Елена Феранте
Елена Феранте је псеудоним италијанске књижевнице, чије право име није познато.
Цитати
[уреди]O писању и књигама
[уреди]| „ | Ja сматрам да је добра вест увек следећа: објављена је књига коју вреди прочитати. Такође сматрам и то да правим читаоцима и читатељкама није нимало важно ко ју је написао. Сматрам да се читаоци једне добре књиге у најбољем случају надају да ће аутор наставити савесно да ради и да ће написати друге добре књиге. И за крај, сматрам да су чак и аутори класика само гомила мртвих слова у поређењу са животом који пламти на страницама које су написали чим почнемо да их читамо. То је све. Да се јасније изразим, чак и Толстој постаје безначајна сен кад се нађе поред Ане Карењине.[1] | ” |
O Напуљу
[уреди]| „ | Што се тиче Напуља, осећам да ме данас, пре свега, привлачи Ортезе из Случајног града...С Напуљом...рачуни никад нису сведени, чак ни на даљину. Живела сам на другим местима на дуже периоде, али овај град није место попут сваког другог, он је продужетак мог тела, матрица за начин на који опажам све око себе, упоредно мерило сваког мог искуства. Све оно што је за мене било од трајног значаја као амбијент има Напуљ и изражава се на његовом дијалекту.[1] | ” |
O психоанализи
[уреди]| „ | Морам да вам признам да ме је психоанализа, јкад сам око своје шеснаесте године о њој понешто сазнала, уплашила, и да ме још увек плаши. Знам и зашто. Наводи да се загледате далеко, даље од сваког утврђеног поретка, и кад се радијус погледа врати на старо, ништа више није исто, сваки други разговор делује као маска од речи навучена како би прикрила тескобу. Наравно, реч је о страху који ме заводи, код психоаналитиких разговора највише ми се свиђа визионарска дрскост, корозивна снага која се крије иза терапеутских обећања. Осим тога, припадам одреду неповерљивих. Је ли то терапија, је ли чудотворство? Никад нисам била на психоанализи. Али ретко се дешава да се неко спасе с расклиматаног одморишта неке зграде бацивши се кроз отвор за степениште. | ” |
Остали цитати
[уреди]| „ | Постати. То је био глагол који ме је одувек опседао...Желела сам да постанем, иако никада нисам знала шта. И постала сам, у то није било сумње, али без објекта, без стварне страсти, без одређене амбиције.[2] | ” |
Чинило ми се да падам уназад, ка мајци, ка баки, ка ланцу немих или љутитих жена из којих сам потекла.[2]}}
| „ | Постоји та претпоставка код оних који се осећају предодређенима за уметност, а пре свега за књижевност: понашамо се као да смо добили неко посвећење, а у ствари нас нико није ни за шта овластио — ми смо ти који смо сами себи дали право да будемо аутори.[2] | ” |
| „ | Пас је нестао кроз један расцеп у мрежи догађаја. Много их остављамо за собом, тих поцепаних места немара, када повезујемо узрок и последицу. Суштинско је било да уже, тај сплет који ме је тада држао, издржи.[2] | ” |
| „ | Био је то незабораван тренутак. Кренули смо ка Виа Карачоло, све више ветра, све више сунца. Везув је био нежан облик пастелне боје, у чијем подножју су се гомилали беличасти облуци града, земљани рез Кастел дел’Ова, море. Али какво море. Било је страховито узбуркано, заглушујуће, ветар је одузимао дах, лепио одећу уз тело и склањао косу са чела. Држали смо се с друге стране улице заједно са малом гомилом која је посматрала призор. Таласи су се котрљали као плаве металне цеви, носећи на врху беланце пене, затим су се разбијали у хиљаду блиставих крхотина и стизали све до пута, уз узвик чуђења и страха свих нас који смо гледали. Каква штета што Лила није била ту. Стајала сам ошамућена снажним налетима ветра, буком. Имала сам утисак да, иако упијам много тог призора, безброј ствари — превише њих — остаје около, неухватљиво.
Отац ми је стегао руку као да се плаши да ћу се исклизнути и нестати. Заиста, имала сам жељу да га пустим, да потрчим, да се померим, да пређем улицу, да ме запљусну блиставе крхотине мора. У том страшном тренутку, пуном светлости и хукa, замислила сам себе саму у новини града, нову и саму себе, са читавим животом пред собом, изложену покретној жестини ствари, али сигурно победничку: ја, ја и Лила, нас две са оном способношћу коју смо заједно — само заједно — имале да узмемо масу боја, звукова, ствари и људи и да их испричамо једна другој и дамо им снагу.[2] |
” |
| „ | Када нема љубави, не постаје стерилан само живот људи, већ и живот градова.[2] | ” |
| „ | Понекад се мора побећи да се не би умрло.[2] | ” |
| „ | Имала сам осећај распадања, као да сам ја, уредна гомила прашине, цео дан разнета ветром и сада лебдим у ваздуху без облика.[2] | ” |
| „ | Ружан је празан круг дана, када ти се вече стеже око врата као омча.[2] | ” |
| „ | Да ли да останем ова сенка — моја мајка, све наше женске преткиње — или да је пустим?[2] | ” |
| „ | ...ако би јој пажња попустила, стварне ствари, које су је својим насилним, болним извијањима плашиле, надвладале би нестварне, које су је својом физичком и моралном чврстином смиривале; била би бачена у лепљиву, збркану стварност и више никада не би могла да да осећајима јасне обрисе. Тактилна емоција би се истопила у визуелну, визуелна би се претворила у олфакторну, ах, шта је стварни свет, Лену, ништа, ништа, ништа о чему се може коначно рећи: тако је. И ако не би остала будна, ако не би пазила на границе, воде би пробиле, подигао би се потоп, односећи све у угрушцима менструалне крви, у канцерозним полипима, у комадима жућкастих влакана.[2] | ” |
| „ | Усредсредила сам се на то да се увежбам да реагујем мало или нимало. Научила сам да сведем своје емоције на минимум.[2] | ” |
| „ | Ружне ствари које не испричаш постају пси који ти једу главу док спаваш.[2] | ” |
| „ | Цела будућност — мислила сам — биће таква: живот који живи заједно са влажним мирисом земље мртвих, пажња с непажњом, страствени скокови срца заједно са наглим губицима смисла. Али неће бити гора од прошлости.[2] | ” |
| „ | Књижевни рад није могао озбиљно да наметне вртлогу отпада који је чинио стварност било какав граматички или синтаксички ред.[2] | ” |
| „ | Опазила сам понор, осетила сам његову течност, без ичега за шта бих се ухватила; осетила сам га као јаму мртвих из које би у трену могло нешто да изрони, да ме додирне, да ме зграби, да ми забије зубе, да ме одвуче на дно.[2] | ” |
| „ | ...лепота ствари је превара, небо је престо страха; жива сам, сада, овде, затим кораци из воде, и то уопште није лепо, већ застрашујуће; заједно са овом плажом, морем, ројем животињских облика. Ја сам део универзалног ужаса; у овом тренутку ја сам бескрајно мала честица кроз коју страх свих ствари постаје свестан самога себе.[2] | ” |
| „ | Мислим да је лепота обмана...као море у миран дан. Или као залазак сунца. Или као ноћно небо. То је као пудер нанесен преко ужаса. Када га скинете, остајемо сами са својим страхом.[2] | ” |
| „ | Јер шта је лице, шта је, најзад, кожа преко меса, ако не покривач, маска, руменило за неподношљиви ужас наше живе природе.[2] | ” |
| „ | ...од једног тренутка надаље, будућност је само потреба да се живи у прошлости. Да се одмах поново ураде граматичка времена.[2] | ” |
| „ | У глави носимо, све до смрти, и живе и мртве.[2] | ” |
| „ | Где сам? У који свет сам потонула, у који сам се свет поново изронила? Ком животу сам враћена? И с којом сврхом?[2] | ” |
| „ | ...у бајкама човек ради оно што хоће, а у стварности оно што може.[2] | ” |
| „ | Па какво васкрсење? Било је то само козметичко, пудер модерности насумично и хвалисаво нанесен на корумпирано лице града. Тако је било сваки пут. Превара поновног рођења подизала је наде, а затим их разбијала, постајући кора преко древних кора.[2] | ” |
| „ | Тетка Лина је говорила да духови постоје, али не у палатама, ни у уличицама, ни крај древних капија Васта. Постоје у ушима људи, у очима када очи гледају унутра а не напоље, у гласу чим почне да говори, у глави када мисли, јер су речи пуне духова, али и слике такође.[2] | ” |
| „ | Још сам жива — мислила сам — а ипак не могу да осетим да се по било чему разликујем од оног великог тела које је лежало беживотно на том бедном месту, на онај бедан начин.[2] | ” |
| „ | Замислила сам тамну силу притајену у животу јунакиње, ентитет који је имао способност да јој заварује свет око ње, бојама аутогеног пламена: једну плаво-љубичасту куполу у којој јој је све ишло најбоље, прштећи варнице, али која се убрзо распајала, разлажући се у сиве, бесмислене фрагменте.[2] | ” |
| „ | ...али ми је било досадно, једва да сам их разумевала. Почела сам да позајмљујем романе из покретне библиотеке и да их читам један за другим. Али дугорочно нису помагали. Приказивали су интензивне животе, дубоке разговоре, фантомску стварност привлачнију од мог стварног живота. Тако сам, да бих се осећала као да нисам стварна, понекад одлазила...[2] | ” |
