Милица Стојадиновић Српкиња
Милица Стојадиновић (6. јул 1828 — 25. јул 1878), позната и по уметничкоме имену Српкиња, је била српска књижевница.
Цитати
[уреди]| „ | У Фрушкој гори близу код Сиона У задужбини мајке Ангелине, Ту мрачног гроба отварају с' врата Деспота Ђурђа сужнога да приме. |
” |
| „ | У поље тужно, у поље пусто, Великом гробу среће и славе, Јунака дични', царске главе, Ах, свако Српче које се роди Срце га прво Косову води... |
” |
| „ | Карађорђе, над Србијом звездо, За којом је слобода синула Ти си лепо браћу осветио Бирчанина и кнеза Алексу, И све друге што су попадали, Над гробом им уздрмао луну Те су врази пали ’иљадама, А тебе ће рука Спаситеља Осветити са срећом Народа! То ће бити радост твојој души, И награда за смрт мученика! |
” |
| „ | Чарна горо, што се не зелениш, Срце моје, што се не веселиш? Како ће се гора зеленити А како ли срце веселити: На зелене гране мраз је пао, Срце моје тешки јад напао: Али иде зелено пролеће, Зелен листак горици донеће, Срце моје ничем се не нада, Свака овде издала га нада, До што очи по небеси блуде Да ту милу надежду пробуде: ’Ладна да је на измаку зима Која својим облаком прикрива Мили ми род, и његове наде, Да пролеће које иде саде Носи Србу осмејак зорице И он тужно да разведри лице. |
” |
| „ | Утеши се Сине Српски Није вeчни оков Турски [...] Брат да љуби брата свог Неприличи јунаку невеста |
” |