Милица Стојадиновић Српкиња
Милица Стојадиновић (6. јул 1828 — 25. јул 1878), позната и по уметничкоме имену Српкиња, је била српска књижевница. Њена поезија заснивала се на родољубљу, а надахнути стихови донели су јој велику славу.
Цитати
[уреди]
На то Србе зове Бог.
Туђу земљу неће он,
Иште давно изгубљени
Војводине Српске Трон.
Осветити са срећом Народа!
То ће бити радост твојој души,
И награда за смрт мученика!
- Утеши се Сине Српски
Није вeчни оков Турски.- Гени Рода и млади Србин (1846), строфа 2.
- Немој венут млад Србине
Усред твоје домовине
Не дај се тако туги
И надежду сву не губи
Погледат ће с неба Бог
На вас — цели Српски Род.- Гени Рода и млад Србин (1846), строфа 4.
- Благи Боже и на том ти фала
Што Србији Милоша остављаш
Њему владу народа предајеш;
Ти му Творче, — добар успех подај
Изгубљено да опет поврати!- Карађорђевица (1846)
- Српски јунак своје брани
Туђу земљу неће он,
Иште давно изгубљени
Војводине Српске Трон.- Србин на бојишту (1848), строфа 6.
- Јер Србин знаде само
Шта њему Душан би,
То име Србу славно
Душмани мрзе сви.- Опроштај са Србијом (1848), строфа 3.
- Србин се дичи гордо
С Јунаком Милошем,
Он паде вечна туго
И дико роду свом.- Опроштај са Србијом (1848), строфа 4.
- Србијо с Богом остај!
А твоје славе зрак
Нек љупко све озари
Што Српству скрива мрак.- Опроштај са Србијом (1848), строфа 6.
- Заставе се српске вију
Њиʼ подиже Србин свудʼ
Тим да знаком осујети
И предвари злоће труд.- Српској застави (1848), строфа 6.
- Горка судбо рода славног
Син те његов тужно пита:
Зашто Српству сунце скриваш
И дан у ноћ претвараш?- Судба рода српског (1849), строфа 1.
- А надежда ова крепка
Српског рода на Тебе је Творче!
Тим укрепљен усред беде
Као стена стоји Срб.- Судба рода српског (1849), строфа 4.
- С Богом пошо о Јуначе
Отаџбини премилој,
Из које те љубав крену,
К нама браћи рођеној.- Книћанину (1849), строфа 1.
- Није Србин духом клонô
Јошт од њега стрепи враг
Бог ће дати одбраниће
Домовине своје праг.- Мајско јутро (1849), строфа 7.
- Даље, даље Душана Потомци!
Љубав слога, уздање у Бога,
Некʼ су ваши свагда пратиоци,
А Бог неће оставити свога,
Искуство нас јесте научило!- Поздрав мојем Роду (1850), строфа 11.
- Куда се год пут мој вије
Нигди мени тако није,
Ко на тихи усамљени
Твојиʼ груди што у мени,
Мила Мати Природо!- Природи (1851), строфа 1.
- Карађорђе, над Србијом звездо,
За којом је слобода синула
Ти си лепо браћу осветио
Бирчанина и кнеза Алексу,
И све друге што су попадали,
Над гробом им уздрмао луну
Те су врази пали ’иљадама,
А тебе ће рука Спаситеља
Осветити са срећом Народа!
То ће бити радост твојој души,
И награда за смрт мученика!- Карађорђу, 11—21
- У поље тужно, у поље пусто,
Великом гробу среће и славе,
Јунака дичниʼ, царске главе,
Ах, свако Српче које се роди
Срце га прво Косову води.
- Да судбу нашу за данак пита
И тражи да међʼ звездама чита:
Кад ли ће песму воскресенија
На Видовдан певат Србадија?
- У Фрушкој гори близу код Сиона
У задужбини мајке Ангелине,
Ту мрачног гроба отварају сʼ врата
Деспота Ђурђа сужнога да приме.
- Чарна горо, што се не зелениш,
Срце моје, што се не веселиш?
Како ће се гора зеленити
А како ли срце веселити:
На зелене гране мраз је пао,
Срце моје тешки јад напао:
Али иде зелено пролеће,
Зелен листак горици донеће,
Срце моје ничем се не нада,
Свака овде издала га нада,
До што очи по небеси блуде
Да ту милу надежду пробуде:
’Ладна да је на измаку зима
Која својим облаком прикрива
Мили ми род, и његове наде,
Да пролеће које иде саде
Носи Србу осмејак зорице
И он тужно да разведри лице.
