Dve kule
Dve kule (1954) je drugi od tri toma Gospodara prstenova, autora Dž. R. R. Tolkina. Sastoji se od Knjige III i Knjige IV.
Knjiga III
[uredi]Jahači rohanski
[uredi]- Nasmeja se Jahač koji je stajao pokraj Jomera... „Hodamo li mi legendama ili zelenom zemljom pri svetlosti dana?”
„Čovek može činiti oboje”, reče Aragorn. „Jer ne mi, nego oni što dolaze potom načiniće legende od našeg vremena.”
„Vreme leti”, reče taj Jahač ne obazirući se na Aragorna.
- „Kako da čovek prosudi šta da čini u takvim vremenima?”
„Kao što je uvek sudio”, reče Aragorn. „Dobro i zlo nisu se promenili od godine koja je prošla; niti su među Vilovnjacima i Patuljcima jedno a među Ljudima drugo. Čovekova je uloga da ih razluči, u Zlatnoj šumi isto kao i u sopstvenom domu.”
- „Odluka Gandalfova nije bila zasnovana na predznanju o sigurnosti, za njega ili za druge”, reče Aragorn. „Ima nekih stvari koje je bolje započeti nego odbiti, čak i ako kraj može biti mračan.”
Drvobradi
[uredi].jpg)
- Ne budi brzoplet, to je moje geslo.
- Drvobradi
- Izuči sad nauk o Živim Bićima!
Nazovi prvo četiri, slobodne narode:
Najstariji od svih, deca vilovnjačka;
Patuljak, taj kopač, tamni mu domovi;
Ent od zemlje rođen, star kao planina;
Čovek taj smrtnik, gospodar konja.
- Ne tako žurno! Vi sami sebe nazivate Hobitima? Ali ne bi trebalo da pričate to baš svakome. Još ćete odavati svoja prava imena, ako ne budete oprezni.
- Moje ime vazdan raste, a živeo sam veoma mnogo, mnogo vremena; stoga je moje ime kao neka priča. Prava imena kazuju vam priču o stvarima kojima pripadaju, u mom jeziku, u starom entovskom, kako biste vi mogli reći. To je jedan lep jezik, ali treba veoma mnogo vremena da se ma šta kaže na njemu; zato ne kazujemo ma šta na njemu, nego samo ono što je vredno utroška dugog vremena da se kaže, i da se čuje.
- Mnoga od tih stabala bila su moji prijatelji, bića koja sam poznavao od oraha i žira; mnoga su imala sopstvene glasove, koji su sada zanavek izgubljeni. A postoje pustoši panjeva i kupine gde su nekad bili raspevani gajevi. Ja sam bio nemaran. Pustio sam da mi stvari iskliznu. To mora prestati!
Beli jahač
[uredi]
- „Da, ja sam sada Beli”, reče Gandalf. „I zaista ja jesam Saruman, skoro bi se moglo reći; Saruman kakav je trebalo da bude.”
- Ja sam govorio naglas sebi samome. Navika starih: odaberu najmudriju prisutnu osobu pa njoj govore; duga objašnjenja potrebna mladima su iscrpljujuća.
- On je zaista u velikom strahu, jer ne zna kakav bi se moćnik mogao odjednom pojaviti, vladajući Prstenom, i napadajući ga vojnom, u nastojanju da ga izbaci i zauzme njegovo mesto. Da ćemo mi želeti da ga zbacimo a da nemamo nikog na njegovom mestu, to nije misao koja njemu pada na um. Da ćemo pokušati da uništimo sam Prsten, to još nije prodrlo ni u njegove najtamnije snove.
- Uteha je ne biti pogrešno shvaćen baš u svim tačkama. Zar ja to ne znam i predobro!
- Mračni Gospodar ima Devetoricu. Ali mi imamo Jednoga, moćnijeg no oni: Belog Jahača. On je prošao kroz plamen i ambis, i oni će ga se plašiti. Mi ćemo ići kuda on vodi.
- Aragorn, o Gandalfu
- „Dubok je ambis što je premošćen Durinovim mostom, i niko ga nije izmerio”, reče Gimli.
„Ipak on ima dno, izvan svetlosti i znanja”, reče Gandalf.
- Oborio sam neprijatelja, i on je pao s tog visokog mesta, i smrvio bok planine gde ga je udario u padu. Onda me obuze tmina, i zastranio sam van misli i vremena, i lutao sam daleko putevima o kojima neću da pričam. Nag sam odaslan nazad – za kratko vreme, dok se moj posao ne obavi. I nag sam ležao na tomplaninskom vrhu... Bio sam sam, zaboravljen, bez izlaza na tom tvrdom rogu sveta. Tu sam ležao zureći naviše dok su zvezde kružile gore, a svaki dan bio dug kao jedan život sveta.
- Gandalf
Kralj od Zlatnog dvorca
[uredi]- Gde su sad konj i konjanik? Gde je rog taj da se glasi?
Gde su kalpak i prsnik verižni, i svetle u letu vlasi?
Gde je ta šaka na žici harfe, i crven-sjaj vatru što krasi?
Gde su ti proleće i berba i žito što se visoko klasi?
Oni su kao kiša iz planine, kao vetar iz polja otišli,
Ti dani su na zapad za brda u senku sišli.
Ko će skupiti dim drveta mrtvog što plamen ga liže,
Ili smotriti godine što teku da se nazad sa mora bliže?
- Mi smo svi ovde prijatelji. Ili bi trebalo da budemo; jer smeh Mordora biće nam jedina nagrada ako se kavžimo.
- Gandalf
- Ipak, kad se dvoumi, valjan čovek verovaće sopstvenoj mudrosti.
- Hama
- „Ja mnogo dugujem Jomeru”, reče Teoden. „Odano srce može imati jogunast jezik.”
„Reci takođe”, reče Gandalf, „da za krive oči istina može nositi iskrivljeno lice.”
Put ka Izengardu
[uredi]- Doživeo sam da vidim čudne dane. Dugo smo se mi starali o svojim životinjama i svojim poljima, gradili kuće, kovali alatke, ili jahali daleko da pomognemo u ratovima Minas Tirita. I to smo nazivali životom Ljudi; tokom stvari sveta. Malo smo marili za ono što je ležalo izvan granica naše zemlje. Imamo pesme koje kazuju o tim stvarima, ali ih zaboravljamo, učeći njima samo decu, po nemarnom običaju. A sada su te pesme sišle među nas iz čudnih mesta, i hodaju vidljive pod suncem.
- Teoden
- Dakle to je taj Kralj od Rohana. Zgodan stari momak. Veoma učtiv.
Glas Sarumanov
[uredi]- Gost koji je pobegao s krova razmisliće dvared pre no što stupi unutra kroz vrata.
- Gandalf
- „Podmukli su večno nepoverljivi”, odgovori Gandalf umorno.
- Gledaj, ja nisam Gandalf Sivi, koga si ti izdao. Ja sam Gandalf Beli, koji se vratio iz smrti. Ti nikakve boje nemaš sada, i ja te izbacujem iz Reda i iz Saveta.
- Mržnja često ozledi sebe samu!
Palantir
[uredi]
- Zlo će često zlome nauditi.
- Teoden
- Ne postoji ništa što Sauron ne može preokrenuti u zle svrhe.
- Gandalf
- Opasni za nas su svi iznalasci umetnosti dublje od one što je sami posedujemo.
Knjiga IV
[uredi]Kroćenje Smeagola
[uredi]- Ne budi tako revnostan kad deliš smrtne osude u ime pravde, plašeći se za vlastitu sigurnost. Čak ni mudri ne mogu videti sve ishode.
- „Mi obećavam, da, ja obećavam!” reče Golum. „Ja ću služiti gospodaru Prekrasnoga. Dobar gospodar, dobar Smeagol, golum, golum!”
Preko Baruština
[uredi]- Ako Jedinstveni ode u Vatru, a mi smo blizu? Ja te pitam, Seme, je li za nas uopšte verovatno da nam ponovo treba hleb? Ja mislim da nije. Ako možemo da obodrimo svoje udove da nas odnesu do Planine Usuda, to je sve što možemo da učinimo. Više nego što ja mogu, počinjem da osećam.
Crna kapija je zatvorena
[uredi]- Uvek je mislio da je blagost g. Froda tako visokog stupnja da ona naprosto mora nagoveštavati pristojnu meru slepila... Golum je na vlastiti način, i sa mnogo više opravdanja, pošto ga je poznavao mnogo kraće, mogao načiniti sličnu grešku brkajući blagost i slepilo.
- Imao je sav onaj uvređeni izgled lažova u koga se sumnja kad jednom kaže istinu, ili deo nje.
Prozor ka Zapadu
[uredi]- Ja ne bih čak ni jednog Orka splitao neistinom.
- Faramir Frodu
- Al' žalosno je da svet koji priča o tučenju Neprijatelja ne može da pusti druge da urade svoje na svoj način bez mešanja. On bi bio moćno zadovoljan kad bi mogao da vas sad vidi. Mislio bi da je steko novog prijatelja, bi jakako.
- „Što se mene tiče”, reče Faramir, „ja bih da vidim Belo drvo ponovo u cvetu u dvorovima kraljeva, i Srebrnu krunu da se vrati, i Minas Tirit u miru: Minas Anor ponovo kao u starini, pun svetlosti, uzvišen i lep, divan kao kakva kraljica među drugim kraljicama.”
- Rat mora biti, dok mi branimo svoje živote od jednog razarača koji bi da proždre sve; ali ja ne volim sjajni mač zbog njegove oštrine, ni strelu zbog njene brzine, ni ratnika zbog njegove slave. Ja volim samo ono što oni brane.
- Bolje nezasluženo nepoverenje nego nesmotrene reči.
- Mi smo istinozborci, mi Ljudi Gondora. Retko se hvalimo, a tada ispunimo rečeno, ili umremo pri pokušaju. Ni da ga nađem kraj puta ne bih ga ja uzeo, rekao sam. Čak i da sam takva osoba da želim tu stvar, i premda nisam jasno znao šta je ta stvar kada sam govorio, ipak bih uzeo te reči kao zavet, i bio obuzdan njima.
- Ili sam mudar dovoljno da znam da postoje neke opasnosti od kojih se mora bežati.
- Hvala hvale dostojnih je iznad svih nagrada.
Zabranjeno jezero
[uredi]- „Mi smo izgubljen, izgubljen”, reče Golum. „Nema ime, nema posao, nema Prekrasni, ništa. Samo prazan. Samo gladan; da, mi sam gladan. Nekoliko malih ribova, gadnih koščatih malih ribova za jedno siroto stvorenje, i oni kažu smrt. Tako mudri oni jesu; tako pravedni, tako vrlo pravedni.”
Put do raskršća
[uredi]- Oni ne mogu pobediti zauvek!
- Frodo
Stepeništa Kirit Ungola
[uredi]- Ko može sada da drži gazove, kada Kralj Devet Jahača dolazi? I druge vojske će doći. Ja sam okasnio. Sve je izgubljeno. Otezao sam na putu. Sve je izgubljeno. Čak i da se moj poduhvat obavi, niko to neće nikada znati. Neće postojati niko kome bih mogao da kažem. To će biti uzalud.
- Frodo podiže glavu, i onda ustade. Očajanje ga nije napustilo ali slabost je prošla. On se čak nasmeja mrko, osećajući sada, isto onako jasno kao što je časak ranije osećao suprotno, da ono što je dužan da učini mora učiniti, ako može; hoće li za to ikad saznati Faramir, ili Aragorn, ili Elrond, ili Galadrijela, ili Gandalf, ili ma ko drugi – to je postrani od cilja.
- One hrabre stvari u starim pričama i pesmama, g. Frodo: pustolovine, kako sam ja znao da ih zovem; ja sam običavao da mislim da su to stvari što ih je taj čudesni živalj iz priča tražio, što ih je on želeo, zašto su one bile uzbudljive a život maličak dosadan, kao neku vrstu sporta, kako biste vi mogli da kažete. Ali to nije tako išlo sa pričama koje su zbilja bile od značaja, ili onima što ostaju u pameti. Svet je, izgleda, bio naprosto iskrcan u njih, obično – njihove staze su bile prostrte na taj način, kako vi to kažete.
- Sem
- Nikad nisam pomislio na to ranije! Mi imamo – vi imate, malko svetla od njega u tom zvezdanom stakletu što vam ga je Gospodarica dala! Šta, kad se pomisli, pa mi smo još u toj istoj priči! Ona se nastavlja. Zar se velike priče nikad ne svršavaju?
„Ne, one se nikad ne završe kao priče”, reče Frodo. „Ali pojedinci u njima dolaze i odlaze, kada je njihova uloga okončana. Naša uloga će se okončati kasnije – ili ranije.”
- Pitam se hoćemo li mi ikad da budemo stavljeni u pesme i priče. Mi jesmo u jednoj, naravno; ali ja mislim: metnuti u reči, znate, pričani uz vatru, ili čitani iz neke ogromne velike knjige sa crvenim i crnim slovima, godinama i godinama posle. I svet će da kaže: ’Ajde da čujemo o Frodu i Prstenu!’ I oni će da kažu: ’Jes, to je jedna od mojih omiljenih priča. Frodo je bio veoma hrabar, zar ne, tata?’ ’Da, dečko moj, najisproslavljeniji od Hobita, a to znači reći mnogo.
- Kad te slušam, to me nekako čini tako veselim kao da je ta priča već napisana. Ali ti si ispustio jednu od glavnih ličnosti: Semvajsa Srčanog. ’Želim da čujem još o Semu, tata. Zašto nisu ubacili više od njegovog govora, tata? To je ono što ja volim, to me tera na smeh. A Frodo ne bi dospeo daleko bez Sema, je l’ da ne bi, tata?’
- Frodo
- Mi idemo malko prebrzo. Ti i ja, Seme, još smo zaglavljeni u najgorim mestima te priče, i sasvim je verovatno da će neki reći u ovoj tački: ’Zatvori tu knjigu sada, tata; mi ne želimo da čitamo dalje’.
- Čak i Golum bi mogao biti dobar u kakvoj priči, bolji nego što je da ga imate uza se, kako god bilo... Pitam se je li on misli da je on junak ili nitkov?
- Sem
- Za jedan prolazni časak, da ga je koji od spavača mogao videti, pomislio bi da vidi nekog starog iznurenog Hobita, usahlog od godina koje su ga odnele daleko izvan njegovog vremena, izvan prijatelja i rodbine, i polja i potoka mladosti; jedno staro, izgladnelo, sažaljenja dostojno stvorenje.
- Onaj prolazni trenutak je minuo, van opoziva. „Odšunjavajući, došunjavajući!” prosikta on. „Hobiti uvek tako učtivi, jeste. O, dobri Hobiti! Smeagol dovodi njih, dovodi njih gore tajnim putevima što niko drugi bi mogao nađe. Umoran on je, žedan on je, jeste, žedan; i on vodi njih i on traga za stazama, a oni kažu šunja, šunja. Vrlo ljubazni prijatelji, o da, moj Prekrasni, vrlo ljubazni.”
Izbor majstora Semvajsa
[uredi]- Prsten ima da bude nađen, i neće više biti pesama.
