Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.
Ex Ponto (1918)
Žena stoji kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.
Smrt u Sinanovoj tekiji
Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu.
Svadba
Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao.
Znakovi pored puta
Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.
Znakovi pored puta
Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.
Znakovi pored puta
Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad, ni u čemu ne pokazuje veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života.
Znakovi pored puta
Zbunjen i poražen gledam kako se sva lepota sveta, po nekoj čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi, pretvara u žalost za tobom.
Znakovi pored puta
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.
Znakovi pored puta
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.
Znakovi pored puta
Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.
Znakovi pored puta
Svetite se životu — zaboravom.
Znakovi pored puta
Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj — pošto od Tvoje volje sve zavisi — da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mrstu, svakim delićem bića želimo.
Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.
Ovo je samo nekoliko primera; za više citata iz ovog dela, pogledajte Travnička hronika
Priroda je sirova, ljudi nemogućni.
II
Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
III
Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari, u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju.
IV
Ne spava i nije srećan ni miran svaki onaj ko se danju vedro smeje i slobodno kreće među ljudima.
IV
Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode.
IV
Zloba i dobrota jednoga naroda su produkt prilika u kojima on živi i razvija se.
IV
Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti.
IV
Uspeh je ono što čoveku vrat lomi.
VI
Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.
VI
Groblja su dokaz života a ne pustoši.
VII
Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.
VIII
Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo nego što u stvari jesmo.
VIII
Ovde je bila u pitanju jedna od onih životnih sila koje kruže u nama i oko nas, koje nas dižu, gone napred, zaustavljaju ili obaraju. Ta sila, koju mi skraćenim izrazom nazivamo: ljubav…
X
Svet neće da bude srećan. Narodi neće razumnu upravu ni plemenite vladaoce. Dobrota je u ovom svetu golo siroče.
XI
Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.
XI
Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.
XII
Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.
XII
Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.
XIII
Nije najgore što se pati ni što se umire, nego što se stari, jer starenje to je patnja bez leka i nade, to je smrt koja traje.
XV
Šejtan poput krvi kruži kroz ljudsko telo.
XVI
Kmetovo je da radi a agino da ga pazi, jer i travka treba i rosu i kosu.
XVI
Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično.
XVII
Nesreća je živeti bez Boga i izneveriti se veri otaca.
XVII
Mladost se ne zadržava kod sećanja niti ostaje dugo pri istim mislima.
XVII
Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
XVIII
U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva.
XXI
Bog je jedan. On zna meru.
XXIII
Božja volja se vrši u svakom trenutku, svuda i u svemu.
XXIII
Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.
XXIV
Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.
Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Ni puta ni cilja. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.
XXVII
Kad se čovek u svojim mislima izmiri i sprijatelji sa jednom stvari, onda pre ili posle počne za nju da nalazi potvrde i u stvarnosti.
XXVII
Ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani.
XXVII
Gospodstvo je kao veliki vetar, kreće se, kida i osipa.
XXVIII
A taj mehanički posao pratila je, kao neka uporna melodija, neodređena ali stalna misao: da ipak negde mora da postoji i taj „pravi put” koji je on celog života uzalud tražio; da postoji i da će ga čovek kad-tad naći i otvoriti za sve ljude.
