Karađorđe Petrović
Đorđe Petrović (16. novembar [po julijanskom 3. novembar] 1768. — 26. jul [po julijanskom 14. jul] 1817.), poznat kao Karađorđe i Crni Đorđe, bio je vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića.
Citati
[uredi]| „ | Kojekude, ja sam ljut i prek čovek. Ako neko ne posluša i ako pođe u stranu ja ću toga da ubijem, a kojega uhvatim u izdaji toga ću da obesim i na strašne muke da udarim. Bojim se da će te me zamrzeti i svaki na svoju stranu vući, pa onda od nas ništa neće biti... | ” |
| „ | Kad je pravda od sveta prognata, volemo umreti nego živiti, i predpočitujemo smrt životu. Bolje je umreti nego nositi okove ropstva, bez nadežde ikad osloboditi ih se. Život nam je na teret, i ako smo osuđeni sa potomstvom našim na večito ropstvo, volemo samo žertvovati svoju decu nego ih ostaviti svireposti naših ugnetatelja. | ” |
U narodnom predanju
[uredi]| „ | U po polja Đorđe sablju vadi, Zulumćarske odsijeca glave. A kad Đorđe isiječe Turke, Isiječe Turke zulumćare, Onda Đorđe u gradove uđe; Što bi Turak’ po gradov’ma b’jelim, Što bi Turak’ za sječe, is’ječe; Za predaje što bi, to predade; Za krštenja što bi, to iskrsti. Kad je Đorđe Srbijom zavlad’o, I Srbiju krstom prekrstio, I svojijem krilom zakrilio Od Vidina pak do vode Drine, Od Kosova te do Biograda, ’Vako Đorđe Drini govorio: „Drina vodo! plemenita međo „Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije! „Naskoro će i to vreme doći, „Kada ću ja i tebeka preći „I čestitu Bosnu polaziti! (Početak bune protiv dahija) |
” |
Drugi o Karađorđu
[uredi]| „ | Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši. [...] Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile, Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile! Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge, sabljom mu se Turci kunu - kletve u njih nema druge. (Gorski vijenac) |
” |
| „ | Srpska sudba vrlo prevrtljiva Pade nebo u koje je gledo Izbavitelj robinje Srbije Posle sunca navuče s’ oblakom, I daleko otrgnu junaka Od namjere duha njegovoga. Pa najposle crna neumitna S rodom srpskim jošt nepomireni I smrt ranu na put mu iztisnu Gorku čašu pravog mučenika. Karađorđe nad Srbijom zvjezdo Za kojom je sloboda sinula, Ti si lepo braću osvetio Birčanina i kneza Aleksu, I sve druge što su popadali, Nad grobom im uzdrmao lunu Te su vrazi pali iljadama, A tebe će ruka Spasitelja Osvetiti sa srećom Naroda! To će biti radost tvojoj duši, I nagrada za smrt mučenika!!! (Karađorđu) |
” |
