Мирослав Мишковић
Мирослав Мишковић (5. јул 1945) је српски предузетник иинвеститор.
Цитати[уреди]
„Ми смо почели пре 20 година у хотелу Славија. Небојша Шарановић, који је одмах постао комерцијални директор иако је био приправник, био је задужен да продаје неке кинеске зелене жабе. Презентацију је изводио у хотелском купатилу, али ту није имао велики успех. Онда је купио једно велико пластично корито, изнео испред [хотела] Славије, ту је била презентација где су по води скакале оне жабе. И могу да вам кажем да је то први посао који смо направили, и добро смо прошли.”
„Судија, је л' можете да ми дате написмено да сам невин. Треба ми.”
„Ја сам риболовац, знате. Хоћу да вам испричам како се лове сабљарке.”
„Не би личило на мене да побегнем. Ја сам тај Мирослав Мишковић који се предао правосуђу Србије, јер верује у њега и увек ћу му бити на располагању. "Делта" уплаћује велика средства у буџет и за рад овог суда и полиције. Нећу ово да се схвати ружно, али желим да имам иста права као и остали!”
„Не желим да своју Србију тужим суду у Стразбуру, да се не би износио прљав веш из земље. Али на то ћу бити приморан, ако суд не промени ту своју одлуку.”
„Никада нисам био у суду, ни саобраћајни прекршај нисам платио, не знам шта се сад десило. „Делта“ је такав систем какав не можете да нађете у југоисточној Европи, да он и сада функционише када главни човек није ту.”
„Извињавам се суду, тужилаштву и адвокатима због могућности да ћу повисити тон, јер сам под јаким емоционалим набојем. Овакав однос према мени тешко пада и мојој породици и „Делти“. Ја сам веома несрећан и утучен човек. Коме сам ја нанео бола и зла? Па ми смо компанија која је улагала и градила од Врања до Суботице.”
„Удар на српске директоре почео је 1946, кад су их све побили и кад су пребегли, па 1971. под Титом, па 1990. под Слободаном Милошевићем, па 2000. и, нажалост, ово време сада.”
„Мој син Марко нема стручност да ради у „Делти“ и не зна ништа о пословању. Одлуку да се инвестира у путарска предузећа сам ја донео. Тачка. Марко то не зна. Ја сам мислио да ће њега да занесе, да ће да заволи то, да остане овде – а ем сам га натерао да то не воли, ем сам га отерао у затвор.”
„Себе ценим доста, али нисам знао да сам човек који је одличан у давању кредита, обрачунавању камате и пореза и одређивању тржишне вредности акција. Мене тужилаштво прави генијем. Ја имам људе који то раде.”
„Негирам ово кривично дело, оно не постоји ни у једној земљи света, можда у Северној Кореји. Оптужницу нисам разумео ни језички, а ни суштински. Порез за који сам оптужен да сам утајио никоме није обрачунат у Србији.”
„Човек лако неосетно и непромишљено узлети, допусти да га понесе велика моћ – или велики новац и тиме себи начини већу штету него што би му је нанео заклети непријатељ. Годинама гледам како људи, не само у политици него и у бизнису, не успевају да избегну ту замку. Уосталом, како да останете нормални ако држите и војску и полицију и безбедносне службе, ако заповедате свима и свакоме. Како истерати новопеченог политичара из кабинета, ако је он ту стигао из тесног стана, па му се кабинет чини велики као стадион, а приде је добио лимузину, секретарицу, шефа кабинета и особље?”
„Мени је жао што је одложена додела Нобелове награде. И боље што није ове године, немам пасош, па не бих могао да је узмем.”
„Верујте ми, ја никакву оперативу не радим. Мени је драго да дођете код мене у канцеларију, ја немам ни један папир на столу. Немам ништа. Има моја теорија, да се сад насмејете мало, ја сматрам да људи који много раде, да немају времена да размишљају, да не може да се развија фирма. Да бисте се бавили развојем, морате да имате слободног времена да гледате кроз прозор и да размишљате. А иначе, ако стално радите нешто, ви не можете да размишљате, озбиљно вам кажем.”
