Беба Поповић

Владимир Поповић (3. октобар 1958) је оснивач и директор Института за јавну политику и некадашњи шеф Бироа за комуникације у Влади Зорана Ђинђића.

Цитати

„Повратак Милошевића, Шешеља, Ђога, Нога и осталих јунака Карле дел Понте и Кораксових карикатура, показује да је трогодишња хајка против прве демократски изабране владе и њеног председника-реформатора, Зорана Ђинђића, доведена до краја. Србија се у фебруару 2004. године враћа у мрачну 1991. За то највеће заслуге има одлазећи, срећом, амерички амбасадор у Београду, Вилијам Монтгомери. Само је њему успело да једну мрачну личност, која је, након двоструког пораза на председничким изборима била потпуно маргинализована, оживи, извуче из 'гроба' и великодушно је врати Србима. Знам само да је будућа влада, на челу са 'статичним лудаком', човеком који уместо лица има маску, Војиславом Коштуницом, слика Србије које смо се, ми који смо били против Милошевића, свих ових година стидели. Поново шубаре, кокарде, гибанице, ножеви...”

— 2004.

„Код Ђинђића ми је импоновало то што је изгледао као ја, што је говорио као ја, то што је имао према готово свим животним стварима исти однос какав сам и сам имао.”

— 2004.

„Амфилохије се појавио без дозволе. Он се појавио, у ствари... Он је патријарх Српске православне цркве. Он управља православном црквом. Он има највиши чин међу официрима владикама, пошто је Српска православна црква, нажалост, у последњих десетак година постала једна парамилитарна организација којом управљају зилоти, који су у међувремену кроз ове ратне године постали официри Српске православне цркве. И он има највиши чин, то је чин пуковника. И онда, не само што се појавио непозван, него што је узео за себе да чита говор који је био унапред припремљен.”

— 2005.

„Забранио сам [Војиславу Коштуници да изјави саучешће породици Ђинђић] из два разлога. Први, што сматрам да је то био чин врхунског цинизма и безобразлука, да доведе чланове кабинета који су претходно две и по године или већ колико искључиво и једино радили на сатанизацији Зорана Ђинђића, и да те људе сад доведе на сахрану и да по оном старом обичају у Србији – Па нема везе шта смо говорили. Ето, човек умро. И друга ствар је што он не би само изјавио саучешће него би он остао да стоји ту. Нисам њему рекао ништа, него кад су кренули он и његови чланови кабинета, рекао сам: 'Не може'!”

— 2005.

„Зоран Ђинђић је говорио да је Чедомир Јовановић једини човек из Демократске странке чију би сваку политичку изјаву потписао.”

— 2005.

„Коштуница је као клијент био какав је и данас политичар: муљав, несигуран, дволичан, мрзовољан, зао... Скоро сам гледао снимак Коштуничине инаугурације: он улази у салу али се у позадини види и група људи која стоји поред врата, њих десетак, а међу њима – Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум. [...] ДСС је странка лечених овисника, странка мрзовољних, неуспешних, фрустрираних, јалових, злих и неталентованих људи, странка на чије је формирање огроман утицај извршила Служба државне безбедности.”

— 1. април 2007.

„Анимозитет је био обостран. Тадић је цео свој политички живот провео у Зорановој сенци и мрзео га је због тога, а Зоран је њега доживљавао као нужно зло, и називао 'пуњеном птицом'! Односи су нарочито заоштрени током 2002. кад Тадић почиње против Зоранових одлука да лобира по странци. Зато данас изгледа гротескно кад Тадић, на Зорановом гробу, са ружом у руци, замишљен, глуми тугу и сету! Нема у њему ни туге ни сете, већ мржње и тренутног интереса!”

— 12. мај 2007.

„Политичку подршку извршиоцима [убиства Зорана Ђинђића] дао је кабинет Војислава Коштунице. Намера пучиста, са Коштуницом на челу, била је да се Зораново убиство прикаже као обрачун мафије и од тога не одустају ни дан данас.”

— 7. фебруар 2008.

„Ратко Младић никада неће бити изручен Хагу јер Србијом данас владају они који тврде да је суђење Младићу – суђење и њиховој идеологији, односно САНУ, СПЦ и суђење српском бићу.”

— 7. фебруар 2008.

„Није Војислав Коштуница крио своју мржњу према Зорану ни за његовог живота, као ни касније. Кроз изјаве и поступке, како своје тако и својих саветника и сарадника, доказивао је ту болесну тврдњу завереника, да је убиство Зорана било национални интерес. Наручио је тај злочин и створио атмосферу пожељности таквог чина на исти начин на који је створио атмосферу мржње према Западу и пожељности паљења и уништавања њихових амбасада.”

— 14. март 2008.

„Душан Михајловић је један корумпирани мученик, уцењен хапшењем, који је променио све режиме и који би да се избави затвора напао и оца, мајку, жену, дете, па што не би и мене. Назвао ме је "шефом мафије" да би скренуо пажњу јавности са одговорних за политичку позадину убиства премијера Зорана Ђинђића.”

— 8. октобар 2010.

„Вучић је партнер као Влада Србије и његова прошлост ме не интересује. Шта то значи и шта ме интересује да ли је играо шах са Душаном Спасојевићем или скидао таблу Улица Зорана Ђинђића. То ме више не интересује, и то је толико натегнуто. Зоран Ђинђић је био мој пријатељ и да је сада жив ви не знате да ли био он био са Вучићем.”

— 29. јун 2014.