Први српски устанак
Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године.
Цитати[уреди]
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе. (Филип Вишњић, Почетак буне против дахија)”
„Добро браћо, ја сам хајдук и мене хајдуци слушају и слушаће ме, али сав народ нису хајдуци, па ће сутра рећи: „Куда смо за хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта. Сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мегдану, да нас Турци робе и харају.“ Него ви поставите за старешину каквог човека између вас, који је и до сада био са народом, а ја ћу чинити што могу и досад. (Станоје Главаш)”
„Којекуде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ће те ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити... (Карађорђе Петровић)”
