Александар Шапић

Александар Шапић (2016)

Александар Шапић (Београд, 1. јун 1978) је српски политичар и тренутни градоначелник Београда. Потпредседник је Главног одбора Српске напредне странке. Био је председник општине Нови Београд и бивши ватерполиста.

Цитати

„Србија није богата као неке друге земље, али има новца да сахрани своју децу.”

„То што на улицама Београда има око 5.000 бескућника је доказ да је Београд постао метропола, јер најбогатији градови имају проблем са бескућницима.”

„Нико нема рационално објашњење како се загађење у једном моменту појави на два, три месеца, па онда нестане на пар година, па се опет појави. Немам објашњење, што не значи да на томе не треба радити.”

„Они (Роми) морају да донесу одлуку сами са собом да ли желе да живе на начин који су данас стандарди једног цивилизованог света или желе да живе у условима у којима ће им неко сутра, не дај боже, поново згазити дете, излетети на пут.

То је тешко јер они (Роми) сами то одбијају и на тај начин угрожавају и свој и живот својих комшија и суграђана. Реч је о великом броју насеља у којима се не поштују никаква правила. Није лако решити овај проблем, али то не значи да треба да одустанемо. Покушаћемо да их попишемо, али и то је проблем јер највећи део њих нема пребивалиште у Београду, а желе да буду близу центра града јер скупљају секундарне сировине, просе поред семафора, краду, узнемиравају грађане. То сви Београђани знају и не можемо да се правимо да се то не дешава, јер таква ромска насеља и такав њихов начин живота не угрожава само њих, него и све Београђане. Ја сам градоначелник свих наших суграђана и морам да водим рачуна и о онима који су оваквим њиховим начином живота угрожени. И водићу. Знам да је ово непопуларно рећи, и да се деценијама бежи од те теме, јер одмах вам скоче на главу све могуће организације за људска права и невладине организације, али ево рекао сам, јер сви знамо да сам рекао истину.”

„Ево, сад, направите ви о томе анкету на улици, питајте Београђане да ли им је лепо у окружењу једног нехигијенског насеља, ако смете да направите, да вам не скоче на главу они Опре Рома, Опра Винфри, не знам ни како се зову.”

„Пријавио сам 150 квадрата зато што је то ефективан стамбени простор, а остатак представљају терасе, гараже, подрум и таван. Шта је тачно спорно ту? Пријавио сам 399 квадрата, а објавио 150, сматрао сам да је то стамбени простор за који ме питају. Јесам ли ја починио неко кривично дело? Где пише да мора да се подудара? Је л’ то кривично дело ако сам обмануо јавност? Ја ћу са Агенцијом видети да ли сам имао право да обмањујем јавност. У том случају и Агеција за борбу против корупције сноси кривицу, јер ме четири године на тај пропуст није упозорила. Тужићу медије који су избацили информацију да Агенцији за борбу против корупције нисам пријавио имовину у Италији, јер је то ноторна лаж и неистина.”

„Мила Поповић ми је тражила аутограм и ја ћу сад да јој га дам. Ево, за нашу Милу од Аце Шапића. Добила је аутограм. Слику нисам понео, али донећу. Може из базена, тад сам боље изгледао.”

„Након свега што се дешавало протеклих пар месеци, више не постоји ни један посто шансе да са СНС можемо да направимо било какав договор око заједничког управљања Београдом. Могу да будем Свети Петар, не градоначелник, ту договора више нема. А договора нема јер све оно за шта се ми залажемо, супротно је од онога како се они понашају.”

„Притисак и стална претња за голи живот, кроз који пролази цела његова породица, а пре свега он (Александар Вучић) последњих неколико година и челик би истопили, а не људско биће.”

„Наравно да ми је градски апарат омогућио далеко већу пенетрацију у читаво становништво и грађане нашег града и то сам на крају крајева и урадио.”

„Ја сам одлучио да уђем у сваку кућу. Сваког страдалог и рањеног детета. Нисам био само код једне породице јер је мајка била у јако лошем стању. Све сам их обишао и верујте ми да не знам ни како сам преживео. Долазио сам у ситуацију да људи који су изгубили децу мене теше.”

„Важно је да се редовно обрезује јер дрвеће које је попадало, или је било изнутра оболело, или труло, или није било обрезано, па је онда од тежине пало.”

„Мајстори сте монтаже, како га ви измонтирате, то не би ни Kјубик (мислећи на редитеља Стенлија Kјубрика) извео.”

„Тамо ће се кремирати животиње, као и људи, а онда ће да се урма овде оставља или на неком другом гробљу.”

„Јеремића подржала афричка држава Намбија (мислећи на државу Намибију).”

„Не знам, не интересује ме. Мене занима нови мост. Ја се старим (савским) мостом нећу бавити. Можемо неки експонат да ставимо поред, мислим да треба том човеку, учитељу Миладину Зарићу, који је обезбедио да Београд тада има мост да подигнемо споменик, да му се некако одужимо, али да се бавим нацистичким мостом који нема никакву културолошку ни историјску вредност, нећу.”

„Погледајте само колико има возача који су сами у колима данас у граду. Ја сам то једном приликом, кад сам се сам возио бројао, нисам могао да наиђем на аутомобил који има више од једног возача.”

„Kо јутрос, са маскираним качкетом није трчао 11 км, није прави српски командос!”

„Kад крену оне ваше вести „Дуду ду дуду, дуду ду дуду”, ја мислим да је рат почео, мајке ми моје рођене. Уносите немир (за шпицу емисије „Дневник” на Н1).”

„Сад ви видите како је мени. Треба да спреме једну презентацију и да само пребацују и ни то не иде. Под притиском су великим психолошким. Од вас… Живи људи, знам. Па и ја сам жив човек. А онда да ли сам рекао Намбија или Намибија, поумираше сви од смеха. А? Ево овај овде (запослени у градској управи) не може да погоди шездесет пута које ово да такне. И као јадан, немојте, пусти, жив човек… Шта сам ја? Робот? Је л' сам ја машина?”

„Данило (обраћа се новинару портала Нова), ти си мој велики поштовалац и обожавалац… Ја видим, тебе кад крене викендом, избацујеш по седам, осам текстова на свака два сата о мени. Морам да признам да таквог обожаваоца нисам имао још из времена кад сам се бавио спортом. Kад те крене она рука, само избацује, само стиже – тапа, тапа, тапа… Не знам да ли се трудим ја, да ли се трудиш ти или они… Нема везе…”

„Дошли смо данас овде у привремено преноћиште за, за... Kако се они зову? (покушава да се сети речи „бескућници”)”