Пређи на садржај

Морис Мерло-Понти

Извор: Викицитат

Морис Мерло-Понти (14. март 1908 — 3. мај 1961) је био француски феноменолошки филозоф, под снажним утицајем Едмунда Хусерла и Мартина Хајдегера.

Цитати[уреди]

Теологија признаје контингентност људске егзистенције само да би је извела из неопходног бића, односно да би је уклонила. Теологија користи филозофско чудо само у сврху мотивисања афирмације која је завршава. Филозофија нас, с друге стране, побуђује на оно што је проблематично у нашем постојању иу свету, до те тачке да никада нећемо бити излечени од тражења решења.”


„Поставши чисти субјект који објективно познаје свет, човек на крају остварује ту апсолутну свест у односу на коју тело и индивидуално постојање више нису ништа друго до објекти; смрт је лишена смисла. Сведено на статус објекта свести, тело се не би могло замислити као посредник између „ствари“ и свести која их познаје.”


„Тврдоћа и мекоћа, храпавост и глаткоћа, месечина и сунчева светлост се у нашем сећању не представљају превасходно као чулни садржаји, већ као извесне врсте симбиоза, извесни путеви споља да нас нападну и одређени начини на које имамо да се сусрећемо са овом инвазијом...”


„Филозоф ће се запитати... није ли критика коју сада предлажемо филозофија која притиска до крајњих граница ону критику лажних богова коју је хришћанство увело у нашу историју.”


„Филозофија је у историји и никада није независна од историјског дискурса. Али прећутни симболизам живота он у принципу замењује свесни симболизам; за латентно значење, оно које је манифестно. Никада се не задовољава да прихвати своју историјску ситуацију. Она мења ову ситуацију откривајући је самој себи.”


Макијавели је потпуна супротност макијавелисти, јер описује трикове моћи и „одбацује целу представу“. Заводник и политичар, који живе у дијалектици и имају осећај и инстинкт за њу, труде се да је сакрију.”