Хобит

„Никад се не смеј живим змајевима, Билбо, будало једна!” рече он себи, и то је доцније постала његова омиљена узречица, да би се прометнула у пословицу.

Хобит, или Тамо и натраг (1937) је фантастични роман Џ. Р. Р. Толкина о хобиту Билбу Багинсу који, заједно са групом патуљака, креће да освоји део блага које чува змај, Шмауг.

Глава I: Неочекивани гости

• У једној рупи у земљи живео је хобит. Не у гадној, прљавој, влажној рупи, испуњеној остацима црва и задахом влаге, нити, пак, у сувој, оголелој, пешчаној рупи, у којој нема на шта да се седне, и у којој нема ништа за јело: ово је била хобитска рупа, а то значи − удобност.
  • Прва реченица

• „Добро јутро” рече Билбо, изражавајући своје мисли. Сунце је сјало, а трава бесе веома зелена. Али Гандалф упре у њега поглед испод својих дугачких чупавих обрва које су на њему стршиле даље него обод сеновитог му шешира.

„Шта хоћеш тиме рећи” упита он. „Да ли ти то мени желиш добро јутро, или саопштаваш да је јутро добро, желео ја то или не; или да се добро осећаш овог јутра; или да је ово јутро у којем треба бити добар?”

„Све то уједно”, одговори Билбо.

• „Управо сам пошао у потрагу за неким спремним да учествује у пустоловини коју припремам, а то је веома напоран посао.”

„Верујем да јесте − у овим крајевима! Ми смо веома скроман и миран свет и не ценимо пустоловине. Опасне узнемиравајуће неугодне ствари! Због њих се увек касни на ручак!”

• • Гандалф и Билбо

• Далеко преко маглених гора хладних
  До тамница дубоких и шпиља старих
  Морамо на пут у свитање зато
  Да тражимо светло зачарано злато.

• И кроз њихову песму хобит је осетио љубав према дивним стварима које се стварају рукама и вештином и чаролијом, како струје кроз њега, жестоку и суревњиву љубав, жудњу у срцима патуљака.

• У тамном небу понад дрвећа беху звезде. Помисли како драгуљи патуљака светлуцају у тамним шпиљама. Изненада у шуми преко Воде сину пламен − неко је вероватно палио шумску ватру − и он помисли како се пљачкашки змајеви настањују на његовом мирном Брду и спаљују га до последње травке. Од тога уздрхта, и зачас постаде опет обични г. Багинс из Багремове улице испод Брда.

• „Исто тако бих желео да будем упознат са ризиком, непосредним трошковима, временом које је потребно за обављање посла као и са наградом, и тако даље” − чиме је мислио: „Шта ћу ја извући из тога? И да ли ћу преживети све то?”

• Ако сте икад видели змаја у невољи, схватићете да је ова изјава песничко претеривање, примењена на било којег хобита, чак и на брата прадеде старог Тука, Грцмана, који бесе тако огроман (за једног хобита) да је могао да јаше коња. Он је јуришао на бауке са планине Грам у Бици за зелена поља, и дрвеном батином одрубио њиховом краљу Голфинболу главу. Ова је летела сто метара кроз ваздух, а потом се откотрљала у зечију рупу, те је на тај начин у истом тренутку добивена битка и измишљена игра голф.

• У њему се крије много више но што ви наслућујете, а и прилично ствари о којима он сам нема појма.
  • Гандалф

Глава II: Овчије печење

• „Да си бар обрисао прашину са камина, нашао би ово испод сата”, рече Гандалф пружајући Билбу цедуљицу (хартија, наравно, беше истргнута из његовог нотеса).
• „Овчетина јуче, овчетина данас, и нека ми око исцури ако сутра поново не буде овчетина”, рече један од дивова.
• Дивови споро схватају, и ужасно су сумњичави у погледу свега што им је ново.
• „На кога прво да седнемо?” упита глас.

Глава III: Кратак одмор

• ...али ствари које сте волели и дани лепо проведени обично стану у две речи, и као да нису баш занимљиви за слушање.

Глава IV: Преко брда и испод брда

• Извесно је тек да тражећи обично пронађете нешто, али то није увек оно нешто за чим сте трагали.

Глава V: Загонетке у тами

• Размислио је што је најбоље могао, и отпузио добар комад пута, док изненада његова рука не наиђе на нешто што је под прстима личило на мајушан прстен од хладног метала на поду тунела. Тај тренутак означио је преокрет у његовој каријери, али Билбо то није знао. Он стави прстен у џеп скоро несвесно; у том тренутку, извесно, није изгледало да има икакву употребну вредност.

• Шта расте из земље кад не види нико,
  Од дрвећа више,
  Увис, увис иде,
  А не расте никад?
  • Једна од Голумових загонетки Билбу. Одговор је „планина”.

• Тридесет белих коња на брду црвене боје
  Прво загризу,
  Затим топоћу,
  Затим мирно стоје.
  • Једна од Билбових загонетки Голуму. Одговор је „зуби”.

• Без гласа цвили,
  Без крила лепрша,
  Без руку шиба,
  Без уста гунђа.
  • Једна од Голумових загонетки Билбу. Одговор је „ветар”.

• Око на плавом лицу
  Угледа око на зеленом лицу.
  „То око је налик на ово око”
  Рече прво око,
  „Само је некако ниско,
  Уопште није високо.”
  • Једна од Билбових загонетки Голуму. Одговор је „сунце на красуљцима”.

• Не може се видети, не може се осетити,
  Не може се чути, не може се намирисати.
  Лежи иза звезда и испод брда
  И све празне рупе пуни,
  Претходи свему и следи све,
  Завршава живот, убија смех.
  • Једна од Голумових загонетки Билбу. Одговор је „тама”.

• Кутија без шарки, кључа или врата,
  А унутра скривен садржај од злата?
  • Једна од Билбових загонетки Голуму. Одговор је „јаје”.

• Жива без ваздуха,
  Ко смрт је хладна;
  Никад жедна, увек пије,
  У оклопу сва, не звечи никад.
  • Једна од Голумових загонетки Билбу. Одговор је „риба”.

• Без ногу лежи на једној нози,
  поред ње седе две ноге на три ноге,
  а и четири ноге добију мало.
  • Једна од Билбових загонетки Голуму. Одговор је „риба на малом столу, човек за столом седи на столици, мачка добија кости”.

• Ова ствар све прождреће:
  Птице, звери, стабла, цвеће,
  Железо глође, челик гризе;
  Тврди камен у прах меље;
  Сруши град, уништи краља,
  А планине у дол ваља.
  • Једна од Голумових загонетки Билбу. Одговор је „време”.

• Билбо се штипао и пљескао; стезао у руци свој мали мач; чак гурну другу руку у џеп. Ту напипа прстен који је нашао у ходнику и заборавио на њега.

„Шта имам у џепу?” рече он гласно.

• „Где је? Где је?” Билбо га је чуо како виче. „Иссгубљено је, прекрасни мој, нестало, нестало! Прокуни нас и сможди нас, прекрасно је нестао!”

• Лопов, лопов, лопов! Багинс! Ми га мрзимо, ми га мрзимо, ми га мрзимо заувек!
  • Голум

Глава XII: Унутарња обавештења

• Тако вам је то: патуљци нису хероји, већ прорачунат свет са изграђеним ставом о вредности новца; неки су препредени и вероломни и праве пропалице; други, пак, нису такви, већ сасвим пристојан свет, као Торин и Дружина, ако не тражите од њих исувише.

• Не вреди испуштати живог змаја из предрачуна, посебно ако сте у његовој близини. Змајеви можда немају праве намене за све своје благо, али правило је да га знају у грам, посебно кад је дуго било у њиховом поседу; а Шмауг није био изузетак.

• Казати само да је Билбо остао без даха − значи не казати ништа. Не постоје више реци да се изрази његова запањеност, пошто су људи променили језик који су били научили од виловњака у време кад је сав свет био прекрасан.

• Ја долазим испод Брда, а испод брда и преко брда водио ме пут. И кроз ваздух. Ја сам онај који хода невиђен. Ја сам одгонетач, мрежокидач, жацава мува. Изабран сам због срећног броја. Ја сам онај који сахрањује своје пријатеље живе и потапа их у води, а извлачи их поново живе из воде. Дошао сам из Багрема, али у багрему никад нисам био. Ја сам пријатељ медведа и гост орлова. Ја сам Прстенованик и Срећоносац; а ја сам и Јахач Буради.
  • Билбо

• Ово је, наравно, исправан начин разговора са змајевима, ако не желите открити своје право име (што је мудро), а не желите ни да их разбесните дрским одбијањем (што је, такође, веома мудро). Ниједан змај не може одолети опчињавајућој привлачности загонетног разговора, ни склоности да губи време покушавајући да га одгонетне.

• „Краљ испод Планине је мртав и који су то од његова соја што се усуђују тражити освету? Гирион Господар Дола је мртав, и као вук зашао међу овце, ја сам пождрао његове људе, па где су синови његових синова који се усуђују да ми се приближе? Ја убијам где желим и нико ми се не усуђује супротставити. Ја сам сравнио са земљом ратнике од старине, а њима равних нема у свету данас. А тад сам још био млад и мекан. Сад сам стар и снажан, снажан, снажан, Лопове међу Сенкама!” рече он наслађујући се. „Мој оклоп је као десетоструки штит, моји зуби су мачеви, моје канџе копља, пуктај мога репа је удар грома, моја крила вихор, а мој дах смрт!”

• „Никад се не смеј живим змајевима, Билбо, будало једна!” рече он себи, и то је доцније постала његова омиљена узречица, да би се прометнула у пословицу.

• „Затворите врата”, молио их је, „до сржи ме прожео страх од змаја. Много ми се мање допада ова тишина од синоћње узбуне. Затворите врата пре него што буде прекасно.” Нешто у његовом гласу унесе неспокој у патуљке. Лагано Торин отресе снове и, устајући, шутну камен којим су врата била заглављена. Тад налегоше на њих и она се затворише шкљоцнувши и звекнувши. Ни трага кључаоници није било изнутра. Беху закључани у планини!

• „Јахач Буради!” фркну он. „Твоји трагови долазе из воде, и нема сумње да си из воде и дошао. Не знам твој мирис, но ако ниси један од оних људи са Језера, имао си њихову подршку. Видеће они мене и запамтиће ко је стварни Краљ испод Планине!” Диже се у пламену и крену на југ према реци Трк.

Глава XIII: Без домаћина

• Већ сам летимичан одсјај блага што су га спазили идући поново је потпалио сву ватру њихових патуљских срдаца; а кад се срце патуљка, макар и оног најдостојнијег поштовања, разбуди златом и драгуљима, он постаје одједанпут неустрашив, а може постати и јаростан.

Глава XV: Навлаче се тмасти облаци

• Под Планину високу, тамну
  Краљ се вратио у дворану,
  А мрски Црв сад већ је стрв,
  Нек' непријатеља се увек лије крв!

Глава XVI: Обијач у тами

• Вилинкраљ се загледа у Билба са новим запрепаштењем. „Билбо Багинсе”, рече он, „ти више заслужујеш да носиш оклоп принца виловњака него многи којима је он боље пристајао.”

Глава XVII: Пролом облака

• „Орлови!” повика Билбо још једном, али у том часу неки камен завитлан одозго свом тежином удари у његову кацигу, он с треском паде и ништа више није знао.

Глава XVIII: Повратак

• Коначно победа, претпостављам! Е па, све то изгледа јако суморна работа.
  • Билбо

• „Збогом, добри обијачу”, рече он. „Ја крећем сад у дворнице чекања да седим уз своје претке, док свет не буде поново стваран. Пошто остављам сад све злато и сребро, и идем тамо где оно мало значи, желим са тобом да се растанем у пријатељству, и желео бих да повучем своје реци и дела са Улаза.”

• У теби је више добра него што сам знаш, сине мирног запада. Део храбрости и део разума, смешани у правој размери. Да више нас цени храну и весеље и песму изнад нагомиланог злата, био би ово срећнији свет. Но, био тужан или срећан, ја га морам сад оставити. Збогом!
  • Торин

Глава XIX: Последња етапа

• Како свему има крај, а тако је чак и са овом причом, свануо је напокон дан да угледају земљу у којој је Билбо био рођен и одрастао, и где су обриси тла и дрвећа њему били познати као властите руке и ноге.

• Очи што пламен и мач гледаше
  И ужас сред камених дворана
  Гледају најзад ливаде наше
  Дрвеће и брда им знана.

• Бавио се писањем поезије и посећивањем виловњака; и мада су многи климали главама и куцали се у чело и говорили „Јадни Багинс!” и мада је мало ко веровао у његове приче, он је живео веома срећно дане свог живота, којих је било изванредно велик број.

• „То значи да су се пророчанства старих песама обистинила, на неки начин!” рече Билбо.
  „Наравно!” рече Гандалф. „А зашто се она не би обистинила? Зар можеш сумњати у предсказања, ти који си лично учествовао у њиховом остварењу? Не верујеш ваљда озбиљно, је ли, да су се све твоје пустоловине и бекства успешно завршили само зато што имаш среће, само тебе ради? Ти си племенита особа, господине Багинсе, и ја те веома волим; али поред твоје малецке особе толико још има тога у овом широком свету!”
  „Сва срећа!” рече Билбо, смејући се, и пружи му дуван-кесу.

Види још

• Господар прстенова
  • Дружина прстена
  • Две куле
  • Повратак краља
• Силмарилион

Спољашње везе

• Хобит − Џ. Р. Р. Толкин