Карађорђе Петровић
Ђорђе Петровић (16. новембар [по јулијанском 3. новембар] 1768. — 26. јул [по јулијанском 14. јул] 1817.), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, био је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића.
Цитати
[уреди]| „ | Којекуде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ће те ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити... | ” |
| „ | Кад је правда од света прогната, волемо умрети него живити, и предпочитујемо смрт животу. Боље је умрети него носити окове ропства, без надежде икад ослободити их се. Живот нам је на терет, и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито ропство, волемо само жертвовати своју децу него их оставити свирепости наших угнетатеља. | ” |
У народном предању
[уреди]| „ | У по поља Ђорђе сабљу вади, Зулумћарске одсијеца главе. А кад Ђорђе исијече Турке, Исијече Турке зулумћаре, Онда Ђорђе у градове уђе; Што би Турак’ по градов’ма б’јелим, Што би Турак’ за сјече, ис’јече; За предаје што би, то предаде; За крштења што би, то искрсти. Кад је Ђорђе Србијом завлад’о, И Србију крстом прекрстио, И својијем крилом закрилио Од Видина пак до воде Дрине, Од Косова те до Биограда, ’Вако Ђорђе Дрини говорио: „Дрина водо! племенита међо „Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! „Наскоро ће и то време доћи, „Када ћу ја и тебека прећи „И честиту Босну полазити! (Почетак буне против дахија) |
” |
Други о Карађорђу
[уреди]| „ | Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. [...] Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге. (Горски вијенац) |
” |
| „ | Српска судба врло превртљива Паде небо у које је гледо Избавитељ робиње Србије После сунца навуче с’ облаком, И далеко отргну јунака Од намјере духа његовога. Па најпосле црна неумитна С родом српским јошт непомирени И смрт рану на пут му изтисну Горку чашу правог мученика. Карађорђе над Србијом звјездо За којом је слобода синула, Ти си лепо браћу осветио Бирчанина и кнеза Алексу, И све друге што су попадали, Над гробом им уздрмао луну Те су врази пали иљадама, А тебе ће рука Спаситеља Осветити са срећом Народа! То ће бити радост твојој души, И награда за смрт мученика!!! (Карађорђу) |
” |
| „ | Нека хвале све редом крајине Витезове своје отаџбине, А ја хвалим витеза војника Од Славенске крви и језика, Баш у моја доба и времена У сред Српске земље порођена, По имену Петровића Ђура, Кога иста позива натура, Да избави своју мајку драгу Из чељусти јадовиту врагу. То мислећи и Бога молећи, Да му свагда буде на помоћи, Само - седми поче војевати, И остале Србље позивати. Сјекућ Турке невјерне хајдуке Он витешке окрвави руке. То виђела од планине вила, Пак полеће на лагашна крила, По Србији вила кликоваше Те јунаке Ђуру пошиљаше; А када се они саставише, И од Ђура наредбу примише, Свак се на бој драговољно спрема, Но оружја ни девети нема, Ал' имаду срце Краљић' Марка И десницу војеводе Јанка. Бију Турке су чим кои може, Бога молећ да им припоможе, Освојише Рудник и Ваљево, Чачак мали пак и Смедерево; Ту оружје турско уграбише. И велики шићар задобише, Кад то чуше Бугарци јунаци, Херцеговци и млади Бошњаци, Млоги родна мјеста оставише, У Србију равну ускочише. Весело их Ђуро дочекива, Он свакога грли и целива, Пак им даје пити вина хладна И починут' на сред поља равна; Ал' јунаци воле боја бити, Нег' подјелом хладно вино пити. Тада Ђуро уреди војнике, И пред њима храбре началнике, На тврди су Шабац ударили, И у њему Турке затворили, Ту се млога крвца прољеваше, Док се клети Турци предадоше; Посље тога Ужиц обколише, И с пролићем крви освоише; И у оне војничке градове Задобише бојничке топове, Пак се отлен Срби подигоше Палећ' Турске куле и вароше. Обсједоше стојног Биограда, Кои но је од Србије глава, Те га бомбам' и лубардам' бише, Док и њега најуриш узеше С бритким' сабљам' и огњеним бојем, И великим крвавијем знојем; Седам стотин' добише топовах А три пута толико хатовах Зауздане сребрним уздама, Под сребрним' рахтам и пустама. Иза тога и не починуше, Већ најпрву дужност споменуше, Великоме Богу дати фалу, Позивајућ' и ђечицу малу Пак рањеним ране завијаше, И јунаке мртве закопаше; Весели се мало и велико, У Србији земљи свеколико. Вјеруј, побро, није ово шала, Него даје вишњем Богу фала, Колико је Србскога народа Што се зове Славенскога рода Међу водом Савом и Дунавом, Међу Дрином и вељом Моравом, Сваки своје дневи преповоди У весељу и драгој слободи: Ето Србске цркве поновљене, А џамије турске разорене, Већ неима Паше ни Спахије, Ни проклетог Хоџе ни Кадије, Него Србска вољност процвјетава, Коју вишња сила осјењава, А пред војском вије барјак славни, И на њему ора' двојеглавни, Ко бјеше Немањића Цара Од све Србске земље Господара; Ето Сенат, ето Сенатори, Вијетници и Губернатори Сад народна ђела управљају, И уредбе сваке постављају, За уредит' славу и слободу У својему славноме народу. Ето бјеле славенкиње виле, На весеље што су се скупиле Видећ' србску земљу избављену, И слободу драгу повраћену, Поздрављајућ' Петровића Књаза, И свакога по реду витеза; Једни лете брже над облаке, Над облаке под сунчане зраке, Које Бога фале непрестано За шчастије Србљем даровано; Друге лете по свим' краљевинам, И осталим, другим Царевинам, Свака своим путем понапосе, Трубом трубећ' Србску славу гласе; Треће плету Петровићу књазу, Великоме вожду и витезу, Златоперни вјенац ловорични, За његово витежтво прилични, И војводам Србским на све стране Златоперне ловоричне гране, Што је, побре, пофала и дика, За свакога Србскога војника, Јер се ловор златни не продаје, Него само зајунаштво даје. А остале свеколике виле, Ето су се у коло скупиле, Различитим цвјећем накићене, И слободним лицем украшене, По Србији земљи коло воде, И веселе пјесме производе На пофалу првог Началника И свакога ветеза војника, И на радост Србскоме народу, Кои данас ужива слободу Под крилима великога Цара, Од сјеверних страна Господара; Ал витези кола не гледају, Него лица знојем умивају, Желећ' даље прогонити Турке, И витежке крвавити руке, Преко Босне и Херцеговине Да се с Црном Гором саједине, Којаноје, побре, од старине, Међу Турке и међу Латине, У слободи вазда пребивала, За слободу крвцу прољевала, Како и сад штоје пролијева Драгу вољност не пуштаје жива. Ево, побре, што чинијединство, Кадједноме даду старјешинство, И кад није злога самовољства, И на новце клетога лакомства, Које рађа клете издајнике, И државе раздере велике. Тако Србљи себе избавише, И безсмртну славу задобише, Бог им дао сваку добру срећу, У напредак и бољу и већу, Да утврде слогу и слободу Завјек вјеков славенскоме роду; Вишњи Боже! Тебе фалу дајем! И молитве свете возсилајем! |
” |
| „ | Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. („Сину тисућљетне културе” |
” |