Иван Калаузовић Иванус

Иван Калаузовић Иванус (Ниш, 6. септембар 1986), српски новинар, публициста и књижевник, хроничар и истраживач дијаспоре.

Иван Калаузовић Иванус

Цитати

О науци

„Неретко се под маском заштите ауторских права онемогућава ширење знања, а оно, као што знамо, вреди само када се дели. Наука није и не сме бити у власништву нити једне нације, државе или режима. Она не припада никоме и припада свакоме. Научне идеје и тезе морају бити по истим критеријумима евалуиране, ма одакле долазиле. Образовање је кључ слободе којим се мења свет.”

О уметности

„[…] Сваки [је] музеј потекао на неком извору, односно на налазишту, а потом су ископине са оригиналне пренесене на нову, приступачнију или популарнију локацију.”

„[…] Уметност, па још народна, предуслов је опстанка, зато што се, како је приметио Сенека, угледа на природу.”

О фолклору

„Фолклор не чини само материја и […] без духа нема ни наслеђа.”

„Фолклор једне нације заснован је на култури предака, вредностима старих и изумрлих цивилизација, и попут генетичке структуре популације ни фолклорна није хомогена и налик ћилиму спектар је симбола и обичаја.”

„Елеганција жене која је оденула џубе неприкосновена је, а када га рукама по леђима рашири подсећа на пауна разгранатог репа, којим влада свему што га окружује. Намена је иста: џубе је било алат балканских ’пауница’ коришћен за ашиковање, будући да је невербална комуникација девојака и момака који се севдишу и бегенишу некада значила једину могућу интеракцију међу њима, бар док не ступе у брачну заједницу. Али нису све девојке могле приуштити џубе, тако да је оно и оновременски класни, тј. статусни симбол.”

О васпитању

„Посматрамо ли било које дете један дан, видећемо какав ће му бити живот. Додуше, судећи по томе у којој су мери дечји животи у текућем веку дигитално зависни – тешко им је предвидети будућност.”

„[…] Као што су некада сви путеви водили у Рим, тачније почињали од нултог ’Златног миљоказа’ (лат. Miliarium aureum), тако и сви путеви воде из породичног дома и враћају се у њега. А можда и оно што зовемо судбином почне да постоји тек када се деси.”

О бившој Југославији

„[…] [Територија омеђена] невидљивим границама у оквиру којих бивствују људи чији се ’нарцизам малих разлика’ по потреби потпирује и волшебно самоискорењује када се нађу у, условно речено, туђем свету. Када се њихов језик и њихове навике упореде са енглеским, немачким или француским, схвате да су једно.”

О дијаспори

„Млади високообразовани људи који одлазе из Србије беже од несамосталности, неетаблираности и несигурности сваке врсте, јер изгледа да овде до праве, природне смене генерација није дошло још од 1980-их. Сервилност и осредњост диктирају садашњост. Спашавајући се из једне врсте прекаријата, категорије коју код нас чине бројни интелектуалци, самосвесни појединци се по доласку у страну земљу аутоматски нађу у новој врсти прекаријата, међу имигрантима различитог образовног профила, па им борба за интеграцију и шансу за исказивање талената тек предстоји.”

„Себи свакодневно налазим одговоре на питања зашто треба да одем и зашто још нисам. Списак разлога за одлазак, као и за неодлазак, са сваким је јутром све дужи. Како било, срећа је видети крај. Бескрајности воде у неспокој. А моја дела су већ отишла.”

„Да нису отишли тамо, Србија много тога не би изгубила. Да су остали овде, свет много тога не би добио. Њима одавде недостаје доста ствари, а нама недостају они. Иако их помињемо као да су ту, њих овде више нема. Однели су их неки тужни вали. Фале нам на улицама, у аутобусима, у продавницама, на пијацама, у медијима... Однели су изгледа са собом и лепи српски језик, и учтиво ’хвала’, ’извините’ и ’изволите’. Они сањају Србију, а деца њихових рођака и пријатеља Америку, Канаду, Аустралију... Они ово овде памте по оним временима, а ми на оно тамо гледамо кроз холивудске наочаре. (Не)срећни смо и једни и други, мислећи да су једни од других благословенији. Често и једни и други кажемо: ’Ех, да сам тамо, чудо бих направио!’ А чудо је ту, у нама. И иде са нама. Нешто изгубимо, а нешто добијемо. То је ваљда живот. Да размака нема, ни зуба било не би.”

„Од скута до слапа води пут који прелазе сви, највише млади, који са стиховима Мике Антића: ’Кад већ једном у свет кренеш...’ на уснама одлуче да оду из Србије. Љути на све и на свакога хрле у непознато, али са каквом-таквом надом. У домовини су их често осуђивали, а све што су имали наследили су: све рђаве навике, све уснуле неправде. Од њих се очекивало да граде бољи свет, да га подигну на својим већ болним плећима – болним од неправилног држања под родитељским стакленим звонима. Жељни искуства из прве руке, вапили су за Западом. Кадрови филмова су њихове успомене. Црно-бела слика им је деценијама родитеље држала спокојнима. Боје са Запада су оживљавале детињства када је на тој слици остала само црна: када су нам увели санкције, када су бомбе падале, када су наше реке гореле. Данас је пак она ишарана свим нијансама и свачијим мишљењима. Свако о свему има став и осећа потребу да га са светом гласно подели. Технологија му то и омогућава, али се сви ти ставови утапају у какофонијском мору.”

„[…] [Расејање није] само продужена рука матичне културе, већ [скуп аутохтоних чауроликих заједница] које и јесу и нису повезане са матицом. Непостојање системског но маћехинског односа Србије према огромном и непрекидно растућем броју својих емиграната, који се вероватно никада неће вратити у домовину, брани ову [тезу].”

„У расејању су сва српска имена. И она која су њихови носиоци променили, да би више одговарала новој земљи боравка или била модернија и западном уху звучнија – па тако неког Рајка зову Реј, Снежану Ненси, а Душана Дјук – али и она која се више не чују у старој домовини. Опстају, живе независним и поносним животом, испредају приче о томе како је некада било, шта се јело, пило и сокаком проносило. Кад се изговоре, затрепери звон самогласника док се преко усана прелива и тад време стане. Опет продишу уснули сати, мајчина брига и топли весници дома замилују душу. Зар се све то скрије међу неколико фонема – читава вечност, склад универзума, запита се човек.”