Мирослав Антић

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Споменик Мирославу Антићу.JPG

Мирослав „Мика” Антић (14. март 1932 − 24. јун 1986) био је српски песник. Поред књижевности, бавио се сликарством, новинарством и филмом.

Цитати[уреди]

„Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути.”


„Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да издржиш самоћу.”


„Мало је било. Ал’ ипак, кад погледаш: доста је све оно што смо и рекли и прећутали.”


„Ако сад ниси ти, никад то нећеш ни бити. Није све у своје време, већ све у твоје време.”


„Не сањамо сви једнако и то никоме не смета. А зашто свима сметамо кад смо другачије будни?”


„Чему на свету народи, ако постоје људи?”


„Јеси л’ моје најмоје? Јесам твоје, најтвоје!”


„Не кради ми себе од мене, будало глупа.”


„Не бојим се ја зуба, зуби су мекши од усана. Зуби уједају за тренутак, а усне за цео живот.”


„Трећи пут кад се заљубиш, избриши обе раније. Нек трећа буде прва. Нек пета буде прва. Нек стота буде прва, ако се поштено дише. Кад љубав бројиш до један, онда је има највише!”


„Стварност је стварност ако јој додаш нестварног.”


„Људи се поштују речима, а воле ћутањем.”


„Нема на свету две исте средине, два иста уторка, иста петка. Све нове љубави друкчије вреде, живи се сваки пут испочетка.”


„Нисам осећао да дирам у туђе ни када те први пут видех и пожелех. Одувек си била моја више него што сам ја свој, и више него си и сама своја.”


„О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру.”


Wikipedia:sr
Википедија има чланак под именом: