Мухамед

Извор: Wikiquote
Википедија
Википедија има чланак о:
Име Мухамед исписано калиграфијом.

Мухамед је био арапски политички и верски вођа, оснивач ислама.

Мухамедове изреке се у исламској верској традицији називају хадиси.

Цитати[уреди]

Жели људима оно што желиш себи.[1]
Смиреност је од Алаха, журба је од шејтана.[1]
Ко је журио, погријешио је.[1]
Богу је најдраже оно дјело на коме се устраје, макар било и малено.[1]
Бог не гледа ваш изглед нити ваш иметак него гледа ваша срца и ваша дјела.[2]
Кад видите неког човјека да говори »пропаде народ«, он је највећа пропалица.[2]
Чувај се свог језика, држи се свога дома и плачи над својим грехом.[2]
Нико од вас неће бити вјерник све док не буде желио своме брату оно што себи жели.[2]
Тако ми Бога, није вјерник онај од чијег зла није сигуран његов сусјед.[2]
Буди благ према ономе ко је према теби безобзиран, праштај ономе ко ти чини неправду, дај ономе ко тебе лишава и помажи онога ко тебе напушта.[2]
Када се неко од вас наљути, ако је на ногама, нека сједне, па ако га тако прође љутња - добро је, а ако не прође - нека мало прилегне и затвори очи да се смири.[1]
Једи шта хоћеш, пиј шта хоћеш и облачи шта хоћеш, док те не заведу у грех два својства: претераност у јелу и пићу и охолост у облачењу.[2]
Чувајте се вина јер је оно мајка свих зала.[2]
Најтежа искушења су имали пророци, а затим њима слични људи. Човјек подноси ударце и невоље према снази свога вјеровања; ако му је вјера чврста, искушење ће бити теже, а ако му је вјера слаба и површна, искушење ће бити сразмјерно снази његовог вјеровања.[1]
Опрости, и не отежавај, да не би отежали и теби.[3]
Најбоље што сам изрекао ја и пророци пре мене је: »Нема бога осим Бога, он је једини, нема друга, њему припада власт над свим, њему припада свака хвала и он је свемоћан!«[2]
Послије вјеровања у Бога највредније дјело је испољавати љубав према људима.[1]
Послије вјеровања у Бога највредније дјело је испољавати љубав према људима.
Бог од свих највише воли онога ко је најкориснији људима.[2]
Дарежљиви је дражи Богу него побожни.[2]
Ко верује у Бога и други свет, нека почасти госта.

Ко верује у Бога и други свет, нека поштује суседа.

Ко верује у Бога и други свет, нека говори оно што је добро или нека ћути. [2]

Ти имаш дужности према Богу, имаш дужности према себи, и имаш дужности према породици, па зато испуњавај своје дужности према свакоме од споменутих.[2]
Најбрижнији човјек је вјерник који се истовремено брине о овосвјетским и оносвјетским пословима.[1]
Што се мене тиче, ја постим, али и мрсим, спавам, али и бдијем, једем месо, ожењен сам, па ко одустане од оваквог начина живота - који је мој пут - тај не припада мојој заједници.[2]
Од задовољства на овом вашем свијету драги су ми мириси и жене; а моје право задовољство је у молитви.[2]
Мени је највећа радост у молитви.[2]
Послан сам као милост, а нисам послан да кажњавам.[2]
Да знате оно што ја знам, мало бисте се смијали, а више бисте плакали. И не бисте имали времена да се наслађујете својим женама, него бисте се кретали трагајући за делима за које ћете бити награђени.[2]
Јасна сновиђења су од Алаха, а ружни снови од шејтана.[2]
Овај свет је тамница за верника, а рај за онога који не вјерује.[2]
Не жуди за овим свијетом, Бог ће те вољети, а не жуди за оним што је у свијетским рукама, свијет ће те вољети.[2]
Буди на овом свету као странац или као путник![2]
На Судњем дану ће бити доведен један који је на дуњалуку имао највеће уживање, па ће бити бачен у пакао, само један трен, а затим ће му се рећи: »Човјече, сјећаш ли се којег ужитка? Да ли си икада уживао?« Он ће рећи: »Не, тако ми Господара!" Потом ће бити доведен један који је на дуњалуку имао тегобан живот, па ће, за трен, бити уведен у рај. Потом ће бити упитан: »Јеси ли имао икада, икакву муку?« Одговориће: »Не, тако ми Бога, никада нисам имао невољу нити било какву потешкоћу!«[2]
Кључ раја је молитва.[2]
У рају има ствари које ни једно око никада није видјело, ни једно ухо никада чуло, и ниједно срце нема о томе ни најмањега појма.[2]
У телу има један део који када је добар, цело тело буде добро, а кад је покварен, цело тело буде покварено. Тај део је срце.
У телу има један део који када је добар, цело тело буде добро, а кад је покварен, цело тело буде покварено. Тај део је срце.[2]
Срца хрђају као што хрђа гвожђе, а лијече се спомињањем Бога.[2]
Све има свој основ, а основ вјере је молитва.[2]
Када човјек ступи у молитву Свевишњи се Бог лицем окрене према њему.[2]
Најбоље вјеровање је знати да је Бог уз тебе, гдје год се ти налазио.[1]
Размишљајте о ономе што је Бог створио, а не о његовом бићу.[2]
Показујте своју богобојазност кроз однос према вашим потчињеним.[2]
Свевишњи Бог говори: »Слуге моје! Сви сте залутали осим оних које упутих на прави пут. Стога тражите да вас упутим на прави пут, упутићу вас. Слуге моје! Сви сте гладни осим оних које нахраних. Стога тражите од мене храну, нахранићу вас. Слуге моје! Сви сте наги, осим оних које одјенух. Тражите од мене да вас одјенем, одјенућу вас. Слуге моје! Сви гријешите даноноћно, ја праштам све гријехе. Тражите опраштање гријеха, опростићу вам. Слуге моје! Ви мени не можете нанети штету. Исто тако не можете ми учинити неку корист. Стога, ако чините добро, од тога корист припада вама. Исто тако, ако чините зло, штета иде само вама.«[2]
Највиша доброта и великодушност је: да обилазиш онога ко тебе не обилази; да даднеш ономе који је тебе одбио, и да опростиш ономе ко је теби неправду учинио.[1]
Најгора је она гозба која је припремљена само за сите богаташе, док је гладној сиротињи забрањен приступ.[2]
Дијели храну и називај селам познатом и непознатом.[2]
Богатство није у мноштву материјалних добара. Истинско богатство је у богатству духа.[2]
Ако ме уистину волиш, онда буди спреман на сиромаштво; сиромаштво брже стиже до онога ко ме воли него што бујица стиже до свог ушћа.[2]
Немојте говорити: »Ако нам људи буду чинили добро и ми ћемо њима чинити добро, а ако нам буду чинили зло и неправду и ми ћемо њима узвратити зло и неправду«. Будите при себи. Ако вам људи учине неко добро, учините и ви њима добро, а ако вам учине неко зло, немојте им узвраћати злим нити им због тога чинити неку неправду.[2]
Када хтједнеш да откријеш нечије срамоте - сјети се својих мана и недостатака![1]
Ако неко другоме псује и проклиње родитеље, а овај му то узврати, на тај начин човјек псује и проклиње сопствене родитеље.[2]
Ко задовољи родитеље задовољио је Бога, а ко откаже послушност родитељима, тај је отказао послушност и Богу.[2]
Ако ми прође један дан у којем нисам проширио своје знање које ме приближава узвишеном Богу, тада ми тај дан није благословен.[1]
Када нешто хоћеш да урадиш добро размисли и не жури док ти Бог не покаже излаз из тешкоћа.[1]
Ко год посади неко дрво, све што се поједе с тога дрвета њему ће се рачунати као да даје милостињу.
Када дође посљедњи час и у рукама неког од вас се нађе садница, нека не одустаје од посла, већ нек је засади ако стигне.[2]
Ко год посади неко дрво, све што се поједе с тога дрвета њему ће се рачунати као да даје милостињу.[2]
Нека је Божије проклетство на оног који злоставља животиње.[2]
Бог је леп и воли лепоту.[2]
Најдража вјера Богу је чиста истинска вјера.[2]
Ако ти нешто душу тишти, напусти то.[1]
Гријех је оно што ти душу тишти и што ти не би било драго да други сазнају.[1]
Добро дело је оно у чему душа налази мир и спокој и у чему се срце смири. Грех је оно што буни и узнемирује душу и што се колеба у прсима макар ти људи другачије рекли и одговорили.[2]
Нек нико од вас не буде бескичмењак па каже: „Ја сам са људима. Ако људи чине добро и ја ћу га чинити, а ако буду грешили и ја ћу грешити“. Не будите такви већ будите доследни па ако људи чине добро ви им се придружите, а ако греше ви се уздржите од тога.[2]
Ко год се осрамоти због истине, бољи је од оног који добије част због погрешног.[3]
Нека никог од вас не спречава страх од људи да каже истину ако је зна.[2]
Тражите искреност, и макар држали да је у њој пропаст, у њој је само спас.[2]
Уистину ја се волим шалити, али и у шали искључиво говорим истину.[2]
Будите искрени, јер искреност води добру, а добро уистину води у рај. Све док је човјек искрен и тежи искрености, биће уписан код Бога као искрен. Чувајте се лажи, јер лаж води у гријешење, а гријех уистину одводи у пакао. Све док човјек лаже и тежи лажи, биће уписан код Бога као лажов.[2]
Када ваши поглавари буду најбољи људи међу вама, ваши имућни најдарежљивији, а ви будете важне послове обављали договарајући се међу собом, онда вам је боље живјети на земљи него бити под земљом. А када над вама буду управљали најгори међу вама, када богаташи постану тврдице, а ваше важне послове будете препустили женама - онда вам је боље бити под земљом, него живјети на земљи.[1]
Најодабранија борба, џихад, је рећи истину пред неправедним владарем.[2]
Када људи виде силника да чини насиље па се не удруже да га спрече, сигурно ће их Бог казнити насиљем тога силника.[2]
Они који извршавају Божје прописе и они који их крше сличе двјема групама људи на лађи: некима је допао горњи, а некима доњи дио. Када је онима доље затребало воде, отишли су онима изнад и рекли: »Ако начинимо отвор у нашем дијелу, нећемо вас оштетити!« Ако их они пусте да изврше своју намјеру, пропашће сви, а ако их спријече, спасиће се сви заједно.[2]
Ради за овај свијет као да ћеш вјечно живјети, а ради за онај свијет као да ћеш сутра умријети.[1]
Сваки је човјек припремљен да с лакоћом обавља онај посао који му је предодређен.[1]
Искористи пет ствари док те није спријечило других пет:

• живот прије смрти,

• здравље прије болести,

• слободно вријеме прије заузетости,

• младост прије старости и

• богатство прије неимаштине.[1]

Најбољи је џихад да се човјек бори против својих прохтјева и својих страсти.
Најбоља садака је да помириш две особе.[3]
Најбољи је џихад да се човјек бори против својих прохтјева и својих страсти.[1]
Најбоља је она храна коју сте сами зарадили.[1]
Најбољи посао је да нахраниш гладнога.[3]
Рад човјека који је изишао из своје куће журећи да заради и нахрани своју малу дјецу, је у име Алаха а он сам је на Алаховом путу. Ако је кренуо да ради хтијући да нахрани и издржава своје старе и изнемогле родитеље, и у том случају је на Алаховом путу. Ако је пак пожурио да заради ради себе, да не би био овисан од других, и тада је на Алаховом путу. Али, ако је кренуо да зарађује из лицемјерних побуда, из гордости према другима, у том случају он је на путу шејтана.[1]
Ко замркне уморан, радећи поштено, и с халалом зарађујући своју опскрбу, замркнуо је опроштен од гријеха.[2]
Човеку није дозвољено стицати иметак на непоштен начин и неће му бити примљен код Бога све кад би га даровао у корисне сврхе.[2]
Најчистија је зарада оних трговаца који кад говоре не лажу, кад обећају испуне обећање, кад купују не куде робу, кад продају не хвале је, кад дугују плаћају на вријеме, а када се њима дугује не доводе дужника у тежак положај тражећи наплату.[2]
Човјек неће бити прави вјерник све док му срце не буде у складу с језиком, а језик са срцем; док му се не буду подударала дјела с ријечима и док му сусјед не буде сигуран од његових пакости.[1]
Стид само добро доноси.[2]
Ко се буде трудио да буде стрпљив и Бог ће му у томе помоћи. Није ником дато неко добро као што је то стрпљивост.[2]
Чудновато је чувство вјерника! Свака ствар њему је добра. Ако га задеси радост, он Богу захвали и буде му добро. Ако га задеси штета и тегоба, он се стрпи и буде му добро.[2]
Добрим људима се одиста догађају тешкоће и несреће у животу. Али, без сумње, вјернику се неће догодити никакава несрећа, па чак ни убод трна, а да му се због тога не опрости један гријех и не подигне, код Бога, достојанство за један степен.[1]
Ако те каква несрећа задеси не реци: "да сам урадио овако, било би тако и тако", него реци: "тако је Бог одредио". Јер, оно што он хоће, то и чини. Ријечи "да сам" и "кад бих био" отварају врата ђавлу.[1]
Човјек не може досегнути бит богољубља док не схвати да:

• оно што га је задесило није га могло мимоићи, и

• да га није могло задесити оно што га је већ мимоишло.[1]

Знај да оно, што те је промашило, није те ни могло погодити, а оно што те је погодило, није те ни могло мимоићи. Знај затим, да је помоћ и успјех - у стрпљењу; да има утјехе послије жалости, и да заиста послије сваке тегобе слиједи олакшање и благостање.[1]
Некима од становника раја биће предочен пакао, те ће моћи видјети становнике пакла и питати их: "Шта је било узроком да доспијете у пакао? Јер, тако нам Бога, ми смо дошли у рај само путем онога што смо од вас научили." А они им рекоше: "Ми смо једно говорили, а друго радили.
Некима од становника раја биће предочен пакао, те ће моћи видјети становнике пакла и питати их: "Шта је било узроком да доспијете у пакао? Јер, тако нам Бога, ми смо дошли у рај само путем онога што смо од вас научили." А они им рекоше: "Ми смо једно говорили, а друго радили."[1]
У рају постоји кућа звана "кућа радости". У њу неће моћи ући нико други осим оних који су знали дјецу обрадовати.[1]
Ако желиш да ти срце омекша и постигне свој циљ, буди милостив према сирочету, помилуј га по глави и нахрани својом храном, твоје ће срце омекшати и свој циљ достићи.[2]
Свако се роди каквим га је Бог створио, а родитељи начине од њега јевреја, хришћанина или поклоника ватре.[2]
Поштујте своју децу и лепо их одгајајте![2]
Дете је плод срца и један од мирисних рајских цвјетова.[2]
Највећи гријех је да Богу припишеш њему равног, и да убијеш своје дијете из страха да с тобом не једе.[2]
Узвишени Бог не воли да чините разлику међу својом дјецом, чак и кад их љубите.[2]
Узвишени Бог уздиже и повећава вриједност оног младића, који обуздава своје страсти и не предаје се пожудама.[1]
Нема ни једног младића који се у својој младости бојао Бога а да га Бог не узвиси у његовој старости.[2]
Узвишени Бог даје своме преданом вјернику разна искушења да би га очистио од сваког гријеха.[1]
Узвишени Бог презире онога који пред својом браћом показује намрштено лице.[1]
Узвишени Бог воли онога који - кад ради један посао - уради га честито.[1]
Узвишени Бог воли доброту и благост у сваком послу.[1]
Узвишени Бог говори: док два пријатеља не изневере један другога, ја сам им трећи, а када се изневере, ја идем од њих.[3]
Онај који оговара и који слуша другови су у гријеху.[2]
Ко год од вас има могућности да учини неку корист своме брату, нека то учини.[2]
Ко буде од вас у могућности да нађе одговарајућу особу за брак, нека се ожени. То ће му сачувати очи од харама и заштитити ће га од блуда. А ко није у могућности, нека пости, јер ће га пост сачувати од гријеха.[2]
Најгори човјек код Бога на судњем дану биће онај, који свој интимни однос са женом другима објелодањује.[1]
Најбољи међу вама су они који су најбољи према својим женама.[2]
Према женама су великодушни и пажљиви само племенити људи, а жене понизују и злостављају само они који су лоши и ниске нарави.[2]
Када неко од вас има полни однос са својом женом, нека се не удаљује од ње све док и она не задовољи своје потребе.[2]
Жене су, уистину, друга половица мушкарцима.[2]
Жене су мушкарцима сестре.[2]
Не узимајте жене због њихове лепоте, јер их лепота може упропастити; не узимајте их због њихова иметка, јер их иметак може учинити обесним; но их узимајте због њихове нарави, па ћете имати добро одгојене, честите и вредне супруге.[2]
Брак је једна врста ропства. Треба гледати на то коме ће се предати кћер.[2]
Не забрањујте слушкињама Божијим храмове Божије![2]
Бога молите са чврстим увјерењем да ће ваша молитва бити услишена. Знајте, да узвишени Бог не прима молитве од човјека чије је срце немарно и које је другим стварима заокупљено. [1]
Када те забрине каква важна ствар моли се за знак од Бога до седам пута, па поступи онако како у своме срцу осјетиш да треба урадити.[1]
Дошао ми је Гаврило и рекао: „Мухамеде! Да живиш колико год желиш на крају ћеш ипак умријети. Воли кога год хоћеш, ипак ћеш од њега бити растављен. Ради шта год хоћеш, по томе ће ти бити награда одмјерена. Знај, част вјерника је у ноћној молитви, а величина у неовисности од људи.“
Дошао ми је Гаврило и рекао ми: „Мухамеде! Да живиш колико год желиш на крају ћеш ипак умријети. Воли кога год хоћеш, ипак ћеш од њега бити растављен. Ради шта год хоћеш, по томе ће ти бити награда одмјерена. Знај, част вјерника је у ноћној молитви, а величина у неовисности од људи.“[2]
Ко се искрено покаје и прође гријеха, као да их није ни чинио. Онај који тражи од Бога опроста за гријехе а и даље их чини, сличан је оном који се поиграва са својим господаром.[1]
Ко није захвалан на малом, није захвалан ни на великом; а ко није захвалан људима, није захвалан ни Богу.[1]
Ко је понизан Бог га узвиси, па он у својим очима изгледа мален а код људи велик. Ко је охол Бог га понизи, у својим очима је велик а у људским ништаван.[2]
Упознај Бога и приближи му се кад си у благостању, јер ће се он тебе сјетити и пружити ти помоћ кад ти буде најтеже.[1]
Ко крене на пут у намери да тражи науку, он је на Божјем путу.[2]
Образујте се колико год хоћете али, тако ми Бога, нећете имати користи од нагомиланог знања док га у дјело не спроведете.[1]
Знање којим се не користи слично је благу које се не троши на Божјем путу.[2]
Не плашим се од онога што не знате. Пазите шта радите са оним што знате и како ћете га употребити.[3]
Учењаци су насљедници Божијих посланика, а Божији посланици не насљеђују ни динаре ни дирхеме већ насљеђују знање.[2]
Благо оном ко своје знање изводи у дело, вишак свог иметка троши на племените сврхе, а вишак свога говора задржи за себе.[2]
Лицемјер има три особине: Када говори, лаже. Када нешто обећа, не испуни обећање. А када му се што повјери, изневјери.[2]
Кад неки вјерник уђе на неки скуп гдје има стотину лицемјера и један вјерник, он ће сам од себе сјести уз вјерника: А ако неки лицемјер уде на неки скуп гдје има стотину вјерника и један лицемјер, он ће сам од себе сјести уз тог лицемјера.[2]
Заиста ће узвишени Алах, због једног доброг муслимана, сачувати од несреће стотину домова његових комшија.[1]
Кућа у којој се Куран учи и тумачи сија за становнике неба као што звијезде сјају и свјетлуцају становницима земље.
Кућа у којој се Куран учи и тумачи сија за становнике неба као што звијезде сјају и свјетлуцају становницима земље.[1]
Три ствари појачавају очни вид:

• гледати у зеленило,

• гледати у текућу воду, и

• гледати у лијепо лице.[1]

Са сљедећа три својства човјек постиже срећу на оба свијета:

• стрпљењем у несрећи,

• задовољством Божјим одредбама, и

• молитвом у расположењу и изобиљу.[1]

Када молиш, моли Бога. Када тражиш помоћ, тражи је од Бога.[2]
Захваљивање Богу на његовим благодатима - гаранција је за трајност тих благодати.[1]
Шутња је мудрост, али је мало оних који је практикују.[1]
Бог неће позивати на одговорност за помисли које остају у прсима све док их не испољите говором или дјелом.[2]
Када човјек устане ујутро, сви се његови органи обраћају језику, ријечима: »Богом те кунемо да данас поступаш право, јер ако ти поступаш право и ми ћемо, а ако ти будеш гријешио и ми смо гријешни«.[2]
Највише грешака човјек стиче својим језиком.[2]
Човјек каткад изговори добру ријеч, којој не поклања нарочите пажње, јер му се чини безначајна, а она му прибави Божије задовољство. Исто тако човјек понекад изговори хрђаву ријеч, којој не поклања никакве бриге, а она га одведе у пакао.[2]
Ко много говори много посрће, а ко много посрће много и гријеши, а ко много гријеши најприје ће у пакао.[2]
Довољно је лажи једном човјеку ако преноси све што чује.[2]
Ко шути спашен је.[2]
Сваки човјеков говор је против њега, осим спомињања Бога, препоручивања добра и одвраћања од зла.[2]
Ко ми зајамчи за оно што му је међу вилицама и међу ногама, ја ћу му зајамчити улазак у рај.[2]
Чувај свој језик и полни орган.[2]
Чувајте се блуда јер доноси четири непријатне ствари: одстрањује љепоту и свјетло вјере са лица, спречава и прекида нафаку, изазива срџбу Милостивог и узрок је вјечите патње у Џехенему.[2]
Чувајте се осамљивања с туђим женама, јер када се човјек осами са женом којој није ближи род, трећи са њима је шејтан.[2]
Блудник док блудничи није вјерник, крадљивац док краде није вјерник, нити је пијанац док пијанчи вјерник.[2]
Прави вјерник види своје гријехе тако страшним и опасним као да сједи под великим брдом страхујући да се не обруши, а ко је огрезао у гријеху своје гријехе сматра толико маленим и незнатним као мушицу која му падне на нос те је замахом руке отјера.[2]
Сви људи греше, а најбољи међу онима који греше јесу они који се искрено покају и греха се прођу.[2]
Самоћа је боља од лошег друштва, а добар друг је бољи од самоће. Говор о добру кориснији је од шутње, а шутња је боља од говора о злу.[2]
Анђели су створени од свјетлости, џини од пламена, а човјек од онога што му је речено.[2]
Знање је ризница, а питање је њен кључ. Зато питајте, Алах вам се смиловао, јер ће се тиме окористити четири особе:

• онај ко пита,

• онај ко одговара на питање (поучавајући друге),

• онај ко слуша, и

• онај ко воли и поштује горе споменуте.[1]

Остави оно што ти је сумњиво и држи се оног у чему сумње немаш.[2]
Чувај Бога, сачуваће те. Чувај Бога, увијек ћеш га наћи пред собом.[2]
Предност ноћне молитве над дневном је као предност тајне милостиње над оном која се јавно даје.
Молите се ноћу, јер је то обичај добрих људи који су прије вас живјели. Ноћна молитва вас приближава Богу, спрјечава вас од гријешења, чисти ваше гријехе и чува тијело од болести.[1]
Предност ноћне молитве над дневном је као предност тајне милостиње над оном која се јавно даје.[1]
Човек је најближи Богу у последњој трећини ноћи.[2]
Узвишени Бог даје своме преданом вјернику разна искушења да би га очистио од сваког гријеха.[1]
Грешник који признаје своје гријехе и нада се опросту узвишеног Бога, ближи је милости његовој него побожник који губи наду у Божју милост.[1]
Боље ти је да Бог, твојим посредовањем, упути једног човјека на прави пут, него да је твој сав простор који сунце обасјава од истока до запада.[1]
Није прави вјерник ко неке несреће не убраја у благодети, а нека задовољства у несреће.[1]
Није јунак онај ко људе обара, него је јунак ко себе савлада у срџби.[1]
Прави је борац онај који успијева савладати своје страсти.[1]
Човјек не пуни никакву посуду гору од свог трбуха.[2]
Довољно је неколико залогаја да се засити човјеков желудац.[2]
Постите да бисте били здрави.[3]
Колико и колико има испосника а да од свога поста немају ништа друго осим гладовања и жеђи.[2]
Вјерник сличи згради која је споља запуштена, али када уђеш у њу нађеш је чисту и уредну; док грешник сличи гробници која је споља уређена и окићена па задиви посматрача, али јој је унутрашњост пуна трулежи.[1]
Ко жели да му молитва буде примљена у невољи, нека се у благостању моли Богу.[1]
Када чујеш своје суседе да о теби лепо говоре значи да си добар, а када их чујеш да о теби лоше говоре значи да си лош.[2]
Ко год врата своје куће затвори људима, врата пакла ће му се отворити.
Ко год врата своје куће затвори људима, врата пакла ће му се отворити.[3]
Бог се смилује онима који су милостиви.[2]
Најбоља је милостиња која се да родбини која је на тебе љута и према теби нерасположена.[2]
Човјек говори: »Мој иметак, мој капитал«. А шта од твог иметка више припада теби: оно што поједеш и свариш или што одијеш и претвориш у прњу или што дадеш у добротворне сврхе па спремиш за други свијет?[2]
Љубав према иметку и угледу поспјешује раст лицемјерја у срцу као што вода поспјешује раст биљака.[2]
Ко опрости ономе ко му је учинио неправду, у ситуацији када се може осветити, Бог ће му опростити онога дана када му буде најтеже.[1]
Божја помоћ прати стрпљиве: послије неугодности слиједи радост, а послије тешкоћа долази олакшица.[1]
Немојте се дивити послу радника док не видите какав ће му бити крај.[1]
Човјек остари, а још му је млада похлепа и жеља за животом.[2]
Мени ће бити најдражи и најближи на будућем свијету онај који буде имао најљепше понашање и добар однос према другим људима, а од мене најдаљи онај који се буде хрђаво понашао и зло чинио другима.[2]
Неће ући у рај онај који у свом срцу носи макар мало охолости.[2]
Сви сте ви пастири и сви ћете бити одговорни за своје стадо. Народне старјешине и поглавари су пастири, па ће бити одговорни за своје стадо. Човјек је пастир у својој породици и биће одговоран за своје стадо. Жена је пастир у кући свога мужа, па ће и она бити одговорна за своје стадо. Слуга је пастир иметку свога господара па ће и он бити одговоран за своје стадо. Укратко, сви сте ви пастири и сви ћете бити одговорни за своје стадо.[2]
Ко ти буде причао да је Мухамед видио свога Господара, слагао је.[2]
Не смијете ме обожавати као што хришћани обожавају сина Маријина.[2]
У ономе што ми није објављено ја сам раван неком од вас.[2]
Многи су прије вас претварали гробове Божијих посланика и других људи у богомоље. Не претварајте гробове у џамије. Ја вам то забрањујем![2]
Свевишњи Бог није дао никакву болест а да јој није дао лијек - осим старости.[2]
Обићи болесника већи је севаб него присуствовати његовој сахрани.[2]
Ко обилази болесне заплови у Божју милост, а када сједне поред болесника, цио утоне у Божју милост и љубав.[2]
Многи су прије вас претварали гробове Божијих посланика у богомоље. Не претварајте гробове у џамије. Ја вам то забрањујем!
Бог ће рећи на судњем дану: »Сине Адамов! Разболио сам се, а ти ме ниси обишао«. Човјек ће одговорити: »Боже, како да те обидем, ти си Господар свјетова!?« Господар ће рећи: »Зар ниси знао да се тај и тај мој роб разболио и ниси га обишао? Знаш ли, да си га посјетио, нашао би ме код њега. Сине Адамов! Тражио сам да ме нахраниш, па ме ниси нахранио«. Човјек ће одговорити: »Боже, како да те нахраним, ти си Господар свјетова?!« Рећи ће му: »Зар ниси знао да је тај и тај мој роб тражио да га нахраниш, па га ниси нахранио. Да си га нахранио, нашао би то код мене! Сине Адамов! Тражио сам да ме напојиш, па ме ниси напојио.« Човјек ће рећи: »Како да те напојим, ти си Господар свјетова?« Одговориће му: »Тај и тај је човјек тражио од тебе воде и ниси га напојио. Знаш ли, да си га напојио, нашао би засигурно то код мене«.[2]
Припреми се за смрт прије њеног доласка.[2]
Људи спавају, а када умру, пробуде се.[2]
Кад умре грешник одморе се људи, земља, биљке и животиње.[2]
Гроб је једна од рајских башча или једна од паклених јама.[2]
Паметан сам са собом своди рачун и ради за живот после смрти, а слабић се предаје страстима надајући се да ће му Бог жеље испунити.[2]
Нека нико од вас не жели себи смрт. Ако је доброчинитељ, могуће је да учини још више доброчинства, а ако је грешник, могуће је да се поврати добру.[2]
Очекуј смрт сваког часа.[2]

Извори[уреди]