Луча микрокозма

Анђео води песника, илустрација Боривоја Грбића за Лучу микрокозма П. П. Његоша, 2013.

Луча микрокозма је поема Петра II Петровића Његоша настала у пролеће 1845, која припада епохи романтизма. Састоји се од уводне посвете Сими Милутиновићу Сарајлији и шест певања. Песник описује космичке и рајске пределе као и Сатанину побуну против Богa која је довела до изгнанства човека на Земљу.

Цитати

Из посвете

• Да, свагда ми драги наставниче,
  српски пјевче небом осијани,
  задатак је см’јешни људска судба,
  људски живот сновидјење страшно!

• Човјек бачен под облачну сферу –
  прима л’ овдје оба зачатија?
  Је л’ му овдје двострука колевка?
  Је л’ му земља творцем одређена
  за наказу какву таинствену,
  ал’ награду бурну и времену,
  ал’ расадник духовног блаженства?

• Колико сам и колико путах,
  дубокијем заузет мислима
  у цвијетно лоно природино,
  хранећи се питателним соком

• …човјеку је срећа непозната -
  права срећа, за ком вјечно трчи;
  он јој не зна мјере ни границе:
  што се више к врху славе пење,
  то је виши среће непријатељ.

• Ко ће вјетар луди зауздати?
  ко лʼ пучини забранит кипјети?
  ко л’ границу жељи назначити?

• С точке сваке погледај човјека,
  како хоћеш суди о човјеку -

• Ако исток сунце св’јетло рађа,
  ако биће ври у луче сјајне,
  ако земља привиђење није,
  душа људска јесте бесамртна,
  ми смо искра у смртну прашину,
  ми смо луча тамом обузета.

• Будалама кад би вјеровали,
  поете су покољење лудо.
  Нашу сферу да ноћ не полази,
  би л’ овако лице неба сјало?
  Без остријех зубах ледне зиме,
  би л’ топлоте благост познавали?
  Без будалах тупога погледа,
  би л’ умови могли блистат св’јетли?

• Званије је свештено поете,
  глас је његов неба влијаније,
  луча св’јетла руководитељ му,
  дијалект му величество творца.

I

• Тешко ли се у полет пуштати
  на лађици крилах распетијех.

• Бог убио ту беспутну силу
  која твоје попире законе,
  која пуни мраком и ужасом
  наш оризонт и нашу судбину!

• Истргни се, искро божествена,
  из наручја мрачне владалице,
  подигни се на свијетла крила,
  распали се пламом бесмртности,
  скини мене са очих мојијех
  непрозрачну смртности завјесу,
  тупе моје отргни погледе
  од метежа овог ништожнога,
  уведи их у поља блажена,
  у творењем освештаном храму.

• Судба наша отрова је чаша.

II

• Како сунце дана облачнога
  када баци с ведрога запада
  своју хитру и пламену стр'јелу
  на кристалну круну Чамалара,

• Уста ангел на зефирна крила,
  поведе ме унапријед мало

III

• Би мировах число, непоњатно
  ником другом до мени самому,
  под хаосне остало облаке
  закопано у њедра мрачности.

IV

• Дан к вечеру бјеше већ нагнуо
  у цвијетне небесне равнине,
  два вјенчана славом полковоца
  уљегоше у густе полкове

V

• Тихи покој неба блаженога
  проврже се страшним позориштем:
  у њ се распре развише знамена,
  крикови га хоре хуленија,
  рат крвави у њ је узаврио;
  легионах стравична кретања,
  славом ратном опитијех љутом,
  колебљу га општим движенијем;
  враг је неба грдни похитао
  да испита наказ заслужени.

• Неправда је Сатанине душе
  зла шар црни у воздух извела:
  ад се зове, злости мучилиште,
  злога цара мрачно владјеније.

• Свемогући побједитељ сјајни
  тек стријелу громоносну баци
  из силнога и звечнога лука
  на Сатану, неба отпадника,
  и порази невјерне полкове -
  у тренућ се муње упрегнуте
  у свештену творца колесницу
  дугом к једној све навише страни,
  повратише полет колесници.
  Господ славе на трон се поврати!

• Мир ћу груби овај Земља назват.
  Биће она водом изобилна,
  цијела ће бити засјејана
  разног рода произрастјенијем;

VI

• О преблаги, тихи учитељу,
  слатка ли је света бистра вода
  с источника твога бесмртнога!