Карађорђе Петровић
Ђорђе Петровић (16. новембар [по јулијанском 3. новембар] 1768. — 26. јул [по јулијанском 14. јул] 1817.), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, био је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића.
Цитати
[уреди]| „ | Којекуде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ће те ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити... | ” |
| „ | Кад је правда од света прогната, волемо умрети него живити, и предпочитујемо смрт животу. Боље је умрети него носити окове ропства, без надежде икад ослободити их се. Живот нам је на терет, и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито ропство, волемо само жертвовати своју децу него их оставити свирепости наших угнетатеља. | ” |
У народном предању
[уреди]| „ | У по поља Ђорђе сабљу вади, Зулумћарске одсијеца главе. А кад Ђорђе исијече Турке, Исијече Турке зулумћаре, Онда Ђорђе у градове уђе; Што би Турак’ по градов’ма б’јелим, Што би Турак’ за сјече, ис’јече; За предаје што би, то предаде; За крштења што би, то искрсти. Кад је Ђорђе Србијом завлад’о, И Србију крстом прекрстио, И својијем крилом закрилио Од Видина пак до воде Дрине, Од Косова те до Биограда, ’Вако Ђорђе Дрини говорио: „Дрина водо! племенита међо „Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! „Наскоро ће и то време доћи, „Када ћу ја и тебека прећи „И честиту Босну полазити! (Почетак буне против дахија) |
” |
Други о Карађорђу
[уреди]| „ | Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. [...] Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге. (Горски вијенац) |
” |
| „ | Српска судба врло превртљива Паде небо у које је гледо Избавитељ робиње Србије После сунца навуче с’ облаком, И далеко отргну јунака Од намјере духа његовога. Па најпосле црна неумитна С родом српским јошт непомирени И смрт рану на пут му изтисну Горку чашу правог мученика. Карађорђе над Србијом звјездо За којом је слобода синула, Ти си лепо браћу осветио Бирчанина и кнеза Алексу, И све друге што су попадали, Над гробом им уздрмао луну Те су врази пали иљадама, А тебе ће рука Спаситеља Осветити са срећом Народа! То ће бити радост твојој души, И награда за смрт мученика!!! (Карађорђу) |
” |
