Ja сматрам да је добра вест увек следећа: објављена је књига коју вреди прочитати. Такође сматрам и то да правим читаоцима и читатељкама није нимало важно ко ју је написао. Сматрам да се читаоци једне добре књиге у најбољем случају надају да ће аутор наставити савесно да ради и да ће написати друге добре књиге. И за крај, сматрам да су чак и аутори класика само гомила мртвих слова у поређењу са животом који пламти на страницама које су написали чим почнемо да их читамо. То је све. Да се јасније изразим, чак и Толстој постаје безначајна сен кад се нађе поред Ане Карењине.[1]
Што се тиче Напуља, осећам да ме данас, пре свега, привлачи Ортезе из Случајног града...С Напуљом...рачуни никад нису сведени, чак ни на даљину. Живела сам на другим местима на дуже периоде, али овај град није место попут сваког другог, он је продужетак мог тела, матрица за начин на који опажам све око себе, упоредно мерило сваког мог искуства. Све оно што је за мене било од трајног значаја као амбијент има Напуљ и изражава се на његовом дијалекту.[1]
Морам да вам признам да ме је психоанализа, јкад сам око своје шеснаесте године о њој понешто сазнала, уплашила, и да ме још увек плаши. Знам и зашто. Наводи да се загледате далеко, даље од сваког утврђеног поретка, и кад се радијус погледа врати на старо, ништа више није исто, сваки други разговор делује као маска од речи навучена како би прикрила тескобу. Наравно, реч је о страху који ме заводи, код психоаналитиких разговора највише ми се свиђа визионарска дрскост, корозивна снага која се крије иза терапеутских обећања. Осим тога, припадам одреду неповерљивих. Је ли то терапија, је ли чудотворство? Никад нисам била на психоанализи. Али ретко се дешава да се неко спасе с расклиматаног одморишта неке зграде бацивши се кроз отвор за степениште.
