Силмарилион

А Валари привукоше себи многе пратиоце, неке незнатне, неке узвишене скоро као што су и они, и заједно радише напорно на уређењу Земље и обуздавању њених бура.

Силмарилион (1977) је збирка дела Џ. Р. Р. Толкина, коју је уредио и постхумно објавио његов син Кристофер Толкин, уз помоћ Гаја Гавриела Кеја, која прикупља многе основне хронике о Средњој земљи на којима је Толкин радио од 1917. године и које су формирале темеље на којима су засновани Хобит и Господар прстенова.

Беше Еру, Једини, који се у Арди зове Илуватар; и он прво створи Аинуре, Свете, који беху изданак његове мисли, и беху са њим пре но ишта друго би створено.

Аинулиндале

Музика Аинура

• Беше Еру, Једини, који се у Арди зове Илуватар; и он прво створи Аинуре, Свете, који беху изданак његове мисли, и беху са њим пре но ишта друго би створено. И он им се обрати, предлажући им музичку тему; и певали су пред њим и он беше радостан.

Он им се обрати, предлажући им музичку тему; и певали су пред њим и он беше радостан.

• Дуго су певали само сваки за себе, или само неколицина заједно, док су остали слушали; и сваки је поимао само онај део ума Илуватаровог из кога је настао, и у разумевању своје браће споро напредоваху. Ипак, што су више слушали, долазили су до дубљег разумевања и израстали у јединству и хармонији.

И пошто вас надахнух Неуништивим Пламеном, обзнанићете своје моћи у украшавању ове теме, сваки својим сопственим мислима и домишљатошћу...

• Тада им Илуватар рече: „Од теме коју вам објавих, хоћу да сада стварате у хармонији заједно Велику Музику. И пошто вас надахнух Неуништивим Пламеном, обзнанићете своје моћи у украшавању ове теме, сваки својим сопственим мислима и домишљатошћу, ако му је воља. А ја ћу седети и слушаћу и бићу радостан што је кроз вас велика лепота пробуђена у песму.”

• И чинило се напослетку да две музике теку у исто време пред седиштем Илуватаровим, а беху у потпуном несагласју. Једна је била дубока и широка и предивна, али спора и стопљена с неизмерном тугом, од које је углавном њена лепота и потицала. Друга сад беше достигла своје сопствено сагласје; али била је гласна, и надмена, и непрестано се понављала; и имала је мало хармоније, а више бучног јединства, као кад многобројне трубе дувају неколико нота. И покушавала је да угуши ону другу музику насилношћу свог звука, али се чинило да њене најтријумфалније ноте преузима она друга и уплиће их у своју свечану тему.

• Аинури знају шта је било, шта јесте и шта ће доћи, и мало је тога што је њима непознато. Ипак, постоји нешто што не могу да виде, ни сваки посебно, ни кад се саветују; јер никоме до себи самом не открива Илуватар све што поседује, и у сваком добу појављује се нешто што је ново и не може да се предскаже, јер не проистиче из прошлости.

• Сад, Деца Илуватарова су Вилењаци и Људи, Прворођени и Следбеници. И међу свим дивотама Света, његовим пространим ходницима и просторима, и његовим огњеним колима, Илуватар одабра да њихово пребивалиште буде у Дубинама Времена и међу безбројним звездама.

• Прича се међу Вилењацима да у води живи и даље ехо Музике Аинура више но у било којој другој материји што постоји на овој Земљи; и многа од Деце Илуватара ослушкују још увек незаситно гласове Мора, а не знају зашто слушају.

Ја ћу послати у Празнину Ватру Непролазну, и она ће бити на срцу Света, и Свет ће Бити...

• Знам за жудњу вашег ума да оно што видесте заиста буде, не само у вашој мисли, већ баш као што и ви сами јесте, а ипак другачије. Због тога ја кажем: Еа! Нека тако Буде! А ја ћу послати у Празнину Ватру Непролазну, и она ће бити на срцу Света, и Свет ће Бити; и они од вас који то хоће могу да сиђу у њега." И изненада Аинури угледаше у даљини светлост, као неки облак са живим срцем од ватре; и знали су да то није само визија, него да је Илуватар створио једну нову ствар; Еу, Свет који Јесте.
  • Илуватар

• Тако се догоди да од Аинура неки бораве још са Илуватаром с оне стране граница Света; а други се, и међу њима многи од највећих и најузвишенијих, опростише од Илуватара и сиђоше у Свет. Али услов Илуватар постави, или их на то присили њихова љубав, да буду у Свету заувек, док не постане савршен, те су тако они његов живот и он њихов. И зато их назваше Валари, Силе Света.

• Кад Валари уђоше у Еу, беху испрва запањени и у недоумици, јер као да ништа од онога што су видели у визији још не беше створено, и све је било у зачетку и још необликовано, и било је мрачно. Јер Велика Музика не беше ништа друго до раст и цветање мисли у Безвременим Ходницима, а Визија само предсказање; а сад су они ушли на почетку времена, и Валари разумеше да Свет беше само наговештен и унапред опеван, а они морају да га остваре. Тако отпочеше њихови велики напори у пустошима неизмерним и неистраженим, и у добима небројеним и заборављеним, док у Дубинама Времена и усред пространих ходника Ее не би тај час и то место где би начињено пребивалиште Деце Илуватара.

• А Валари привукоше себи многе пратиоце, неке незнатне, неке узвишене скоро као што су и они, и заједно радише напорно на уређењу Земље и обуздавању њених бура.

Валаквента

Казивање о Валарима и Мајарима према знањима Елдара

Велике међу овим духовима Вилењаци називају Валарима, Силама Арде, а Људи их често зову боговима.

• У почетку Еру, Једини, који се на вилењачком језику назива Илуватар, начини Аинуре из своје мисли; и они ствараху велику Музику пред њим. У овој музици Свет отпоче; јер Илуватар учини видљивим песму Аинура и они је угледаше као светлост у тмини. И многи од њих постадоше очарани њеном лепотом, и њеном историјом коју видеше како почиње и одвија се као у некој визији. Зато Илуватар удахну њиховој визији Живот, и постави је у Празнину, и Тајни Пламен би послат да пламса у срцу Света; и он би назван Еа.

• Тада се они од Аинура који жуђаху за њим дигоше и уђоше у Свет на почетку Времена; и беше њихов задатак да га остваре и својим трудом да испуне визију коју беху видели. Дуго су они радили у пределима Ее, чија пространост је ван поимања Вилењака и Људи, док у одређени час не би створена Арда, Краљевство Земље. Тада они оденуше рухо земаљско, и сиђоше у њу, и живљаху у њој.

• Велике међу овим духовима Вилењаци називају Валарима, Силама Арде, а Људи их често зову боговима.

Последње од свих се ставља име Мелкор, Онај који се уздиже у моћи. Али на ово име он својом кривицом изгуби право...

• Последње од свих се ставља име Мелкор, Онај који се уздиже у моћи. Али на ово име он својом кривицом изгуби право; а Нолдори, који су међу Вилењацима највише страдали од његове злобе, неће да га изговарају, и називају га Моргот, Мрачни Непријатељ Света.

• Због охолости, он се сроза од величанствености до презира према свему, осим према себи самом, духа разарајућег и немилосрдног. Разумевање он преокрену у вештину да изопачи и подведе под своју вољу све што ће му користити, док не постаде лажов без срама. Он отпоче жудњом за Светлошћу, али кад не могаше да је има само за себе, спусти се кроз жар и срџбу великог изгарања, доле у Таму. И таму је користио највише у својим злим делима на Арди, и испуњавао страхом сва жива бића.

• Међу онима од његових слугу који имају имена, највећи беше дух кога Елдари зову Саурон, или Гортаур Сурови.

Квента Силмарилион

Историја Силмарила

Феанор, дошавши до врхунца своје моћи, беше испуњен једном новом мишљу... Он започе један дуг и тајни посао, и прибра своје знање, и своју моћ, и своју танану вештину; и на крају крајева начини Силмариле.

• Усред рата дух велике снаге и смелости дође у помоћ Валарима, чувши на далеким небесима да се води битка у Малом Краљевству; и Арда се испуни звуком његовог смеха. Тако стиже Тулкас Јаки, чији бес прелази као моћни ветар, распршујући облаке и таму пред собом; и Мелкор побеже пред његовом срџбом и његовим смехом, и напусти Арду, и беше мир током једног дугог доба.
  • 1. поглавље: О почетку дана

• Све има своју вредност... и све доприноси вредности других.
  • 2. поглавље: О Аулеу и Јавани

• У то време беху начињене оне ствари које потом посташе најславније од свих дела Вилењака. Јер Феанор, дошавши до врхунца своје моћи, беше испуњен једном новом мишљу, или може бити да је нека сенка предзнања допрла до њега о коби која се приближавала; и он премишљаше како би светлост Дрвећа, слава Блаженог Краљевства, могла да се сачува непролазна. Тада он започе један дуг и тајни посао, и прибра своје знање, и своју моћ, и своју танану вештину; и на крају крајева начини Силмариле.
  • 7. поглавље: О Силмарилима и немиру Нолдора

Неће, док Сунце не мине и Месец не падне. Као кристал дијаманата она се чињаше, а ипак беше јача од дијаманта, тако да никаква сила не могаше да је поквари или сломи унутар Краљевства Арде.

• Налик на три велика драгуља они беху по облику. Али неће бити знано од какве материје они беху начињени пре Краја, кад се буде вратио Феанор, који је нестао пре но што Сунце беше начињено, и седи сад у Дворовима Чекања и не долази више међу свој род; неће, док Сунце не мине и Месец не падне. Као кристал дијаманата она се чињаше, а ипак беше јача од дијаманта, тако да никаква сила не могаше да је поквари или сломи унутар Краљевства Арде.
  • 7. поглавље

• Сузе небројене ћете лити; а Валари ће за вас затворити Валинор и заувек вас оставити напољу, тако да чак ни одјек ваше јадиковке неће прећи преко планина.
  • 9. поглавље: О бегу Нолдора

• Међу приповедањима о тузи и пропасти које долазе до нас из тмине оних дана, има ипак неких у којима сред нарицања има радости, а под сенком смрти светлости која истрајава. А од тих казивања најдивотније још звучи ушима Вилењака прича о Берену и Лутијени.
  • 19. поглавље: О Берену и Лутијени

• Овде пронађох оно што заиста не тражили, али нашавши га, желим да га поседујем заувек. Јер то је изнад свег злата и сребра, и вредније од свих драгуља. Ни стење, ни челик, ни ватре Морготове, ни све моћи Вилин-краљевстава, неће ме одвојити од блага за којим жудим. Јер Лутијена, твоја кћи, најлепша је од све Деце Света.
  • 19. поглавље

• Смрт ми можеш уделити заслужену или незаслужену; али нећу прихватити од тебе погрде да сам ниска рода, ни ухода, ни роб. Прстена ми Феалагундовог, што он додели Барахиру, оцу моме, на бојном пољу Севера, моја кућа није таква имена заслужила ни од једног Вилењака, био он краљ или не.
  • 19. поглавље

• Лутијена, стојећи на мосту што је водио до Сауроновог острва, запева песму коју никакви зидови од камена нису могли да задрже.
  • 19. поглавље

• Лутијена Тинувијела,
  лепша но што могу рећи смртна деца.
  И кад цели свет у пропаст буде бачен,
  расточен, развргнут и унатраг враћен,
  поништен, гурнут у амбис стари,
  залуд неће бити, и ништа не мари
  што нестаће сутон, зора, вода, стена—
  јер једном на свету живљаше Лутијена.
  • 19. поглавље

• „Троструко сад ја проклињем свој завет Тинголу,” рече он, „и више бих волео да су ме убили у Менегроту, него да тебе одвучем под сенку Морготову.”
  • 19. поглавље

• Тада по други пут Хуан проговори речима; и посаветова Берена, рекавши: „Од сенке смрти више не можеш спасити Лутијену, јер јој је због своје љубави она сад подложна. Можеш окренути леђа својој судбини и повести је у изгнанство, трагајући узалудно за миром, док вам животи трају. Али ако нећеш да се одрекнеш свог усуда, онда или Лутијена, напуштена, у самоћи сигурно мора умрети, или мора с тобом изазвати судбину што пред тобом лежи безнадежну, али не и сигурну.”
  • 19. поглавље

• Учини се Тинголу да се овај човек разликује од свих других смртних Људи, и да је међу великим у Арди; а љубав Лутијенина му се чињаше нечим новим и необичним; и он појми да се њиховој судби не може супротставити никаква сила света. Стога коначно његова воља попусти, и Берен доби руку Лутијене пред престолом њеног оца.
  • 19. поглавље

Ако је он прошао од узвишеног и лепог до таме и уништења, била је то од давнина судбина Арде Осујећене; а да ли ће до ма какве промене доћи и Кварење бити поправљено, можда Манве и Варда знају; али то не откривају, и то се не објављује у пресудама Мандосовим.

• Берена врати у живот додир Силмарила, и он га подиже увис, и позва Тингола да га прими. „Сада је Потрага завршена,” рече он, „а моја судба и срећа до краја исковани”; и више не проговори.
  • 19. поглавље

• Тако се заврши Потрага за Силмарилом; али Балада о Леитиану, Ослобађању од ропства, се није завршила.
  • 19. поглавље

• У њеном избору Два Народа се спојише; и она је предак многих у којима Елдари виде још увек, мада је сав свет измењен, сличност са Лутијеном вољеном, коју су изгубили.
  • 19. поглавље

• Последњи од свих Хурин одолеваше сам. Тада он одбаци свој штит и замахивао је секиром обема рукама; и прича се да се секира пушила од крви Готмогове троловске страже, док се не истроши, и сваки пут кад би засекао Хурин би повикао: „Ауле ентулава! Дан ће поново доћи!” Седамдесет пута он испусти тај повик; али га најзад ухватише живог, по наређењу Морготовом, јер Орци су га грабили својим шакама које су остајале да висе на њему иако им је одсецао руке; и непрестано се њихов број обнављао, док најзад он не паде затрпан њиховим телима.
  • 20. поглавље: О петој бици: Нирнаит Арноидиаду

• Велика беше победа Морготова, а његова замисао беше остварена баш по укусу његовог срца; јер Људи су одузимали животе Људи, и издали Елдаре, и страх и мржња се пробудише међу онима који су требали да буду уједињени против њега.
  • 20. поглавље

• Не љуби превише дело својих руку и замисли свог срца; и сети се да истинска нада за Нолдоре лежи на Западу, и долази с Мора.
  • 23. поглавље: О Туору и паду Гондолина

• Ипак, лажи које Мелкор, моћни и проклети, Моргот Бауглир, Сила Ужаса и Мржње, посеја у срцима Вилењака и Људи постадоше семе које не умире и не може се затрти; и непрестано оно ниче изнова, и рађаће мрачни плод чак до последњих дана.
  • 24. поглавље: О путовању Еарендиловом и рату бесних

• Овде се завршава Силмарилион. Ако је он прошао од узвишеног и лепог до таме и уништења, била је то од давнина судбина Арде Осујећене; а да ли ће до ма какве промене доћи и Кварење бити поправљено, можда Манве и Варда знају; али то не откривају, и то се не објављује у пресудама Мандосовим.
  • 24. поглавље

Акалабет

Пад Нуменора

• Има у тој земљи једна лука што се зове Авалоне, јер она је од свих градова најближа Валинору, и кула Авалонеа је први призор који морепловац угледа када се коначно приближи Неумирућим Земљама, прешавши многе морске миље.

• Звезда Еарендил засија на Западу као знак да је све спремно, и као водиља преко мора; и Људи се задивише када видеше тај сребрни пламен у стазама Сунца.

• Ово беше почетак оног народа што се у сиво-вилењачком језику зове Дунедаин; Нуменорејци, Краљеви међу Људима. Али они не избегоше тако коб смрти коју Илуватар беше одредио за људски род, и беху ипак смртни, мада им се године живота продужише, и нису знали за болести пре но што сенка не паде на њих. Зато се повећа њихова мудрост и слава и посташе по свему више налик на Прворођене но иједна друга лоза Људи; и беху високи, виши од највиших синова Средње Земље; а светлост њихових очију беше налик на сјај звезда.

• Мада је овај народ и даље користио свој језик, његови краљеви и великаши су знали и говорили и Вилин-језик, који беху научили у данима њиховог савезништва, и тако су они и даље разговарали с Елдарима, било из Ересеје или из западних крајева Средње Земље.

• Дунедаини постадоше вешти у занатима, и да су хтели могли су лако да надмаше зле краљеве Средње Земље у ратовању и ковању оружја; али они беху постали мирољубиви људи.

• Судбина Људи да одлазе беше у почетку дар Илуватаров. То им постаде болно само зато што им, пошто потпадоше под сенку Морготову, изгледаше да су окружени великом тамом, од које су се плашили; и неки постадоше својевољни и охоли и нису хтели да се предају док им живот не би био отет.

Љубав према Арди је усадио у ваша срца Илуватар, а он не сади без смисла. Ипак, многа покољења Људи још нерођених ће можда проћи пре но што се тај смисао не обелодани...

• Љубав према Арди је усадио у ваша срца Илуватар, а он не сади без смисла. Ипак, многа покољења Људи још нерођених ће можда проћи пре но што се тај смисао не обелодани; и он ће бити откривен вама, а не Валарима.

• Ипак, чак и они, који себе прозваше Верни, не измакоше сасвим болести свог народа, и мучила их је помисао на смрт.

• Људи се латише оружја у тим данима и убијали су један другог због малог разлога; јер постадоше преки, а Саурон, или они које беше везао за себе, су ишли по земљи хушкајући човека на човека, тако да су људи гунђали против Краља и великаша, или против ма кога ко има било шта што они немају; а моћни људи су се сурово светили.

• Изгнаници на обалама мора, кад би се чежњивог срца окретали ка Западу, говорили су о Мар-ну-Фалмар-у који је потопљен таласима, Акалабету Срушеном, Аталантеу на језику Елдара.

• Дунедаини су сматрали да чак и смртни Људи, ако су благословени, могу да се надају другим временима од оних у којима живе њихова тела; и чезнули су непрестано да измакну из сенки свог прогонства и да некако виде светлост која не умире.

• Приче и гласине се појавише дуж обала мора о морепловцима и људима без наде, који, некаквом судбином или милошћу или наклоношћу Валара, ступише на Прави Пут и видеше лице света како тоне под њима, и тако стигоше до светиљкама обасјаних кејова Авалоне, или чак на последње жалове на рубу Амана, и тамо угледаше Белу Планину, страшну и прелепу, пре но што умреше.

О Прстеновима моћи и Трећем добу

где се ова приповедања завршавају

Вилењаци начинише многе прстенове; али Саурон тајно створи Један Јединствени Прстен да влада свима осталима, и њихова моћ беше везана за њега...

Многа блага и велика наследства, вредна и чудесна, Изгнаници беху донели из Нуменора; а од њих најславнији беху Седам Каменова и Бело Дрво.

• У старини беше Саурон Маја, кога Синдари у Белеријанду прозваше Гортаур. У почетку Арде Мелкор га заврбова да му служи и буде одан, и он постаде највећи и најповерљивији од слугу Непријатељевих, и најопаснији, јер је могао да поприми многе облике, и задуго, ако је хтео, могао је да се приказује као племенит и прелеп, и тако превари све осим оне најопрезније.

• Вилењаци начинише многе прстенове; али Саурон тајно створи Један Јединствени Прстен да влада свима осталима, и њихова моћ беше везана за њега, да му буде потпуно подређена и да траје само онолико дуго колико ће и он потрајати. И много снаге и воље Сауронове пређе у тај Један Прстен; јер моћ Вилин-прстенова беше огромна, и оно што њом треба да управља мора да буде нешто што поседује ненадмашну моћ; и Саурон га искова у Планинама Ватре и Земљи Сенки. И док је носио Једини Прстен могао је да појми оно што се чини помоћу незнатнијих прстенова, и могао је да види саме мисли оних који их носе и да управља њима.

• Али Вилењаци не беху тако лак плен. Чим је Саурон ставио Једини Прстен на свој прст, они га постадоше свесни; и препознаше га, и схватише да би хтео да им буде господар, и господар свега што су створили. Тада у љутњи и страху скинуше своје прстенове. Али он, откривши да се издао и да Вилењаци нису преварени, беше испуњен бесом; и крену против њих у отворени рат, захтевајући да му сви прстенови буду предати, пошто Вилин-ковачи не би успели да их створе без његовог знања и савета. Али Вилењаци побегоше од њега; а три своја прстена сачуваше, и понеше их са собом, и сакрише их.

• Сад, то беху она Три која су последња створена, и поседовали су највеће моћи. Нарја, Нења, и Виља им беху имена, Прстенови Ватре, и Воде, и Ваздуха, с уграђеним рубином и дијамантом и сафиром; и од свих прстенова Саурон је њих највише желео да поседује, јер они који су их имали код себе могли су да зауставе пропадање које наноси време и одложе замореност од света. Али Саурон није могао да их открије, јер беху предати у руке Мудрих, који су их сакрили и никада их више нису отворено користили, докле год се Владајући Прстен задржао код Саурона. Зато ова Три остадоше неокаљана, јер их је исковао сам Келебримбор, а рука Сауронова их никада није дотакла; ипак, и они беху подложни Једином.

• Саурону доспеше у руке сви преостали Прстенови Моћи; и делио их је другим народима Средње Земље, надајући се да ће тако довести под свој утицај све оне који су жудели за тајном моћи која би превазилазила меру њихове природе. Седам прстенова он додели Патуљцима; а Људима даде девет, јер се Људи показаше у овоме, као и у свему осталом, најспремнији да се покоре његовој вољи.

• Они који су користили Девет Прстенова постадоше моћни у својим данима, краљеви, чаробњаци, и ратници у давнини. Стекоше славу и велико богатство, али се то окрену у њихову пропаст. Поседовали су, како је изгледало, бескрајни живот, али је за њих живот постао неподношљив. Могли су да иду, ако су хтели, а да их не опазе ниједне очи у овом свету под сунцем, и могли су да виде ствари у световима невидљивим за смртне људе; али пречесто би гледали само утваре и привиђења Сауронова. И један по један, раније или касније, према својој природној снази и добру или злу њихових воља у свом постанку, падали су у ропство прстена који су носили као и под власт Јединог, који беше Сауронов.

• Сад, Сауронова похлепа и охолост су се повећавали, све док више нису познавали границе, и он реши да постане господар свега у Средњој Земљи, и да уништи Вилењаке, и да смисли како би, ако може, срушио Нуменор. Није подносио никакву слободу нити икаквог супарника, и прогласи се Господарем Земље. Још је могао да носи маску и да, ако је хтео, завара очи Људи, чинећи им се мудрим и дивним. Али владао је радије силом и страхом, ако би они могли да послуже; и они који опазише његову сенку како се шири преко света назваше га Мрачни Господар, и дадоше му име Непријатељ.

• Многа блага и велика наследства, вредна и чудесна, Изгнаници беху донели из Нуменора; а од њих најславнији беху Седам Каменова и Бело Дрво.

Ја слутим да ће Једини још бити пронађен, и онда ће рат поново избити, и у том рату ово Доба ће се завршити...

• Слуге Сауронове беху поражене и у бегу, и раштркаше се, али не беху потпуно уништене; и мада много Људи сад окренуше леђа злу и постадоше поданици наследника Елендилових, ипак су се многи у души сећали Саурона и мрзели краљевства Запада. Мрачна Кула беше сравњена са земљом, али њени темељи преосташе, и она не беше заборављена.

• Владајући Прстен се изгуби из знања чак и Мудрих у том добу; ипак, он не беше уништен.

• Тако Нарсил дође у право време у руке Валандилу, Изилдуровом наследнику, у Имладрис; али сечиво му беше сломљено, а сјај пригушен, и није био наново искован. И Господар Елронд предсказа да то неће бити учињено док се Владајући Прстен опет не пронађе и Саурон не врати; али Вилењаци и Људи су се надали да се то можда никада неће догодити.

• О Три Прстена које Вилењаци беху сачували неоскрнављене никада се није отворено говорило међу Мудрима, и мало је њих, чак и од Вилењака, знало где су они похрањени. Ипак, после пада Сауроновог њихова моћ је непрестано деловала, и где су се они налазили, ту је било и радости, и све остаде неокаљано патњама времена.

• Пре но што Треће Доба беше завршено, Вилењаци схватише да је Прстен од Сафира у дивној долини Ривендел, код Елронда, над чијом кућом звезде небеске најсјајније сијају; док је Прстен од Дијаманта у Земљи Лоријен где живи Госпа Галадријела. Она је била краљица шумских Вилењака, жена Келеборна од Доријата, али сама беше од Нолдора и сећала се Давних Дана у Валинору, и беше најмоћнија и најдивнија од свих Вилењака који остадоше у Средњој Земљи. Али Црвени Прстен остаде скривен до краја, и нико сем Елронда, Галадријеле и Кирдана није знао коме је он поверен.

• Ипак ја слутим да ће Једини још бити пронађен, и онда ће рат поново избити, и у том рату ово Доба ће се завршити. Уистину, оно ће се завршити драгом тмином, уколико нас не избави неки чудни случај који моје очи не могу да виде.

У двориштима Минас Анора Бело Дрво је опет цветало, јер Митрандир пронађе једну младицу...

• „Много је чудних случајева на свету,” рече Митрандир, „и помоћ често стиже од руку слабих када Мудри узмакну.”

• Није потребно да се Прстен нађе, јер док он постоји на земљи и није разорен и даље ће моћ коју он одржава живети, и Саурон ће јачати и имати наде. Моћ Вилењака и Вилин-пријатеља је сад мања него у давнини. Ускоро ће он постати прејак за вас, чак и без Великог Прстена; јер он влада Деветорицом, а од Седам каменова повратио је три. Морамо да нападнемо.

• Саурон је имао много ушију, и ускоро чу гласине о Једином Прстену, кога је желео изнад свега, и посла Назгуле да га отму. Тада се рат распламса, и у бици са Сауроном Треће Доба се заврши управо онако како беше и отпочело.

Ово је Прстен Ватре, и с овим ћеш, можда, поново распламсати јунаштво од старине у срцима света, који постаје хладан.

• А они који видеше јуначка и чудесна дела која су почињена у то време, испричаше на другом месту причу о Рату Прстена и како се он заврши и неочекиваном победом и дуго предсказиваном тугом. Овде нека буде речено да се у тим данима Наследник Изилдуров појавио на Северу и преузео крхотине мача Елендиловог, и они беху поново исковани у Имладрису; и онда он крену у рат, као велики заповедник Људи. беше то Арагорн, син Араторнов, у директној линији од Изилдура тридесет и девети наследник, а ипак више налик на Елендила но било који пре њега.

• Моћ Дунедаина се уздиже и њихова слава обнови. У двориштима Минас Анора Бело Дрво је опет цветало, јер Митрандир пронађе једну младицу у снеговима Миндолуина, који се уздизао висок и бео изнад Града Гондора; и док је још тамо расло, Старији Дани не беху потпуно заборављени у срцима Краљева.

• Сад, све ово беше остварено углавном саветима и будношћу Митрандира, и у последњих неколико дана откри се да је он господар достојан великог поштовања, и одевен у бело он одјаха у битку; али све до часа његовог поласка није се знало да он одавно чува Црвени Прстен Ватре.

• Испрва Прстен беше био поверен Кирдану, Господару Лука; али га он предаде Митрандиру, јер је знао одакле он долази и где ће се на крају вратити.
  „Узми сад овај Прстен,” рече он; „јер твоји напори и твоје бриге ће бити тешки, али у свему он ће те подржавати и чувати те од замора. Јер ово је Прстен Ватре, и с овим ћеш, можда, поново распламсати јунаштво од старине у срцима света, који постаје хладан.”

• ...и дође крај Елдарима из приче и песме.

Види још

• Господар прстенова
  • Дружина прстена
  • Две куле
  • Повратак краља
• Хобит

Спољашње везе

• Силмарилион − Џ. Р. Р. Толкин