Milica Stojadinović Srpkinja
Milica Stojadinović (6. jul 1828 — 25. jul 1878), poznata i po umetničkome imenu Srpkinja, je bila srpska književnica. Njena poezija zasnivala se na rodoljublju, a nadahnuti stihovi doneli su joj veliku slavu.
Citati
[uredi]
Na to Srbe zove Bog.
Tuđu zemlju neće on,
Ište davno izgubljeni
Vojvodine Srpske Tron.
Osvetiti sa srećom Naroda!
To će biti radost tvojoj duši,
I nagrada za smrt mučenika!
- Uteši se Sine Srpski
Nije večni okov Turski.- Geni Roda i mladi Srbin (1846), strofa 2.
- Nemoj venut mlad Srbine
Usred tvoje domovine
Ne daj se tako tugi
I nadeždu svu ne gubi
Pogledat će s neba Bog
Na vas — celi Srpski Rod.- Geni Roda i mlad Srbin (1846), strofa 4.
- Blagi Bože i na tom ti fala
Što Srbiji Miloša ostavljaš
Njemu vladu naroda predaješ;
Ti mu Tvorče, — dobar uspeh podaj
Izgubljeno da opet povrati!- Karađorđevica (1846)
- Srpski junak svoje brani
Tuđu zemlju neće on,
Ište davno izgubljeni
Vojvodine Srpske Tron.- Srbin na bojištu (1848), strofa 6.
- Jer Srbin znade samo
Šta njemu Dušan bi,
To ime Srbu slavno
Dušmani mrze svi.- Oproštaj sa Srbijom (1848), strofa 3.
- Srbin se diči gordo
S Junakom Milošem,
On pade večna tugo
I diko rodu svom.- Oproštaj sa Srbijom (1848), strofa 4.
- Srbijo s Bogom ostaj!
A tvoje slave zrak
Nek ljupko sve ozari
Što Srpstvu skriva mrak.- Oproštaj sa Srbijom (1848), strofa 6.
- Zastave se srpske viju
Njiʼ podiže Srbin svudʼ
Tim da znakom osujeti
I predvari zloće trud.- Srpskoj zastavi (1848), strofa 6.
- I kad lađa morem plovi
Nek’ se diže talas tad
Neka morska bura besni
I zadaje plovcu jad.
Sa nadeždom plovac veli:
„Prestati će talas besni,
Izbaviće mene Bog
Kog ja slavim veka svog.”- Nadežda na Boga (1848), strofa 2.
- A kad zlatno jutro svane
I slobode sine zrak,
Polumesec u Stambolu
Pokrivaće gusti mrak.
Nikad više da ne sine
Nad gorama Jugoslavskim,
Oriće se kroz nji glas:
„Bog izbavi evo nas!”- Nadežda na Boga (1848), strofa 5.
- Gorka sudbo roda slavnog
Sin te njegov tužno pita:
Zašto Srpstvu sunce skrivaš
I dan u noć pretvaraš?- Sudba roda srpskog (1849), strofa 1.
- A nadežda ova krepka
Srpskog roda na Tebe je Tvorče!
Tim ukrepljen usred bede
Kao stena stoji Srb.- Sudba roda srpskog (1849), strofa 4.
- S Bogom pošo o Junače
Otadžbini premiloj,
Iz koje te ljubav krenu,
K nama braći rođenoj.- Knićaninu (1849), strofa 1.
- Nije Srbin duhom klonô
Jošt od njega strepi vrag
Bog će dati odbraniće
Domovine svoje prag.- Majsko jutro (1849), strofa 7.
- Dalje, dalje Dušana Potomci!
Ljubav sloga, uzdanje u Boga,
Nekʼ su vaši svagda pratioci,
A Bog neće ostaviti svoga,
Iskustvo nas jeste naučilo!- Pozdrav mojem Rodu (1850), strofa 11.
- Kuda se god put moj vije
Nigdi meni tako nije,
Ko na tihi usamljeni
Tvojiʼ grudi što u meni,
Mila Mati Prirodo!- Prirodi (1851), strofa 1.
- Karađorđe, nad Srbijom zvezdo,
Za kojom je sloboda sinula
Ti si lepo braću osvetio
Birčanina i kneza Aleksu,
I sve druge što su popadali,
Nad grobom im uzdrmao lunu
Te su vrazi pali ’iljadama,
A tebe će ruka Spasitelja
Osvetiti sa srećom Naroda!
To će biti radost tvojoj duši,
I nagrada za smrt mučenika!- Karađorđu, 11—21
- U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dičniʼ, carske glave,
Ah, svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi.
- Da sudbu našu za danak pita
I traži da međʼ zvezdama čita:
Kad li će pesmu voskresenija
Na Vidovdan pevat Srbadija?
- U Fruškoj gori blizu kod Siona
U zadužbini majke Angeline,
Tu mračnog groba otvaraju sʼ vrata
Despota Đurđa sužnoga da prime.
- Čarna goro, što se ne zeleniš,
Srce moje, što se ne veseliš?
Kako će se gora zeleniti
A kako li srce veseliti:
Na zelene grane mraz je pao,
Srce moje teški jad napao:
Ali ide zeleno proleće,
Zelen listak gorici doneće,
Srce moje ničem se ne nada,
Svaka ovde izdala ga nada,
Do što oči po nebesi blude
Da tu milu nadeždu probude:
’Ladna da je na izmaku zima
Koja svojim oblakom prikriva
Mili mi rod, i njegove nade,
Da proleće koje ide sade
Nosi Srbu osmejak zorice
I on tužno da razvedri lice.
