив Човек не може омести мене!”
Тад Весели чу најчуднији од свих звукова у томе часу. Чинило се да се Дернхелм смеје, а тај звонки глас био је као звон челика. „Али никакав ја жив Човек нисам! Ти гледаш жену. Јовајна сам ја, Јомундова кћи. Ти стојиш између мене и мога лорда и сродника. Одлази, ниси ли бесмртан! Јер живог, или мрачно немртвога, ја ћу те згромити такнеш ли га.”
- Моје тело је сломљено. Ја идем својим очевима. А чак ни у њиховом моћном друштву нећу сада бити посрамљен.
- Теоден
- Велико срце не може се спречити.
- Преко поља одјекну његов звонки глас извикујући: „Смрт! Јашите, јашите на пропаст и крај света!”
- Из сумње, из таме до сванућа дана
Изађох, певајући на сунцу, вадећи мач.
Безнађу сам јахао ја, и очају:
Сад бесу; сад у пропаст и црвено вече!
Ломача Денеторова[уреди]
- Ускоро, све ће бити спаљено. Запад је пропао. Он ће се сав узнети у огромној ватри, и све ће бити окончано. Пепео! Пепео и дим однесени у даљину на ветру!
- Денетор
- „Власт ти није дата, домостројитељу Гондора, да наредиш час своје смрти”, одврати Гандаиф. „А само варварски краљеви, под влашћу Мрачне Силе, чинили су тако, убијајући себе у охолости и очају, и убијајући свој род да олакшају сопствену смрт.”
- Онда се изненадно Денетор насмеја. Он стаде усправно, поново висок и горд, и коракнувши брзо назад до плоче, диже са ње јастук на коме је Фарамирова глава почивала. Онда, дошавши вратницама, повуче навлаку и – гле! – између шака је имао један Палантир. И када га је подигао, учинило се онима који су гледали да је та кугла почела да се жари неким унутрашњим пламеном, тако да је мршаво лице Лордово било осветљено као неком црвеном ватром, и изгледало као изрезано из тврдог камена, оштро од црних сенки, племенито, гордо, и ужасно. Очи су му блештале.
„Охолост и очај!” завика он. „Мнења ли ти беше да су су Беле куле слепе? Не, ја видех више но што ти знадеш, Сива Лудо. Јер нада је твоја пуко незнање. Иди онда и ради на исцељењу! Иди и бори се! Таштина. Закратко можеш тријумфовати на бојном пољу; за дан. Али против Силе која се сад диже никакве победе нема. До овога Града само је први прст њене шаке до сада пружен. Читав Исток се креће. А чак и сада те ветар твоје наде обмањује, и носи уз Андуин флоту са црним једрима. Запад је пропао. Време је за одлазак свима који неће да буду робови.”
- Мени се не чини да је домостројитељ који одано препусти своје старатељство умањен у љубави или у части.
- Гандалф
- Тако одлази Денетор, син Ехтелионов. И тако одлазе дани Гондора... на добро или на зло, они су окончани.
Кућа исцељења[уреди]
- Руке краља су руке исцелитеља, и тако ће законити краљ бити знан.
- Мало других јада сред злих прилика овога света носе више горчине и срама за човечје срце него да смотри љубав једне госпе тако лепе и храбре, а која не може бити узвраћена.
- То је тако код мог народа да употребљава површне речи у оваквим временима и говори мање него што мисли. Ми се бојимо да не кажемо превише. То нам одузима праве речи кад шала није на месту.
- Весели
- Најбоље је волети прво оно што ти је блиско, држим; мораш почети негде, и имати некакве корене, а земља је Округа дубока. Ипак, постоје ствари дубље и више, и никакав маторац не би могао да обрађује свој врт у оном што он назива миром да није њих, знао он о њима или не.
Последња расправа[уреди]
- Имате само избор од зала, и смотреност би вас саветовала да ојачате упоришта каква имате, и тамо чекате напад, јер тако ће се време пре вашег краја нешто мало продужити.
- Гандалф
- Ипак, није наша улога да владамо свим плимама овога света, већ да учинимо шта је нама у моћи за потпору оним годинама у које смо смештени, искорењујући зло на пољима која ми знамо, тако да они који ће живети потом могу чисту земљу да обрађују. Какво ће време они имати, није наше да одлучимо.
- Али људи су бољи од капија, а никаква капија неће издржати против нашег Непријатеља, ако је људи напусте.
- Арагорн
- Ако ово бива шала, онда је сувише горка за смех. Не, то је последњи потез у великој опасности; и за једну и за другу страну он ће донети крај игре.
Црна капија се отвара[уреди]
- Нека Господар Црне Земље иступи! Правда ће бити извршена над њим. Јер неправедно је он дигао војну на Гондор, и отео његове земље. Стога Краљ Гондора захтева да он окаје своја злодела, и оде потом заувек. Иступите!
- јахала је једна висока зла прилика, посађена на црног коња, ако је то био коњ; био је грдан и ужасан, а његово лице чинила је стравична маска, више налик на какву лобању него на живу главу, а у шупљинама његових очију горео је пламен. Тај јахач био је одевен сав у црно, и црна је била његова висока кацига, а ипак то није била никаква Утвара Прстена него жив Човек. Поручник Куле Барад-дура био је он, а његово име се не памти ни у једној причи, јер и он сам га је заборавио, и рекао је: „Ја сам Уста Сауронова.”
- Имам неке знаке које ми је наложено да ти покажем – теби нарочито, ако би се усудио да дођеш.
- Уста Сауронова
- Он вам је био драг, видим. Или је, пак, имао некакав задатак који нисте желели да пропадне? А јесте. И сада ће он трпети лагана мучења, годинама дуга, и спора колико начина могу да нађу наше вештине у Великој кули, и никада неће бити пуштен, осим, може бити, кад буде измењен и скршен, тако да може да ти дође, и ти ћеш видети шта си учинио.
- Орлови долазе! Орлови долазе!
- Пипин
Књига VI[уреди]
Кула Кирит Унгола[уреди]
- Већ га је Прстен кушао, нагризајући му вољу и разум. Дивље маштарије пробудише му се у свести, и он виде Семвајса Снажног, Хероја Раздобља, где ходи са Сјактавим мачем преко помрачене земље, а армије се јате на његов позив док маршира да збаци Барад-дур. А онда се сви облаци одваљаше у даљину, и бело сунце засја, и, на његову заповест, долина Горгорот постаде башта цвећа и дрвећа, и донесе плода. Имао је само да стави Прстен и да га присвоји и све би то могло бити.
У томе часу искушења љубав према његовом господару највећма је помогла да га одржи у чврстини; али, такође, дубоко у њему живео је још несавладан његов обични хобитски разум: знао је у сржи свога срца да није довољно велики да носи такав терет, чак и кад такве визије не би биле пука варка да га обмане. Једна мала башта слободног баштована била је сва његова потреба и право, не нека башта набрекла до каквог краљевства; и његове сопствене руке да их употреби, не руке других да им заповеда.
- Западне су земље сунцем обасјане,
с пролећа цвеће можда диже главе;
стабла можда пупе; воде разигране;
веселих зеба песме се јаве.
Или су можда ноћи без облака,
а букве што се њишу носе
вилин-звезда бели драгуљ зрака
сред разгранате им косе.
Иако се овде на крају пута збих
покопан у дубину тмине,
изван кула тврдих и високих свих,
изван сваке стрме планине,
изнад свих сенки сунце траје,
и звезде бораве вавек:
ја нећу да кажем да Дан овде стаје,
ни звездама збогом занавек.
- „Фродо! Г. Фродо мој драги!” завика Сем, а сузе су га скоро заслепљивале. „То је Сем, ја сам дошо!” Он напола подиже свог господара и загрли га. Фродо отвори очи.
„Сањам ли ја још?” промрмља он. „Али они други снови били су грозни.”
„Не сањате уопште, господару”, рече Сем. „Ово је стварно. То сам ја. Дошао сам.”
„Једва могу да поверујем”, рече Фродо... и завали се назад на Семове благе руке, затварајући очи као какво дете на починку када се страхови ноћи растерају неким драгим гласом или руком.
- „Они су узели све, Семе”, рече Фродо. „Све што сам имао. Схваташ ли? Све!... Подухват је пропао, Семе. Чак и ако изађемо одавде, не можемо побећи. Само Виловњаци могу побећи. Далеко, далеко из Средњег света, далеко преко мора. Ако је чак и оно довољно широко да задржи Сенку изван.”
„Не, нису све, г. Фродо. И није пропало, не још. Ја сам га узео, г. Фродо, молећи за ваше опроштење. И чувао сам га. Око врата ми је сад, и страшан терет то јесте, аха.”...
„Ти га имаш?” задахта Фродо. „Имаш га овде? Семе, ти си једно чудо!” Онда се брзо и чудно његов тон измени. „Дај га мени!” узвикну он уставши, пружајући дрхтаву руку. „Дај га мени одмах! Не може бити твој!”
„Све у реду, г. Фродо”, рече Сем, прилично препаднут. „Ево га!” лагано он извуче прстен, и пребаци ланац преко главе. »Али... наћи ћете да је Прстен сад врло опасан, и врло тежак за ношење. Ако је то премного тежак посао, ја би мого да га поделим са вама, може бити?”
„Не, не!” завика Фродо, тргнувши Прстен и ланац из Семових шака. „Нећеш, ти лопове!”...
„О Семе!” повика Фродо. „Шта сам рекао? Шта сам учинио? Опрости ми. После свега што си урадио. То је та страшна моћ Прстена. Желео бих да никад, никад није нађен. Али не обраћај пажњу на мене, Семе. Ја морам носити тај терет до краја. То се не може изменити. Ти не можеш да станеш између мене и те коби.”
Земља сени[уреди]
- Тамо, између олупина облака изнад неког тамног врхунца високо у планинама, Сем виде једну белу звезду како жмирка неко време. Лепота њена погоди га у срце док је гледао навише из те напуштене земље, и нада му се врати. Јер, попут копља, бистра и хладна, прободе га мисао да је, на крају крајева, Сенка само једна мала и пролазна ствар: било је светлости и узвишене лепоте заувек изван њеног домашаја.
- Где има бича има и воље, голаћи моји.
Планина Усуда[уреди]
- „Ходите, г. Фродо!” повика он. „Ја не могу њега да носим наместо вас, али могу да носим вас, и њега исто. Горе са вама! Хајде, драги г. Фродо! Сем ће вас на кркаче. Само му рекните куда да иде, и он ће да иде.”
- И тако, стопу по стопу, попут малих сивих инсеката, гамизали су уз косу.
- „Гадни госссподар!” сиктао је тај. „Гадни госсподар вара нас; вара Смеагола, голум. Он не сссме ићи тим путем. Он не ссме повредити Прекрассни. Дај то Смеаголу, јессте, дај то нама! Дај нама!”
- Одлази, и не узнемиравај ме више! Ако ме икада поново дотакнеш, бићеш сам бачен у Ватру Усуда.
- „Пазите!” узвикну Сем. „Он ће да скочи!” Он коракну напред, витлајући мачем. „Брзо, господару!” продахта он. „Идите даље! Идите даље! Нема времена за губљење. Ја ћу се постарати за њега. Идите даље!”...
„Сад!” рече Сем. „Најзад могу да се позабавим тобом!”...
„Не убијај нас”, плакао је он. „Немој повредити насс сса гнуссним ссуровим челиком! Пусти нас да живимо, јессте, живимо ссамо мало дуже. Изгубљен, изгубљен! Ми сам изгубљен. И када Прекрасни оде, ми ћу умрети, да, умрети у прашину.” Он загреба пепео стазе својим дугим безмесним прстима. „Прасссина!”просикта он.
Семова рука се усколеба... није могао да удари то створење што лежи у прашини, напуштено, пропало, крајње кукавно. Он сам је, иако само за кратко, носио Прстен, и сада је неодређено слутио агонију Голумове усахле свести и тела у ропству тога Прстена, неспособних да нађу мира или олакшања икада више у животу...
„Ох, проклет да си, ти смрдљиво створење!” рекао је он. „Иди! Губи се! Ја ти не верујем, ни докле би мого да те шутнем, али губи се. Иначе хоћу да те повредим, јесте, гнусним суровим челиком.”
- „Ја дођох”, рече он. „Али сад нисам вољан да учиним то чега ради сам дошао. Ја нећу тај чин. Прстен је мој!” И он одједном, навукавши га на прст, ишчезе испред Семових очију.
- А далеко одатле, када је Фродо навукао Прстен и обзнанио га као властити, и то у Самат Науру, самоме срцу њенога краљевства, Сила у Барад-дуру се уздрма, и Кула задрхта од темеља до горде и окрутне круне. Мрачни Господар би га одједном свестан, и његово Око, пробијајући све сенке, погледа преко равнице до врата која је он сам начинио; и величина његове сопствене лудости откри му се у заслепљујућем блеску, и све замисли његових непријатеља беху му најзад обелодањене. Тад његов гнев блесну сажижућим пламеном, али страх његов се диже као неизмерни црни дим да га угуши. Јер он је спознао смртну опасност, и нит о којој му пропаст виси.
- „Прекрасни, Прекрасни, Прекрасни!” викао је Голум. „Мој Прекрасни! О мој Прекрасни!” И с тим речима, док су му очи још гледале навише у ликовању над његовим пленом, он закорачи предалеко, завитла рукама за часак на ивици, а онда са вриском паде. Напоље из дубина дође његов последњи крик Прекрасни, и он нестаде.
- 'Али сећаш ли се ти Гандалфових речи: Чак и Голум можда има још нешто да учини? Да није њега било, Семе, ја не бих могао да уништим Прстен. Подухват би био узалудан, на самом крају крајева. Стога, хајде да му опростимо! Јер Подухват је успео, и сада је све прошло. Срећан сам што си овде са мном. Овде, на крају свих ствари, Семе.'
- Фродо
Поље Кормален[уреди]
- „Краљевство Сауроново је окончано!” рече Гандалф. „Носилац Прстена обавио је свој Подухват.”
Домостројитељ и краљ[уреди]
- Овај свет је довољно пун озледа и несрећа и без ратова да их умножавају.
- Многи су ради да знају унапред шта ће бити постављено на трпезу, али они који су се трудили да припреме гозбу воле да чувају своју тајну; јер чуђење чини речи похвале гласнијима.
- Гандалф
- Ово је твоје краљевство, и срце оног већег краљевства које ће бити. Треће раздобље овога света је окончано, и ново је отпочело; и твој задатак је да се прихватиш његова настајања, и сачуваш што се може сачувати. Јер, премда је много шта очувано, много шта сада мора нестати.
- Ко сад може рећи како он долази овамо у наречени час? Али ово је једно древно посвећено место, и, пре но што су краљеви малаксали, и Дрво свенуло у дворишту, један плод је морао бити засађен овде. Јер речено је да, премда плод Дрвета ретко долази до зрелости, ипак живот у њему може лежати уснуо за многих дугих година, и нико не може предсказати време у коме ће се он пробудити.
- Гандалф о новом изданку новог Белог дрвета Гондора
Многи растанци[уреди]
- Ја сам кћи Елрондова. Ја нећу ићи с њим сада када он оде за Луке, јер мој је избор као у Лутјене, и, као она, тако сам и ја изабрала и сласт и горчину.
- Ти си одабрао Вече; али моја љубав је дата Јутру. А моје срце предосећа да ће оно ускоро отићи заувек.
- Из сумње, из таме, до сванућа дана,
јахао је певајући на сунцу, вадећи мач.
Наду опет разгоре, у нади се оконча;
над смрт, над ужас, над Усуд уздигнут,
из губитка, из живота, на дугу славу.
- [Дрвобради рече:] „Тужно је што се сретосмо само овако, на крају. Јер овај свет се мења: ја то осећам у води, осећам то у земљи, и миришем то у ваздуху. Не држим да ћемо се срести поново.” А Келеборн рече: „Ја не знам, Најстарији.” Али Галадријела каза: „Не на Средњем свету, ни док земље што леже под таласом не буду издигнуте поново. Тада, у врбацима Тасаринана, можда ћемо се срести у пролеће. Збогом!”
На повратку кући[уреди]
- Не постоји прави повратак. Иако ја могу доћи у Округ, он неће изгледати исти, јер ја нећу бити исти. Рањен сам ножем, жаоком и зубом, и дугим теретом. Где ћу наћи мира?
- Фродо
- „Ја сам са вама сада”, рече Гандалф, „али ускоро нећу бити. Ја не идем у Округ. Морате средити те ствари сами; за то сте обучавани. Зар ви још не схватате? Моје време је прошло: није више мој задатак да сређујем прилике, ни да помажем свету да то чини. А што се тиче вас, моји драги пријатељи, неће вам требати никаква помоћ. Ви сте сада одрасли. Одрасли уистину веома високо; међу великима сте, и немам више никаквога страха за ма кога од вас.”
Чишћење Округа[уреди]
- „Ако још чујем није допуштено”, рече Сем, „има да се разгневим.”
- Да се сви разгневимо скупа, нешто би се могло учинити.
- Робин
- Ти нећеш спасти ни Лота ни Округ само тиме што ћеш бити потресен и тужан, мој драги Фродо.
- Весели
- „Ипак, већ сам учинио много шта што ћете наћи да је тешко поправити и рашчинити за ваших живота. А биће пријатно мислити о томе, и поставити то спрам мојих штета.”
„Па, ако је то оно у чему налазиш задовољство”, рече Фродо, „ја те жалим.”
- Не верујте му! Он је изгубио сву своју моћ, изузев гласа, којим може још да вас кроти и обмањује ако му допустите. Али ја нећу да буде убијен. Бескорисно је одговорити на освету осветом: то неће залечити ништа.
- Фродо
- Одузео си мојој освети сласт, и сада морам отићи одавде у горчини, дугујући твојој милости. Ја мрзим и њу и тебе! Добро, идем, и нећу те узнемиравати више. Али не очекуј да ти пожелим здравље и дуг живот. Нећеш имати ниједно. Али то није моје дело. Ја само предсказујем.
Сиве луке[уреди]
- Још иза угла можда чека
Нов пут или тајна капија нека;
И, мада их често прођох до сада,
Дан ће коначно доћи када
Ће, западне од месеца стазе скривене,
И источно од сунца бити за мене.
- Ја сам покушао да спасем Округ, и он је спасен, али не за мене. То често мора бити тако, Семе, када су ствари угрожене: неко треба да их препусти, изгуби, да би их други могли задржати. Али ти си мој наследник: све што сам имао или могао имати ја остављам теби... Ти ћеш бити градоначелник, разуме се, докле год желиш то да будеш, и најчувенији баштован у историји; и ти ћеш читати ствари из Црвене књиге, и одржавати у животу сећање на ово раздобље које је прошло, тако да се свет сећа Велике опасности, и воли своју драгу земљу тим више.
- Фродо
- Па, овде коначно, драги пријатељи, на обалама мора, долази крај нашем другарству на Средњем свету. Идите у миру! Ја нећу рећи: не плачите; јер нису све сузе зло.
- Гандалф
- А брод изађе на дебело море, и ишао је даље на запад, док најзад, у једној кишној ноћи, Фродо не осети неки пријатан мирис у ваздуху, и зачу звуке певања што су долазили преко воде. И онда му се учини да се, као у његовом сну у кући Бомбадиловој, сива кишна завеса претворила сва у сребрно стакло и повукла назад, и он смотри беле обале, и иза њих једну далеку зелену земљу под наглим изласком сунца.
- А Сем скрете ка Узводу, и тако дође назад уз Брдо, док се дан окончавао још једном. И продужио је даље, и ту је била жута светлост, и ватра је горела; и вечерњи обед био је спреман, и чекало се на њега. Рози га повуче унутра, и посади га у његову столицу, и стави малу Еланор на његово крило.
Он удахну дубоко. „Па, ето ме назад”, рече.
