Ivan Kalauzović Ivanus

Ivan Kalauzović Ivanus (Niš, 6. septembar 1986), srpski novinar, publicista i književnik, hroničar i istraživač dijaspore.

Ivan Kalauzović Ivanus

Citati

O nauci

„Neretko se pod maskom zaštite autorskih prava onemogućava širenje znanja, a ono, kao što znamo, vredi samo kada se deli. Nauka nije i ne sme biti u vlasništvu niti jedne nacije, države ili režima. Ona ne pripada nikome i pripada svakome. Naučne ideje i teze moraju biti po istim kriterijumima evaluirane, ma odakle dolazile. Obrazovanje je ključ slobode kojim se menja svet.”

O umetnosti

„[…] Svaki [je] muzej potekao na nekom izvoru, odnosno na nalazištu, a potom su iskopine sa originalne prenesene na novu, pristupačniju ili popularniju lokaciju.”

„[…] Umetnost, pa još narodna, preduslov je opstanka, zato što se, kako je primetio Seneka, ugleda na prirodu.”

O folkloru

„Folklor ne čini samo materija i […] bez duha nema ni nasleđa.”

„Folklor jedne nacije zasnovan je na kulturi predaka, vrednostima starih i izumrlih civilizacija, i poput genetičke strukture populacije ni folklorna nije homogena i nalik ćilimu spektar je simbola i običaja.”

„Elegancija žene koja je odenula džube neprikosnovena je, a kada ga rukama po leđima raširi podseća na pauna razgranatog repa, kojim vlada svemu što ga okružuje. Namena je ista: džube je bilo alat balkanskih ’paunica’ korišćen za ašikovanje, budući da je neverbalna komunikacija devojaka i momaka koji se sevdišu i begenišu nekada značila jedinu moguću interakciju među njima, bar dok ne stupe u bračnu zajednicu. Ali nisu sve devojke mogle priuštiti džube, tako da je ono i onovremenski klasni, tj. statusni simbol.”

O vaspitanju

„Posmatramo li bilo koje dete jedan dan, videćemo kakav će mu biti život. Doduše, sudeći po tome u kojoj su meri dečji životi u tekućem veku digitalno zavisni – teško im je predvideti budućnost.”

„[…] Kao što su nekada svi putevi vodili u Rim, tačnije počinjali od nultog ’Zlatnog miljokaza’ (lat. Miliarium aureum), tako i svi putevi vode iz porodičnog doma i vraćaju se u njega. A možda i ono što zovemo sudbinom počne da postoji tek kada se desi.”

O bivšoj Jugoslaviji

„[…] [Teritorija omeđena] nevidljivim granicama u okviru kojih bivstvuju ljudi čiji se ’narcizam malih razlika’ po potrebi potpiruje i volšebno samoiskorenjuje kada se nađu u, uslovno rečeno, tuđem svetu. Kada se njihov jezik i njihove navike uporede sa engleskim, nemačkim ili francuskim, shvate da su jedno.”

O dijaspori

„Mladi visokoobrazovani ljudi koji odlaze iz Srbije beže od nesamostalnosti, neetabliranosti i nesigurnosti svake vrste, jer izgleda da ovde do prave, prirodne smene generacija nije došlo još od 1980-ih. Servilnost i osrednjost diktiraju sadašnjost. Spašavajući se iz jedne vrste prekarijata, kategorije koju kod nas čine brojni intelektualci, samosvesni pojedinci se po dolasku u stranu zemlju automatski nađu u novoj vrsti prekarijata, među imigrantima različitog obrazovnog profila, pa im borba za integraciju i šansu za iskazivanje talenata tek predstoji.”

„Sebi svakodnevno nalazim odgovore na pitanja zašto treba da odem i zašto još nisam. Spisak razloga za odlazak, kao i za neodlazak, sa svakim je jutrom sve duži. Kako bilo, sreća je videti kraj. Beskrajnosti vode u nespokoj. A moja dela su već otišla.”

„Da nisu otišli tamo, Srbija mnogo toga ne bi izgubila. Da su ostali ovde, svet mnogo toga ne bi dobio. Njima odavde nedostaje dosta stvari, a nama nedostaju oni. Iako ih pominjemo kao da su tu, njih ovde više nema. Odneli su ih neki tužni vali. Fale nam na ulicama, u autobusima, u prodavnicama, na pijacama, u medijima... Odneli su izgleda sa sobom i lepi srpski jezik, i učtivo ’hvala’, ’izvinite’ i ’izvolite’. Oni sanjaju Srbiju, a deca njihovih rođaka i prijatelja Ameriku, Kanadu, Australiju... Oni ovo ovde pamte po onim vremenima, a mi na ono tamo gledamo kroz holivudske naočare. (Ne)srećni smo i jedni i drugi, misleći da su jedni od drugih blagosloveniji. Često i jedni i drugi kažemo: ’Eh, da sam tamo, čudo bih napravio!’ A čudo je tu, u nama. I ide sa nama. Nešto izgubimo, a nešto dobijemo. To je valjda život. Da razmaka nema, ni zuba bilo ne bi.”

„Od skuta do slapa vodi put koji prelaze svi, najviše mladi, koji sa stihovima Mike Antića: ’Kad već jednom u svet kreneš...’ na usnama odluče da odu iz Srbije. Ljuti na sve i na svakoga hrle u nepoznato, ali sa kakvom-takvom nadom. U domovini su ih često osuđivali, a sve što su imali nasledili su: sve rđave navike, sve usnule nepravde. Od njih se očekivalo da grade bolji svet, da ga podignu na svojim već bolnim plećima – bolnim od nepravilnog držanja pod roditeljskim staklenim zvonima. Željni iskustva iz prve ruke, vapili su za Zapadom. Kadrovi filmova su njihove uspomene. Crno-bela slika im je decenijama roditelje držala spokojnima. Boje sa Zapada su oživljavale detinjstva kada je na toj slici ostala samo crna: kada su nam uveli sankcije, kada su bombe padale, kada su naše reke gorele. Danas je pak ona išarana svim nijansama i svačijim mišljenjima. Svako o svemu ima stav i oseća potrebu da ga sa svetom glasno podeli. Tehnologija mu to i omogućava, ali se svi ti stavovi utapaju u kakofonijskom moru.”

„[…] [Rasejanje nije] samo produžena ruka matične kulture, već [skup autohtonih čaurolikih zajednica] koje i jesu i nisu povezane sa maticom. Nepostojanje sistemskog no maćehinskog odnosa Srbije prema ogromnom i neprekidno rastućem broju svojih emigranata, koji se verovatno nikada neće vratiti u domovinu, brani ovu [tezu].”

„U rasejanju su sva srpska imena. I ona koja su njihovi nosioci promenili, da bi više odgovarala novoj zemlji boravka ili bila modernija i zapadnom uhu zvučnija – pa tako nekog Rajka zovu Rej, Snežanu Nensi, a Dušana Djuk – ali i ona koja se više ne čuju u staroj domovini. Opstaju, žive nezavisnim i ponosnim životom, ispredaju priče o tome kako je nekada bilo, šta se jelo, pilo i sokakom pronosilo. Kad se izgovore, zatreperi zvon samoglasnika dok se preko usana preliva i tad vreme stane. Opet prodišu usnuli sati, majčina briga i topli vesnici doma zamiluju dušu. Zar se sve to skrije među nekoliko fonema – čitava večnost, sklad univerzuma, zapita se čovek.”