Ja smatram da je dobra vest uvek sledeća: objavljena je knjiga koju vredi pročitati. Takođe smatram i to da pravim čitaocima i čitateljkama nije nimalo važno ko ju je napisao. Smatram da se čitaoci jedne dobre knjige u najboljem slučaju nadaju da će autor nastaviti savesno da radi i da će napisati druge dobre knjige. I za kraj, smatram da su čak i autori klasika samo gomila mrtvih slova u poređenju sa životom koji plamti na stranicama koje su napisali čim počnemo da ih čitamo. To je sve. Da se jasnije izrazim, čak i Tolstoj postaje beznačajna sen kad se nađe pored Ane Karenjine.[1]
Što se tiče Napulja, osećam da me danas, pre svega, privlači Orteze iz Slučajnog grada...S Napuljom...računi nikad nisu svedeni, čak ni na daljinu. Živela sam na drugim mestima na duže periode, ali ovaj grad nije mesto poput svakog drugog, on je produžetak mog tela, matrica za način na koji opažam sve oko sebe, uporedno merilo svakog mog iskustva. Sve ono što je za mene bilo od trajnog značaja kao ambijent ima Napulj i izražava se na njegovom dijalektu.[1]
Moram da vam priznam da me je psihoanaliza, jkad sam oko svoje šesnaeste godine o njoj ponešto saznala, uplašila, i da me još uvek plaši. Znam i zašto. Navodi da se zagledate daleko, dalje od svakog utvrđenog poretka, i kad se radijus pogleda vrati na staro, ništa više nije isto, svaki drugi razgovor deluje kao maska od reči navučena kako bi prikrila teskobu. Naravno, reč je o strahu koji me zavodi, kod psihoanalitikih razgovora najviše mi se sviđa vizionarska drskost, korozivna snaga koja se krije iza terapeutskih obećanja. Osim toga, pripadam odredu nepoverljivih. Je li to terapija, je li čudotvorstvo? Nikad nisam bila na psihoanalizi. Ali retko se dešava da se neko spase s rasklimatanog odmorišta neke zgrade bacivši se kroz otvor za stepenište.
