Miroslav Mišković
Miroslav Mišković (5. jul 1945) je srpski preduzetnik iinvestitor.
Citati[uredi]
„Mi smo počeli pre 20 godina u hotelu Slavija. Nebojša Šaranović, koji je odmah postao komercijalni direktor iako je bio pripravnik, bio je zadužen da prodaje neke kineske zelene žabe. Prezentaciju je izvodio u hotelskom kupatilu, ali tu nije imao veliki uspeh. Onda je kupio jedno veliko plastično korito, izneo ispred [hotela] Slavije, tu je bila prezentacija gde su po vodi skakale one žabe. I mogu da vam kažem da je to prvi posao koji smo napravili, i dobro smo prošli.”
„Sudija, je l' možete da mi date napismeno da sam nevin. Treba mi.”
„Ja sam ribolovac, znate. Hoću da vam ispričam kako se love sabljarke.”
„Ne bi ličilo na mene da pobegnem. Ja sam taj Miroslav Mišković koji se predao pravosuđu Srbije, jer veruje u njega i uvek ću mu biti na raspolaganju. "Delta" uplaćuje velika sredstva u budžet i za rad ovog suda i policije. Neću ovo da se shvati ružno, ali želim da imam ista prava kao i ostali!”
„Ne želim da svoju Srbiju tužim sudu u Strazburu, da se ne bi iznosio prljav veš iz zemlje. Ali na to ću biti primoran, ako sud ne promeni tu svoju odluku.”
„Nikada nisam bio u sudu, ni saobraćajni prekršaj nisam platio, ne znam šta se sad desilo. „Delta“ je takav sistem kakav ne možete da nađete u jugoistočnoj Evropi, da on i sada funkcioniše kada glavni čovek nije tu.”
„Izvinjavam se sudu, tužilaštvu i advokatima zbog mogućnosti da ću povisiti ton, jer sam pod jakim emocionalim nabojem. Ovakav odnos prema meni teško pada i mojoj porodici i „Delti“. Ja sam veoma nesrećan i utučen čovek. Kome sam ja naneo bola i zla? Pa mi smo kompanija koja je ulagala i gradila od Vranja do Subotice.”
„Udar na srpske direktore počeo je 1946, kad su ih sve pobili i kad su prebegli, pa 1971. pod Titom, pa 1990. pod Slobodanom Miloševićem, pa 2000. i, nažalost, ovo vreme sada.”
„Moj sin Marko nema stručnost da radi u „Delti“ i ne zna ništa o poslovanju. Odluku da se investira u putarska preduzeća sam ja doneo. Tačka. Marko to ne zna. Ja sam mislio da će njega da zanese, da će da zavoli to, da ostane ovde – a em sam ga naterao da to ne voli, em sam ga oterao u zatvor.”
„Sebe cenim dosta, ali nisam znao da sam čovek koji je odličan u davanju kredita, obračunavanju kamate i poreza i određivanju tržišne vrednosti akcija. Mene tužilaštvo pravi genijem. Ja imam ljude koji to rade.”
„Negiram ovo krivično delo, ono ne postoji ni u jednoj zemlji sveta, možda u Severnoj Koreji. Optužnicu nisam razumeo ni jezički, a ni suštinski. Porez za koji sam optužen da sam utajio nikome nije obračunat u Srbiji.”
„Čovek lako neosetno i nepromišljeno uzleti, dopusti da ga ponese velika moć – ili veliki novac i time sebi načini veću štetu nego što bi mu je naneo zakleti neprijatelj. Godinama gledam kako ljudi, ne samo u politici nego i u biznisu, ne uspevaju da izbegnu tu zamku. Uostalom, kako da ostanete normalni ako držite i vojsku i policiju i bezbednosne službe, ako zapovedate svima i svakome. Kako isterati novopečenog političara iz kabineta, ako je on tu stigao iz tesnog stana, pa mu se kabinet čini veliki kao stadion, a pride je dobio limuzinu, sekretaricu, šefa kabineta i osoblje?”
„Meni je žao što je odložena dodela Nobelove nagrade. I bolje što nije ove godine, nemam pasoš, pa ne bih mogao da je uzmem.”
„Verujte mi, ja nikakvu operativu ne radim. Meni je drago da dođete kod mene u kancelariju, ja nemam ni jedan papir na stolu. Nemam ništa. Ima moja teorija, da se sad nasmejete malo, ja smatram da ljudi koji mnogo rade, da nemaju vremena da razmišljaju, da ne može da se razvija firma. Da biste se bavili razvojem, morate da imate slobodnog vremena da gledate kroz prozor i da razmišljate. A inače, ako stalno radite nešto, vi ne možete da razmišljate, ozbiljno vam kažem.”
