Готама Буда

Извор: Wikiquote
Свако је сам себи водич. Зар би ико други могао то бити?

Сидарта Гаутама, звани Буда, је био индијски филозоф и духовни учитељ, оснивач будизма.

Цитати[уреди]

Свако је сам себи водич. Зар би ико други могао то бити?[1]
Све је нестварно.[2]
Овај свет је ништа по себи и за себе.[3]
Све су творевине непостојане, све су творевине мукотрпне, сва су бића лишена властитог својства. Мудрац када то увиди, одвраћа се од патње. То је пут прочишћења.[4]
Настанак овога света јесте једна недокучива ствар око које не треба лупати главу, јер ће она донети лудило и невољу свакоме ко је њом заокупљен.[5]
Сада као и раније, просјаци, ја објашњавам само патњу и докончање патње.[6]
Рађање је патња, болест је патња, старост је патња, бити везан за оно што се не воли јесте патња, растанак од оног што се воли јесте патња, не добити оно што се жели јесте патња.[7]
Корен свих појава јесте жеља.[8]
Патња настаје из жудње за задовољствима, из жудње за постојањем, из заблуде да се смрћу све окончава.[9]
За достигнуће истине особито је важан подвиг. Ко не изврши подвиг, тај неће ни достићи истину. Како се ко труди, тако и достиже истину. Зато је подвиг особито важан за достигнуће истине.[10]
Ако неки човјек тврди: ‘То је моје увјерење', а изјава му је досљедна истини, из тога још не слиједи једностран закључак само је ово истина, а све је остало заблуда', јер истину увиђају само мудраци, и то сваки појединачно, сам за себе.[11]
Овај свет је ништа по себи и за себе.
Онај који се определио за живот духа, треба да се клони две крајности. Једна је живот посвећен задовољствима и уживањима, што је ниско, неплеменито и некорисно. Друга је живот изложен мучењима, што је ружно, недостојно и некорисно. Ослобођени се удаљио од обе крајности зато што је открио прави пут који води сазнању, великој мудрости, узвишености, унутарњој светлости и нирвани.[12]
Развијајте концентрацију, монаси. Сконцентрисани монах види ствари онаквима какве јесу.[13]
О монаси, постоје две врсте болести. Физичка болест и ментална болест. Постоје људи који као да су лишени физичких болести током годину или две, чак и током сто година и више. Али ретки су они у овоме свету који су лишени менталне болести чак и за тренутак, сем оних који су се ослободили менталних нечистоћа.[14]
Које год су ствари повезане са неповољним, припадају неповољном, све њих ум ствара. Њих прво ум ствара, затим оне постају неповољне.[15]
Ум је претеча свих ствари,

ум их ствара и њима управља;

ко са добрим наумом говори и ради,

прати га срећа као нераздвојна сена.[16]

Ум је претеча свих ствари, ум их ствара и њима управља.
Као што би мајка ризиковала свој живот да заштити своје дете, своје једино дете, исто тако треба неговати безгранично срце љубави за сва бића.[17]
Три су обележја онога што је условљено. Његов настанак је уочљив, његов нестанак је уочљив и његова промена док траје јесте уочљива.[18]
Пет је ствари које не може постићи аскета, свештеник, натприродно биће, Ђаво, Бог и нико други на свету. Да оно подложно старењу не стари. Да оно подложно болести не оболи. Да оно подложно смрти не умре. Да оно подложно окончању не оконча. Да се оно подложно разарању не разори.[19]
Због неразумевања и непродирања у суштину ствари лутали смо и препорађали се тако дуго, и ви и ја.[20]
Онај ко има исправно разумевање нема неизвесности нити сумње да када нешто настаје, то само патња настаје и да када нешто нестаје, то само патња нестаје.[21]
Ја кажем да патња настаје из неког разлога. Тај разлог јесте контакт. Стога, кад неки аскете и свештеници тврде да је свако творац властите патње, други да је наша патња туђе дело, трећи да је патња и наше и туђе дело, а четврти да није ни наше ни туђе дело, него да настаје случајно - у сваком од тих случајева немогуће је да буде доживљена без контакта.[22]
Монаси, постоје три врсте опијености. Опијеност младошћу, опијеност здрављем, опијеност животом.[23]
Постоје три врсте жудњи. Жудња за задовољствима чула, жудња за постојањем, жудња за непостојањем.[24]
Монаси, све гори. Око гори. Ухо гори. Тело гори. Ум гори... Гори ватром страсти, ватром одбојности, ватром обмане.
Монаси, све гори. Око гори. Ухо гори. Нос гори. Језик гори. Тело гори. Ум гори. И све што настане на основу тога - било доживљено као пријатно, болно, ни пријатно ни болно - такође гори. Гори ватром страсти, ватром одбојности, ватром обмане. Гори, кажем вам, рађањем, старењем и умирањем, јадом, болом, тугом и очајем. Видевши то, у човеку се све више распршују илузије. Кад му се распрше илузије, у њему се хлади страст. Захваљујући хлађењу страсти, он се потпуно ослобађа.[25]
Било би пожељно за необразованог човека да пре сматра својим сопством своје тело састављено од четири елемента него свој дух. Јер, очигледно је да његово тело може да траје једну, две, три,четири, пет или десет или чак сто и више година; док оно што називамо мисао, свест или дух, стално се појављује и ноћу и дању као једна ствар, а нестаје као нешто друго.[26]
Неупућен, обичан човек, облик сматра сопством. И онда се тај његов облик мења, постаје другачији. Како се облик мења, тако и његова свест постаје заокупљена променом облика. Узнемиреност и душевна стања рођена из заокупљености променом облика настављају да опседају његов ум. Пошто му је ум опседнут, и он је уплашен, несрећан и испуњен немиром; захваљујући везивању постаје узнемирен. На тај начин настаје узнемиреност услед везивања.[27]
Несигурна је и непозната дужина живота оних који су подложни смрти. Живот је тежак и кратак, бременит патњом. Не постоји начин да они који су рођени избегну смрт.[28]
Докле постоји тијело дотле постоји смрт. Зато, Радо, треба да схватиш да је тијело смрт, да је смртно, да умире, да је болесно, да је тумор, да је убојита стријела, да је понор и извор патње. Ко тако схвати, његово је схваћање исправно. Исто тако треба схватити осјећаје, утиске, изразе воље и свијест.[29]
Тело је болно, слабо и тегобно. Јер ко ће тврдити да је оно и за тренутак потпуно здраво, сем из потпуне лудости? Овако себе треба да вежбаш: 'Чак и ако је моје тело болно, мој ум биће без бола.'[30]
Нарицањем и плакањем ум не бива ништа мирнији, већ се патња само увећава.[31]
Када га погоди осећај бола, неук човек осећа два бола, телесни и ментални. Али мудрац, када га погоди осећај бола осећа само један бол, телесни, али не и ментални.
Када га погоди осећај бола, неук човек жали, тужи и јадикује, удара се у груди, постаје махнит. Тако он осећа два бола, телесни и ментални. Баш као што човек погођен једном стрелом убрзо потом бива погођен и другом, на исти начин неук човек када га погоди осећај бола, осећа два бола, телесни и ментални. Али мудрац, када га погоди осећај бола не жали, не тужи и не јадикује, не удара се у груди, не постаје махнит. Тако он осећа само један бол, телесни, али не и ментални.[32]
Кад би тијело било искључиво болна појава, подложна болу, обузета болом, а не радошћу, бића не би уживала у тијелу. Али пошто је тијело такођер и радосна појава, склона радости, обузета радошћу, зато бића уживају у тијелу за које их везује страст. Због те се повезаности загађују. То је узрок, то је повод загађености бића. Зато бићима тјело постаје одвратно. Због те одвратности одустају од страсти, а тим се одустајањем прочишћују. То је узрок и повод прочишћењу бића.[33]
Као што спајањем и трљањем два дрвена штапа настају топлина и ватра, а њиховим раздвајањем престају, тако је и са осећањима: у зависности од одређеног чулног утиска настаје одговарајуће осећање; престанком одређеног чулног утиска престаје и одговарајуће осећање.[34]
Све што се осећа је унутар патње.[35]
Постоје чулни утисци, пожељни, угодни, пријатни и драги, који подстичу жељу и изазивају страст. И човек им се радује, одушевљава се њима и они га обузимају. Ако им се човек радује, одушевљава се њима и они га обузимају, онда се у њему јавља ужитак. Пошто настане ужитак, јавља се и страст. Испуњен страшћу, човек је заправо у ропству.[36]
Исто као што и најмања количина измета заудара, тако не хвалим ни најмању количину бивања, чак ни за тренутак.[37]
Баш као што небом дувају различити ветрови: са истока, запада, севера и југа, ветрови који носе прашину и без прашине, хладни и топли ветрови, благи и снажни ветрови; слично томе, настају у овом телу различите врсте осета: пријатни, непријатни и неутрални.[38]
Не знам, монаси, ниједан други облик који тако силно заокупи ум мушкарца као тело жене. Тело жене силно заокупи ум мушкарца.
Не знам, монаси, ниједан други облик који тако силно заокупи ум мушкарца као што је то тело жене. Тело жене силно заокупи ум мушкарца.

Не знам, монаси, ниједан други звук који тако силно заокупи ум мушкарца као то је то глас жене. Глас жене силно заокупи ум мушкарца.

Не знам, монаси, ниједан други мирис који тако силно заокупи ум мушкарца као то је то мирис жене. Мирис жене силно заокупи ум мушкарца.

Не знам, монаси, ниједан други укус који тако силно заокупи ум мушкарца као то је то укус жене. Укус жене силно заокупи ум мушкарца.

Не знам, монаси, ниједан други додир који тако силно заокупи ум мушкарца као то је то додир жене. Додир жене силно заокупи ум мушкарца.

Не знам, монаси, ниједан други облик који тако силно заокупи ум жене као то је то тело мушкарца. Тело мушкарца силно заокупи ум жене.

Не знам, монаси, ниједан други звук који тако силно заокупи ум жене као то је то глас мушкарца. Глас мушкарца силно заокупи ум жене.

Не знам, монаси, ниједан други мирис који тако силно заокупи ум жене као то је то мирис мушкарца. Мирис мушкарца силно заокупи ум жене.

Не знам, монаси, ниједан други укус који тако силно заокупи ум жене као то је то укус мушкарца. Укус мушкарца силно заокупи ум жене.

Не знам, монаси, ниједан други додир који тако силно заокупи ум жене као то је то додир мушкарца. Додир мушкарца силно заокупи ум жене.[39]

Већина људи има овакву жељу, жудњу и тежњу: “Кад би се само нежељене, нежуђене, непријатне ствари смањивале, а жељене, жуђене и пријатне ствари увећавале!” Па ипак, иако бића имају такву жељу, жудњу и тежњу, нежељене, нежуђене, непријатне ствари се увећавају, а жељене, жуђене и пријатне ствари се смањују.[40]
Бића су власници својих дела, наследници својих дела, настају из својих дела, предодређена су својим делима, дела су њихово уточиште. Дела су та која деле бића на ниска и узвишена.[41]
Две су ствари узрок кајања. Једна је кад неко учини лоше дело, а друга кад не учини добро дело.[42]
Не мисли олако о злу: “Оно ме неће савладати”.

Чак се и крчаг напуни кап по кап.

Исто тако ће се и будала напунити злом

скупљајући га макар кап по кап.[43]

Ако нагомилавате лоша дела завршавате у океану патње. А зашто? Зато што оно што човек учини не нестаје једноставно у прошлости. То нас прати, пријања уз починиоца. Човек чији су поступци загађени ће временом бол који наноси осетити и на себи.[44]
Не чинити никакво зло, уздићи се у доброти, прочистити свој дух - то је поука свих буда.
Не чинити никакво зло, уздићи се у доброти, прочистити свој дух - то је поука свих буда.[45]
Ја сам власник својих дела, наследник својих дела, рођен због својих дела, везан својим делима и имам своја дела као судију. Шта год да урадим, добро или лоше, то ће ми остати у наслеђе.[46]
Нити на небу, нити усред мора, нити у нутрини планинског процијепа, нема таквог мјеста на свијету гдје би се могао склонути итко да умакне посљедицама злодјела.[47]
Када старост и смрт иду право на тебе, шта би друго требало радити него понашати се у складу са дармом, исправно се понашати, чинити пожељна, добра дела?[48]
Рахула, кад год се припремаш да нешто учиниш, треба да помислиш: “Овај поступак који намеравам да учиним - хоће ли он нанети патњу мени, другима или обома? Је ли то штетан поступак, са болним последицама, болним исходом?” Ако после таквог огледања видиш да ће нанети патњу теби, другима или обома, да је то заправо штетан поступак, са болним последицама, болним исходом, онда сасвим сигурно не треба да учиниш такав поступак. Али ако после огледања видиш да неће нанети патњу теби, другима, нити обома, да је то заправо користан поступак, са срећним резултатом, срећним исходом, онда сасвим сигурно треба да учиниш такав поступак.[49]
Када племенита следбеница некоме дарује храну, она му тиме дарује четири ствари. Даје му живот, здравље, задовољство и снагу. Дајући живот и сама добија живот, било међу боговима, било међу људима. Дајући здравље и сама добија здравље, било међу боговима, било међу људима. Дајући задовољство и сама добија задовољство, било међу боговима, било међу људима. Дајући снагу и сама добија снагу, било међу боговима, било међу људима.[50]
Човек кад се роди, роди се са секиром у устима. Тако онај чији говор није одмерен сече себе том секиром.[51]
Постоји пет начина говора: говор у правом тренутку или у погрешном тренутку, истинит или лажан, благ или груб, који води ка добробити или штети, изговорен са срцем пуним љубави или пуним мржње.[52]
Постоје две врсте среће. Срећа тела и срећа духа. Између те две врсте среће већа је срећа духа.[53]
Постоје четири начина да се скрене с пута. Скретање с пута због жудње. Скретање с пута због мржње. Скретање с пута због заблуде. Скретање с пута због страха.
Незнање је, монаси, претходница неповољних стања ума, а за њим следе одсуство стида и зазора од чињења лоших дела.[54]
Постоје четири начина да се скрене с пута. Скретање с пута због жудње. Скретање с пута због мржње. Скретање с пута због заблуде. Скретање с пута због страха.[55]
Као што вјетар не сатире чврсту стијену тако се ни паметни људи не колебају пред покудом или похвалом.[56]
Две су врсте злодела. Злодело које плод доноси у овом животу и злодело које плод доноси у следећем животу.[57]
Убијајући, стварате сопственог убицу.[58]
Они који погрешно поступају својим телом, говором и мишљу нису привржени себи. Чак и ако можда кажу: "Ми смо привржени себи", ипак нису. Они својевољно поступају према себи као што би поступао непријатељ према непријатељу. Али они који исправно поступају својим телом, говором и мишљу јесу привржени себи. Чак и ако можда кажу: "Ми нисмо привржени себи", они то ипак јесу. Они поступају према себи као што би поступао пријатељ према пријатељу.[59]
Они који погрешно поступају телом, говором и мишљу остављају себе незаштићенима. Чак и ако их штите одреди бојних слонова, коњице, борних кола и пешадије, они су ипак незаштићени, јер је њихова заштита спољашња, а не унутарња.
Они који погрешно поступају својим телом, говором и мишљу остављају себе незаштићенима. Чак и ако их штите одреди бојних слонова, коњице, борних кола и пешадије, они су још увек незаштићени, зато што је њихова заштита спољашња, а не унутрашња. Али они који исправно поступају својим телом, говором и мишљу сами себе штите. Чак иако око њих нема одреда бојних слонова, коњице, борних кола и пешадије, они су још увек заштићени, зато што је њихова заштита унутрашња, а не спољашња.[60]
Ако нетко побиједи у боју тисућу пута по тисућу људи, а други побиједи једино сам себе, тај је други ненадмашиви побједник.[61]
Претпоставимо да постоји други свет и да постоји плод добрих или лоших дела. Тада је могуће да ћу се после смрти препородити на срећном одредишту, у небеском свету. То је први подстрек. Претпоставимо да не постоји други свет и да не постоји плод добрих или лоших дела. Тада ја овде и сада, у овоме свету, живим срећан, далеко од непријатељства и зле намере. То је други подстрек. Претпоставимо да последице задесе онога ко почини зло. Ја, међутим, не мислим било коме да нанесем зло. Па како ће онда последице задесити мене који не чиним зло? То је трећи подстрек. Претпоставимо да последице не задесе онога ко чини зло. Тада сам ја, овде и сада, прочишћен у оба погледа. То је четврти подстрек.[62]
На која четири начина се чини зло? Вођени жудњом чинимо зло. Вођени љутњом чинимо зло. Вођени незнањем чинимо зло. Вођењи страхом чинимо зло.[63]
Који год страхови да настану, сви они настају у будали, не у мудром човеку.[64]
Мржња се никад не смирује мржњом, већ једино њеним одсуством. Ово је вечни закон.
Мржња се никад не смирује мржњом, већ једино њеним одсуством. Ово је вечни закон.[65]
Монаси, чак и ако би разбојници почели тестером дивљачки да вам секу удове, један за другим, онај ко би у себи створио ум испуњен мржњом не би следио моје учење.[66]
Замислите парче тканине прљаве и масне, коју бојилац потопи у боју за бојење тканине: плаву, жуту, црвену или љубичасту. Тканина ће потом изгледати лоше обојена и флекава. А зашто? Због нечистоћа на тканини. Исто тако, када је ум штрокав, може се очекивати да стигне на несрећно одредиште. А замислите парче тканине, чисте и светле, коју бојилац потопи у неку боју за бојење тканине: плаву, жуту, црвену или љубичасту. Она ће потом изгледати добро обојена и уједначене боје. А зашто? Због чистоће тканине. Исто тако, монаси, када је ум неупрљан, за очекивати је да стигне на срећно одредиште.[67]
Човек вођен погрешним разумевањем, шта год да телом, говором или мишљу предузме, све намере, тежње и одлуке, сви његови изрази воље воде до онога што је неповољно, непријатно, непривлачно, штетно, болно. А зашто? Зато што је његово разумевање лоше. Исто као кад се семе горког краставца положи у влажну земљу, све материје које упије из тла доприносе његовој горчини, киселости, безукусности. А зашто? Зато што је семе лоше.[68]
Међу свим тим брахманима нема ниједног брахмана, ниједног брахманског учитеља или учитељевог учитеља, све до седмог покољења, који може рећи: "Ја то знам, ја то увиђам: само је ово истина, а све остало је заблуда." А ни они који су у давним временима били брахмански мудраци, аутори светих химни и њихови преноситељи такође нису то о себи тврдили. Све то, Бхарадвађо, личи на поворку слијепаца који се држе један другог, а да ни први, ни средњи, ни посљедњи не види ништа.[69]
Да, Каламе, нормално је што сумњате и у недоумици сте, јер недоумица је настала из онога што је сумњиво. Зато, Каламе, не дајте се завести оним што се препричава, ни што је постало традиција; ни тврдњама, ни зато што је у складу са светим књигама, ни логичким закључцима и домишљањима, ни зато што се по свему чини да је тако, ни зато што вам неко гледиште изгледа уверљиво, ни зато што тако каже испосник који вам је учитељ. Тек онда, Каламе, када сами увидите да су одређене ствари неповољне и погрешне, тек тада их напустите... А када сами увидите да су одређене ствари повољне и исправне, тек тада их прихватите и следите.[70]
Треба разматрати предмет истраживања тако да свијест извана не буде ометана нити привлачена, а изнутра да не буде поколебана склоношћу ни страхом.[71]
Жеља и страст за оком јесте сметња уму.[72]
А ја ћу вас, просјаци, поучити како да напустите све. Послушајте! Без потпуног знања, без потпуног схваћања, без одустајања и напуштања свега није могуће досећи утрнуће патње.[73]
Из два добра разлога ја боравим у шуми, на пустом месту, у осами. Због угодног боравка овде и сада и из саосећања за будуће нараштаје.
Из два добра разлога ја боравим у шуми, на пустом месту, у осами. Која два? Због пријатног боравка овде и сада и из саосећања за будуће нараштаје.[74]
Једно вече је корњача тражила храну на обали језера. А и један шакал је исто то вече тражио храну на обали језера. Корњача још издалека спази шакала како њушка и, увукавши своје четири ноге и главу у оклоп, остаде савршено мирна и непомична. Но, и шакал је још издалека опазио корњачу, те јој приђе и поче да кружи: "Чим корњача промоли било који уд, одмах ћу га зграбити, одгристи и појести." Но, пошто корњача није пружала ниједан од својих удова, шакал, не дочекавши прилику, изгуби интерес за њу и оде. Исто тако Ђаво непрекидно, неуморно кружи око сваког од нас: "Можда ће ми се указати прилика захваљујући оку, уху, носу, језику, телу. Можда ће ми се указати прилика захваљујући мислима." Зато, монаси, треба да пажљиво стражарите на вратима својих чула.[75]
Монаси, једна ствар када је негована и често практикована доноси велики плод и корист. Која је то ствар? Сабраност пажње на дах.[76]
Мудар човјек напушта мању срећу и обазире се на већу.[77]
Ја видим како бића која нису ослобођена жудње за задовољењем чула бивају прогутана жељом за задовољењем чула, горе грозницом за задовољењем чула, препуштају се задовољењу чула, и ја им не завидим, нити се усхићујем тиме. А зашто? Зато што постоји задовољство који није повезано са задовољењем чула, није повезано са неповољним стањима ума, а превазилази божанско блаженство. И пошто ја у њему уживам, немам зависти према ономе што је ниже, нити у томе уживам.[78]
Ко поседује племенито обуздавање чула, у себи доживљава блаженство које је потпуно чисто.[79]
Добитак, почаст и слава су окрутни, болни, груби, представљају препреку за достизање ненадмашне слободе од окова. Као кад рибар забаци удицу са мамцем у дубоко језеро, па је гладна риба прогута. Након што прогута удицу, риба би се нашла у невољи, у пропасти, а рибар би са њом могао чинити шта му је воља. 'Рибар' је назив за Злог Мару. 'Удица' је назив за добитак, почаст и славу. Ко год жуди за добитком, почасти и славом и наслађује се њима кад се појаве, назива се оним који је прогутао удицу, ко је у невољи, у пропасти, јер Зли Мара може са њим чинити шта му је воља.[80]
Ако човек не стекне имовину док ради и труди се, он онда тугује, плаче и кука, ударајући се у прса: "Мој рад је узалудан, мој труд је без плода!" То је опасност код чулних жеља. Ако човек стекне имовину док ради и труди се, онда доживљава бол и патњу настојећи да је сачува: "Како да ми ни краљеви ни лопови не узму моју имовину, да је ватра не сагори, вода не однесе, нити грамзиви наследници разнесу?" И док чува и штити своју имовину, краљеви и лопови је узму, ватра је сагори, вода је однесе, грамзиви наследници је разнесу. И он онда тугује, плаче и кука, ударајући се у прса: "Оно што сам имао, сада више немам!" И то је опасност чулних жеља.[81]
Јесте ли чули некад старог шакала како тужно завија у цик зоре? Тај стари шакал је погођен болешћу по имену шуга. Он не може да нађе мир ни кад се завуче у јазбину, ни у подножју дрвета, ни на отвореном. Где год да иде, где год да стоји, где год да седи, где год да лежи, ту се нађе у невољи, у пропасти. Исто тако, онај чији је ум обузет и савладан добитком, почашћу и славом не може да нађе мир ни кад оде у неку празну колибу, ни у подножју дрвета, ни на отвореном. Где год да иде, где год да стоји, где год да седи, где год да лежи, ту се нађе у невољи, у пропасти. Толико су добитак, почаст и слава окрутни, болни, груби, представљају препреку за достизање истинске слободе од окова.[82]
Као што оштровид човек проматра мехуриће који пролазе реком Ганг и увиђа да су празни, шупљи и без суштине, тако подвижник проматра облике, опажаје, осећаје, склопове и свест.
Претпоставимо да оштровид човек опажа бројне мехуриће који пролазе реком Ганг и да их испитује пажљиво. Пошто их је пажљиво испитао он увиђа да су празни, шупљи и без суштине. Исто тако испосник опажа облике, осећања, опажаје, творевине ума и стања свести, било у прошлости, садашњости и будућности, удаљене или блиске. Он их пажљиво разматра и испитује док их потпуно не прозре и увиди да су празни, шупљи и без суштине.[83]
Ја тврдим, просјаци, да изљеве страсти може да оконча само онај ко их упозна и прозре, а не онај ко не може да их упозна и прозре.[84]
Замисли човека оболелог од губе, са ранама и пликовима по удовима, црви га изнутра рију, те се чеше ноктима све док не направи отворене ране, а онда отклања бол држећи удове изнад ватре. И што се више чеше и спаљује, све гнојавије, смрдљивије и загађеније те ране постају. Па ипак, он налази одређено задовољство у чешању својих отворених рана. Исто је тако и са бићима која нису ослобођена жеље за задовољствима чула, горе грозницом за задовољствима чула, препуштају се задовољствима чула; што се више препуштају задовољствима чула, то се њихова жеља за задовољствима чула увећава и више она горе грозницом за задовољствима чула.[85]
Ако утисци и узнемирености заокупљају неку особу, а у нема њој ничег што би их могло прихватити, у њима уживати или остати за њих везано, онда је то крај скривених склоности ка страсти, немиру, убеђењима, обмани, жеђи за постојањем и незнању. То је крај узимања батине и оружја, расправа, свађа, оптужби, сплеткарења и погрешног говора. Те лоше, неповољне ствари нестају без остатка.[86]
Немогуће је то, монаси, не може бити, да онај ко поседује исправно разумевање лиши живота своју мајку. Такав случај није могућ. Али је могуће, монаси, да неук човек лиши живота своју мајку.[87]
Тко на руци нема рану, може носити отров на длану. Отров не продире гдје нема ране; нема зла за онога тко га не чини.[88]
Оптерећен са две ствари, човек - сасвим сигурно - налази своје место у паклу. Које две? Лошим навикама и погрешним ставовима.[89]
Одсуство кајања јесте корист и награда од понашања у складу са врлином.[90]
Међу онима који на овом свету увек добро спавају ја сам један.
Међу онима који на овом свету увек добро спавају ја сам један.[91]
Ни киша дуката не може задовољити страсти; болни су кратки ужици - тако увиђа паметан човјек.[92]
Мудар човек треба да избегава разврат као што би избегавао и да упадне у рупу пуну ужареног угља. Ако није у стању да одржава целибат, не би барем требало да одлази туђој жени.[93]
Монаси, ако би неко због ношења платненог огртача када је грамзив напустио грамзивост, када је пун мржње напустио мржњу, када погрешно разуме напустио погрешно разумевање, тада би га родитељи обукли у платнени огртач чим се роди и учинили да га стално носи. Али ја и даље видим оне у платненом огртачу који су грамзиви, пуни мржње, који су у заблуди; и зато кажем да звање аскете не долази само на основу ношења платненог огртача.[94]
Ја нисам свештеник. Нисам ни краљевић, ни земљорадник, нити било шта друго. Увидео сам јасно како се људи у овом свету рађају; сада лутам светом као мудрац, без икакве имовине, без ичега свога.[95]
Монаси, овај светачки живот нема за своју сврху добитак, углед и поштовање, усавршавање врлине, усавршавање пажње, знање и виђење. Само је непоколебљиво ослобођење ума циљ светачког живота, његова срж и његов врхунац.[96]
Добро пријатељство, добро сапутништво, добро другарство јесте читав светачки живот.[97]
Тек живећи са неким упознајемо врлине те особе, и то тек после дугог времена, а не кратког времена, ако смо пажљиви, а не ако смо непажљиви; ако смо проницљиви, а не ако нисмо проницљиви.[98]
Постоје четири врсте светлости. Светлост Месеца, светлост Сунца, светлост ватре и светлост мудрости. Од те четири врсте светлости, најбоља је светлост мудрости.
Постоје четири врсте светлости. Светлост Месеца, светлост Сунца, светлост ватре и светлост мудрости. Од те четири врсте светлости, најбоља је светлост мудрости.[99]
Губитак сродника јесте незнатан губитак. Од свих губитака, највећи је губитак мудрости.[100]
Четири ствари воде ка расту мудрости. Дружење са честитим људима, слушање о дарми, помно разматрање ствари и поступање у складу са дармом.[101]
Мудар човек зна начин да разлучи добро од лошег у вези и са унутрашњим и са спољашњим светом.[102]
У језеру пуном муља, прљавштине и блата човек доброг вида не би могао да види шкољке, шљунак и каменчиће на дну, нити јата риба како пливају. А зашто? Зато што је вода замућена. Исто тако монах замућеног ума не види шта је за њега добро, шта је за другог добро, шта је добро за обојицу, не може да оствари узвишено стање, истински племенито знање и увид.[103]
Монаси, не знам ниједну другу ствар која је толико пуна среће као што је то извежбан и често коришћен ум. Извежбан и често коришћен ум, монаси, препун је среће.[104]
Постоје три неодложне обавезе сваког домаћина. Да своју њиву узоре и подрља. Пошто ју је узорао и подрљао, он баца семе. Пошто је бацио семе, он залива земљу и чека. Истина, домаћин нема моћ да каже: "Нека моје жито проклија данас, класа сутра, а сазри прекосутра." Али када дође време, жито ће проклијати, затим класати и потом сазрети. На исти начин, постоје три неодложне обавезе сваког монаха. Да чисти своју врлину, да чисти ум, да чисти увид. Истина, монах нема моћ да каже: "Нека мој ум буде ослобођен нечистоћа још данас, сутра или прекосутра." Али када дође време његов ум биће ослобођен нечистоћа захваљујући непријањању.[105]
Претпоставимо, монаси, да постоји кокошка са осам, десет, двадесет јаја, која их није покривала, није на њима лежала и није добро заштитила. Чак и ако се у њој јави мисао: "Ах, кад би само моји пилићи успели да ноктима и кљуновима пробију љуску и излегу се!", ипак то не би било довољно да пилићи пробију љуску и излегу се. Исто тако, када се монах не труди да развија свој ум, чак и ако се у њему јави мисао: "Ах, кад би се мој ум уз помоћ невезивања ослободио нечистоћа!", ипак то није довољно да се његов ум ослободи нечистоћа. Исто тако, када монах живи у врлини и труди се да развија свој ум, чак и ако се у њему не јави мисао: "Ах, кад би се мој ум уз помоћ невезивања ослободио нечистоћа!", ипак би то било довољно да се његов ум ослободи нечистоћа.[106]
Кад су струне превише затегнуте или превише лабаве, вина није наштимана ни погодна за свирање. Али кад су струне наштимане по мери, вина је спремна за свирање. Исто тако, превелик напор рађа немир, преслаб рађа лењост. Одреди праву меру свог напора, наштимај своје способности и засвирај своју мелодију!
Кад су струне на вини превише затегнуте, вина није наштимована ни погодна за свирање. Кад су струне на вини превише лабаве, вина није наштимована ни погодна за свирање. Али кад струне на вини нису превише затегнуте, ни превише лабаве, већ наштимоване по мери, вина је тада погодна за свирање. Исто тако, Сона, превелик напор рађа немир, преслаб напор рађа лењост. Зато би требало да одредиш праву меру свог напора, да наштимаш своје способности у складу са тим и онда засвираш своју мелодију.[107]
Не занемаруј властиту сврху за туђу, ма како узвишена била. Кад своју сврху схватиш правилно, приони уз свој задатак.[108]
Када дрводеља погледа дршку своје секире и види трагове својих прстију он не зна: "За оволико се дршка секире излизала данас, за оволико јуче, за оволико раније". Али када се дршка потпуно истањи он зна да се потпуно истањила. Исто тако, док се аскета труди да развија свој ум, он не зна: "Оволико је мојих нечистоћа уклоњено данас, оволико јуче, оволико раније", ипак када су оне уклоњене, тада он зна да су уклоњене.[109]
Замислимо, монаси, бродски конопац који се истањио јер је у води стајао шест месеци. Иако би га током зиме извукли на суво, конопац би даље разједали хладноћа и ветар. Квашен даље кишом из облака, тај конопац би све више пропадао и на крају сасвим иструлио. Исто тако, када монах живи у врлини и труди се да развија свој ум, његови се окови лако тање и са њега падају.[110]
Учење је слично сплаву, који служи да се пређе река, а не да се вежемо за њега.[111]
Бити привржен једном становишту и гледати на друга становишта као на мање вредна – то мудраци називају оковом.[112]
Спекулативна гледишта (свет је вечан, свет није вечан, свет је бесконачан, свет је коначан, душа и тело су исто, душа и тело су различито, после смрти Ослобођени постоји, после смрти Ослобођени не постоји…) јесу читаво шипражје гледишта, џунгла гледишта, искривљење, колебање, оков гледишта. Она су оптерећена патњом, јадом, очајем и грозницом, не воде трежњењу, хлађењу, стишавању, миру, непосредном знању, пробуђењу, нирвани. Спекулативна гледишта је Ослобођени одложио на страну.[113]
Високо на небу дувају моћне олује. И ако нека птица узлети тако високо, олујни ветар је разбаца тамо-амо, нога јој одлети на једну страну, крило на другу, глава на трећу, а тело на четврту страну. Исто тако, монах узме зделу и огртач те оде насеље ради прошења хране, а да не мотри на своја чула. Он тамо угледа жене оскудно обучене, оскудно покривене и пожуда нападне његов ум. Ума нападнутог пожудом, он напушта своје вежбање и враћа се световном животу. Онда неко узме његов огртач, неко други његову зделу, трећи простирку, четврти његов прибор за шивење, баш као што се догоди и са птицом чије делове разбаца олуја.[114]
Монаше, монаше, не дозоволи себи да трулиш! На ономе ко себи дозволи да трули и смрди попут лешине, пре или касније почињу муве да се роје и да га нападају! Похлепа јесте труљење. Зловоља јесте смрад лешине. Зловољне, штетне мисли јесу муве. На ономе ко себи дозволи да трули и смрди попут лешине, пре или касније почињу муве да се роје и да га нападају![115]
Унутар овог ни два метра високог тела садржан је свет, настанак света, престанак света и пут који води до престанка света.[116]
Постоје две врсте ствари. Ствари које су окови, а изгледају пријатне и оне које су окови, а изгледају непријатне.[117]
"Дјеца су моја, иметак је мој" - тако размишља будала. Али ни сам није свој, а камоли дјеца, камоли иметак.[118]
Проматрај овај свијет као пјену, проматрај га као привид; онога тко га тако проматра, не види владар смрти.[119]
Ко год, Анандо, сада, а и кад ја умрем, остане учвршћен у себи и у истини, тај ће бити мој најдосљеднији сљедбеник у тежњи за савршенством.[120]
О просјаци, постоји нерођено, неодрасло и неусловљено. Кад не би било нерођеног, неодраслог и неусловљеног, тада не би било излаза за рођено, одрасло и условљено. Пошто постоји нерођено, неодрасло и неусловљено, постоји и излаз за рођено, одрасло и условљено.[121]
Монаси, напустите оно што је штетно. Могуће је напустити штетно. Када не би било могуће напустити штетно, не бих говорио: "Монаси, напустите оно што је штетно". Управо зато што је могуће напустити штетно, због тога кажем: "Монаси, напустите оно што је штетно". Зато што напуштање штетног води ка добитку и срећи, због тога кажем: "Монаси, напустите оно што је штетно".[122]
Монаси, две је жеље тешко напустити. Које две? Жељу са стицањем и жељу за животом.[123]
Постепено, мало по мало, повремено, као што ковач прочишћава сребро, тако и мудрац треба одстранити мане из самога себе.[124]
За Племените, нестанак овога тела сматра се срећом. То је супротно од онога како на то гледа читав остали свет. Оно што други зову срећом, то Племенити назавају патњом. Оно што други називају патњом, за то су Племенити утврдили да је срећа.[125]
Као и прије, Анандо, тако и сада претежно боравим у стању ништавила. Сви аскети који су у прошлости досегли потпуно чисто коначно ништавило и одржали се у њему, досегли су управо то чисто коначно ништавило и одржали се у њему. И у будућности исто ће сви аскети који досегну потпуно чисто коначно ништавило и одрже се у њему, досећи управо то чисто коначно ништавило и одржати се у њему.[126]
Ја сам, пријатељу, преко ове бујице прешао не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред. Када сам се заустављао у месту, тонуо сам, али када сам јурио сувише напред упадао сам у вртлог. Тако сам прешао преко ове бујице не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред.
Ја кажем, пријатељу, да путујући није могуће достићи крај света, где нема рађања, старости, смрти, нестајања и препорађања. Али у исто време, не тврдим да је могуће окончати патњу а да се не досегне крај света, већ указујем да су управо у овом телу, чији је раст ограничен, а спознаја оскудна, садржани свет, појава света, окончање света и пут који води окончању света. Зато мудрац оскудношћу живота окончава свет. Мирујући спознаје крај света и смирује жељу и за овим и за оним светом.[127]
Више је суза које сте пролили лутајући и тумарајући овим дугим путем, наричући и плачући спојени са оним што мрзите и раздвојени од оног што волите, него воде у четири велика океана.[128]
Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твоја мајка. Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твој отац. Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твој брат. Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твоја сестра. Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твој син. Није лако пронаћи биће које у неком тренутку није било твоја кћер.[129]
Овој самсари се не може видети почетак. Не може се видети почетна тачка лутања и тумарања бића оптерећених незнањем и окованих жудњом. Толико сте дуго доживљавали патњу, бол, несрећу и пунили гробља. И то је довољно да осетите гађење према свим творевинама, довољно да угасите сваку страст према њима, довољно да постанете од њих слободни.[130]
Ја сам, пријатељу, преко ове бујице прешао не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред. Када сам се заустављао у месту, тонуо сам, али када сам јурио сувише напред упадао сам у вртлог. Тако сам прешао преко ове бујице не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред.[131]
Све сам надмашио, све прозрео, ничим што постоји нисам окужен, све сам напустио; докончањем жеђи сам се ослободио, самостално се уздигао до спознаје. На кога да се угледам?[132]

Извори[уреди]

  1. Čedomil Veljačić: Usjev novovjerstva i kukolj narkotičara
  2. ILUZIJA
  3. Ništa
  4. Čedomil Veljačić, Problem ništavila u budističkoj filozofiji
  5. O nedokučivim stvarima
  6. Čedomil Veljačić, Budizam
  7. Čedomil Veljačić: Budizam
  8. Korena
  9. Čedomil Veljačić: Budizam
  10. Govor Ćankiju
  11. Čedomil Veljačić, NEKOLIKO SPORNIH TEMA U BUDDHINU STAVU PREMA RELIGIJI
  12. Čedomil Veljačić: Budizam
  13. Koncentracija
  14. Walpola Rahula, Čemu je Buda podučavao
  15. U trenutku
  16. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  17. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  18. Obeležja uslovljenoga
  19. Šta je dobrodošlo
  20. Razumevanje
  21. Govor Kaććāna-gotti
  22. Govor Upavāni
  23. Izobilje
  24. Žudnje
  25. Propoved o vatri
  26. Tako je govorio Buda (str. 37), Grafos, Beograd, 1989.
  27. Govor o uznemirenosti usled vezivanja
  28. Strela
  29. Govor o smrti
  30. Govor Nakulapiti
  31. Strela
  32. Strela
  33. Razgovor sa Mahalijem
  34. Ukorenjenost u čulnom utisku
  35. Osamljenje
  36. Za Migađalu
  37. Poređenje sa tkaninom
  38. Nebo (2)
  39. O oblicima
  40. Dugi govor o načinima postupanja
  41. Malo izlaganje o kammi
  42. Telesna kazna
  43. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  44. Govor o Kokaliki
  45. Put ispravnosti
  46. Predmeti kontemplacije
  47. Put ispravnosti
  48. Poređenje sa planinama
  49. Savet Rāhuli u Ambalatthiki
  50. Govor Supavasi
  51. Govor o Kokaliki
  52. Poređenje sa testerom
  53. Sreća
  54. Neznanje
  55. Skretanje s puta (1)
  56. Put ispravnosti
  57. Telesna kazna
  58. Bitka (2)
  59. Privrženost
  60. Sam sobom zaštićen
  61. Put ispravnosti
  62. Pouka Kālāmama
  63. Saveti Sigali
  64. Budala
  65. Čedomil Veljačić: Karma - plod koji dozreva
  66. Poređenje sa testerom
  67. Poređenje sa tkaninom
  68. Jedna jedina stvar
  69. Govor Ćankiju
  70. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  71. Izreka i razjašnjenje
  72. Oko
  73. Čedomil Veljačić, NEKOLIKO SPORNIH TEMA U BUDDHINU STAVU PREMA RELIGIJI
  74. Budale
  75. Kornjača
  76. Jedna stvar
  77. Put ispravnosti
  78. Govor Magandiyi
  79. Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona
  80. Udica
  81. Dugi govor o okeanu patnje
  82. Šakal
  83. Pjena
  84. Povod
  85. Govor Magandiyi
  86. Govor o ćupu meda
  87. Nemoguće
  88. Put ispravnosti
  89. Grupa dvojki
  90. Koja je korist?
  91. Govor Hatthaki (O prijatnom snu u senovitoj šumi)
  92. Put ispravnosti
  93. Govor Dhammiki
  94. Kratki govor u Assapuri
  95. Žrtveni kolač
  96. Dugi govor o poređenju sa srži stabla
  97. Polovina (svetačkog života)
  98. Obeležja
  99. Sjaj
  100. Dobri prijatelji
  101. Apattibhaya vaggo
  102. Govor asketi Sabhiyi
  103. Vrlo blistav
  104. Neprilagodljivo
  105. Neodložnost
  106. Drška od sekire (Brod)
  107. Za Sonu
  108. Put ispravnosti
  109. Drška od sekire (Brod)
  110. Drška od sekire (Brod)
  111. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  112. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  113. Govor Vaććhagotti o vatri
  114. Oluja
  115. Trulež
  116. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  117. Telesna kazna
  118. Put ispravnosti
  119. Put ispravnosti
  120. O Ćundi (Sāriputtina smrt)
  121. Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
  122. Razmatranje
  123. Želje koje je teško napustiti
  124. Put ispravnosti
  125. Sreća Plemenitog
  126. Kratki govor o ništavilu
  127. Govor Rohitassi
  128. Suze
  129. Majka
  130. Trava i grane
  131. Prelazak preko bujice
  132. Put ispravnosti