На Дрини ћуприја

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Mehmed Pasa Sokolovic Bridge Visegrad 1900.JPG

На Дрини ћуприја је роман српског књижевника и нобеловца Иве Андрића.

Цитати[уреди]

„Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лахак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке дјеце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали дјецу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одијевали их у дроњке и пуштали у нечистоће, само да избјегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.”


„Јер они који владају и морају да тлаче да би владали, осуђени су да раде разумно; а ако, понесени својом страшћу или натјерани од противника, пређу границе разумних поступака, они силазе на клизав пут и означавају тиме сами почетак своје пропасти. Дочим се они који су тлачени и искориштавани, могу служе разумом и безумљем, јер су то само двије разне врсте оружја у сталној, час подмуклој час отвореној борби против тлачитеља.”


„Најбједнија и најтрагичнија од свих човјекових слабости несумњиво је његова потпуна неспособност предвиђања, која је у општој противности са толиким његовим даровима, вјештинама и знањима.”


S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg

„Откуд ћуприја на овом свету и како је прва ћуприја постала? Кад је Алах џелешанаху, бива, створио овај свијет, земља је била равна и глатка ко најљепша саватли тепсију. То је било криво шејтану који је завидио човека на том божјем дару. И док је земља била још онаква каква је испод божје руке изишла, мокра и мехка ко непечена ћаса, он се пиркради и ноктима изгреби лице божје земље, колико је год могао више и дубље. Тако су, како прича казује, постале дубоке ријеке и провалије што одвајају крај од краја и дијеле људе једне од других и сметају им да путују по земљи коју им је Бог дао као башчу за њихову храну и издржавање. Жао би Алаху кад види шта онај проклетник уради, али како није могао да се врати на посао који је шејтан својом руком опоганио, он посла своје мелеће да помогне и олакшају људима. Кад мелећи виђеше како јадни људи не могу да пређу оне халуге и дубине ни да свршавају своје послове, него се муче и узалуд гледају и довикују с једне обале на другу, они изнад тих места рашире крила и свијет стаде да прелази преко њихових крила. Тако људи научише од божјих мелећа како се граде ћуприје, Е зато је, послије чесме, највећи севап саградити ћупријуи највећа гријехота дирати у њу, јер свака ћуприја, од оног брвна преко планинског потока па до ове Мехмед-пашине грађевине, има свог мелећа који. је чува и држи, док јој је од Бога суђено да стоји.”


„Заборав све лијечи, а пјесма је најљепши начин заборава, јер у пјесми се човјек сјећа само онога што воли.”


Wikipedia:sr
Википедија има чланак под именом: