Истина је вишезначан појам у филозофији, науци и свакодневном животу. Уобичајено значење истине је сагласје са чињеницама или стварношћу. Њена супротно јесте лаж.
Људи, верујући у хиљаде истина, не верују више ни у једну. (Јован Дучић)
”
„
Истина Христова је била неизмерно шира него ма колики оквир и ма какво слово. Њу нису наметнули ни људи ни светитељи, него је та истина сама собом крчила пут као највиши закони природе. (Јован Дучић)
”
„
Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда истини. (Ђура Јакшић)
За достигнуће истине особито је важан подвиг. Ко не изврши подвиг, тај неће ни достићи истину. Како се ко труди, тако и достиже истину. Зато је подвиг особито важан за достигнуће истине.[1] -Буда
”
„
Ако неки човек тврди: „То је моје уверење”, а изјава му је доследна истини, из тога још не следи једностран закључак само је ово истина, а све је остало заблуда, јер истину увиђају само мудраци, и то сваки појединачно, сам за себе.[2] -Буда
”
„
Уистину ја се волим шалити, али и у шали искључиво говорим истину.[3] -Мухамед
”
„
Ко год се осрамоти због истине, бољи је од оног који добије част због погрешног.[4] -Мухамед
”
„
Свака се поједина ствар апсолутно назива истинитом по њеном односу према уму од кога зависи. Зато се вештачки створене ствари називају истинитим по свом односу према нашем уму. Наиме, она се кућа назива истинитом која постиже сличност са обликом који је у градитељевој замисли, а говор се назива истинитим, уколико је израз истинитог сазнања. На сличан се начин истинитима називају природне ствари, уколико постижу сличност са идејама, које су у божијој мисли. Истинитим се наиме назива камен, јер постиже природу својствену камену према претходној замисли божијег ума. Тако је дакле истина првенствено у уму, а тек на другом месту у стварима, уколико се оне изједначују с умом као својим исходиштем … Истина ствари се састоји у упоређивању са божијим умом.[5] -Тома Аквински
