Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.
Ex Ponto (1918)
Жена стоји као капија, на излазу као и на улазу овога света.
Смрт у Синановој текији
Зли завладају а добри им се покоре, неваљали и малоумни проговоре а честити и мудри умукну, правоверни изгубе наду и правац у животу.
Свадба
Слобода, пуна слобода, то је сан, сан коме понајчешће није суђено да се оствари, али јадник је сваки онај ко га никад није сањао.
Знакови поред пута
Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.
Знакови поред пута
Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Знакови поред пута
Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима, у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад, ни у чему не показује величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота.
Знакови поред пута
Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чудној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом.
Знакови поред пута
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Знакови поред пута
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
Знакови поред пута
Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете.
Знакови поред пута
Светите се животу — заборавом.
Знакови поред пута
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком мрсту, сваким делићем бића желимо.
Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.
Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте Травничка хроника
Природа је сирова, људи немогућни.
II
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
III
Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари, у томе и јесте смрт. Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
IV
Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро смеје и слободно креће међу људима.
IV
Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе.
IV
Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се.
IV
Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаровитих писаца и несрећа уметности.
IV
Успех је оно што човеку врат ломи.
VI
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
VI
Гробља су доказ живота а не пустоши.
VII
Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари.
VIII
Сваки растанак изазива у нама двоструку илузију. Човек са којим се праштамо, и то овако, мање-више заувек, чини нам се много вреднији и достојнији наше пажње, а ми сами осећамо се много способнији за издашно и несебично пријатељство него што у ствари јесмо.
VIII
Овде је била у питању једна од оних животних сила које круже у нама и око нас, које нас дижу, гоне напред, заустављају или обарају. Та сила, коју ми скраћеним изразом називамо: љубав…
X
Свет неће да буде срећан. Народи неће разумну управу ни племените владаоце. Доброта је у овом свету голо сироче.
XI
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.
XI
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
XII
Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот.
XII
Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
XIII
Није најгоре што се пати ни што се умире, него што се стари, јер старење то је патња без лека и наде, то је смрт која траје.
XV
Шејтан попут крви кружи кроз људско тело.
XVI
Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу.
XVI
На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично.
XVII
Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.
XVII
Младост се не задржава код сећања нити остаје дуго при истим мислима.
XVII
Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.
XVIII
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
XXI
Бог је један. Он зна меру.
XXIII
Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему.
XXIII
Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке.
XXIV
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Само се путује. А смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи. Ни пута ни циља. Само се путује. Путује се и троши и замара.
XXVII
Кад се човек у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.
XXVII
Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани.
XXVII
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
XXVIII
А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај „прави пут” који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе.
