Проклета авлија
Проклета авлија је роман српског књижевника и нобеловца Иве Андрића из 1954. године.
Цитати[уреди]
„Тако обично бива. Они које желимо да видимо не долазе у часовима кад на њих мислимо и кад их највише очекујемо, а појављују се у неком тренутку када мислимо најдаље од њих. И нашој радости због поновног виђења тада треба мало времена да се дигне с дна, где је потиснута, и појави се на површини.”
„Код људи који нам постану блиски ми све те појединости првог додира са њима обично заборављамо; изгледа нам као да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били. Од свега тога у сећању искрсне понекад само нека неповезана слика.”
„Мисли добро, па ће добро и бити.”
„Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, и каква им је будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних људи по затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи. То ће ти најбоље казати.”
„Има таквих људи који се нечега плаше или стиде, нешто желе да сакрију. И управо због тога они својим погледом стално настоје да привуку и задрже туђи поглед, у жељи да га вежу за своје очи и да му тако не допусте да иде даље и да разгледа и испитује црте њихова лица или делове тела или одећу на њима.”
„Нешто од људске истине остаје увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.”
„Док има мрака, биће и сванућа.”
„Авлија живи сама, за себе, са стотину промена и увек иста.”
