Емили Бронте
Изглед
Емили Џејн Бронте (енгл. Emily Jane Brontë; Торнтон, 30. јул 1818 — Хаворт, 19. децембар 1848) била је енглеска књижевница и песникиња. Највише је позната по делу Оркански висови, који данас спада у класике енглеске књижевности.
Цитати
[уреди]„Чинило се да небо није мој дом; и сломила сам срце плачући да се вратим на земљу...”
„Сањала сам у животу снове који су остали са мном заувек...”
„Разуман човек треба да нађе довољно друштва у себи.”
„Тражио сам, и убрзо открио, три надгробна камена на падини поред мочвара...”
Рекли су о Емили Бронте
[уреди]- The English writers who had a big influence on me during my adolescence were Sir Walter Scott, Jane Austen, the Brontë sisters, Charles Dickens, Bernard Shaw, Oscar Wilde, James Joyce, D.H. Lawrence, and Virginia Woolf.
- Енглески писци који су имали велики утицај на мене током моје адолесценције били су сер Волтер Скот, Џејн Остин, сестре (Емили и Шарлота) Бронте, Чарлс Дикенс, Бернард Шо, Оскар Вајлд, Џејмс Џојс, Д.Х. Лоренс и Вирџинија Вулф.
- Изабела Аљенде Интервју
- Miss Emily était beaucoup moins brillante que sa sœur mais bien plus sympathique.
- Госпођица Емили је била много мање бриљантна од своје сестре, али много симпатичнија.
- Лоис де Басомпјер, Емилина колегиница у Бриселу, Две школске другарице Шарлоте Бронте Трансакције друштва Бронте, 5:23 (1913)
- Emily is not very fond of teaching but she would nevertheless take care of the housekeeping, and though she is rather withdrawn she has too kind a heart not to do her utmost for the well-being of the children — she is also very generous soul...
- Емили не воли много да подучава, али би се ипак побринула за одржавање куће, а иако је прилично повучена, има превише љубазно срце да не даје све од себе за добробит деце — она је такође веома великодушна душа...
- Шарлота Бронте, у писму Константину Хегеру (24. јула 1844.)
- My sister's [Emily's] disposition was not naturally gregarious; circumstances favoured and fostered her tendency to seclusion; except to go to church or take a walk on the hills, she rarely crossed the threshold of home. Though her feeling for the people round was benevolent, intercourse with them she never sought; nor, with very few exceptions, ever experienced. And yet she know them: knew their ways, their language, their family histories; she could hear of them with interest, and talk of them with detail, minute, graphic, and accurate; but WITH them, she rarely exchanged a word.
- Расположење моје сестре [Емили] није по природи било друштвено; околности су погодовале и подстакле њену склоност изолацији; осим кад би ишла у цркву или прошетала брдима, ретко је излазила ван куће. Иако је њено осећање према људима у околини било добронамерно, причање са њима никада није тражила; нити, уз врло мало изузетака, икада доживела. Па ипак, она их познаје: знала је њихове путеве, њихов језик, њихове породичне историје; могла је да чује о њима са интересовањем, и да прича о њима са детаљима, минутажом, сликовито и тачно; али СА њима је ретко разменила реч.
- Шарлота Бронте, Уреднички предговор за друго издање Орканских висова (1850).
- Why should Wuthering Heights appear so entirely satisfying? Perhaps because it is a symbolic representation of what Emily Brontë felt about the universe. Passionate in its beauty and intensity, as well as its spiritual fervour. Unlike those Victorian values which contemporary society, "respectable" society, held so dear, the people in Emily Brontë's novel, Heathcliff and Cathy, are neither good nor bad. They are wild or tame. They are the storm, or calm.
- Зашто би Оркански висови изгледали тако потпуно задовољавајуће? Можда зато што су то симболичан приказ онога што је Емили Бронте осећала о универзуму. Страствени у својој лепоти и интензитету, као и у свом духовном жару. За разлику од оних викторијанских вредности које је савремено друштво, „угледно“ друштво, толико ценило, људи у роману Емили Бронте, Хитклиф и Кети, нису ни добри ни лоши. Они су дивљи или питоми. Они су олуја, или затишје.
- Лорд Дејвид Сесил, цитиран у Патрик Гарландовом, „Дејвид као предавач и критичар“, у „Дејвид Сесил: Портрет његових пријатеља“ (1990), стр. 119