Време чуда
Време чуда је филозофски, сатирични и историјски роман српског књижевника Борислава Пекића објављен 1965.
Цитати[уреди]
„Речи имају дејство сразмерно ономе ко их изговара и ономе ко их слуша.”
„Бог све може. У њему су садржане све супротности. Да би уистини био Бог, мора он једновремено бити видовит и ћорав, глув и оштроух, покретљив и узет. Исто тако мора постојати и не постојати. То су принципи на којима је састављена његова свеобухватност и свемоћ, две равноправне осе његове божанске природе.”
„Ако је све, Бог не може бити само мушкарац него и жена.”
„За губавце нема наде, нема исцељења, нема повратка. Губа је неизлечива.”
„Апатија се нарочито огавно испољава у потпуном одсуству личне хигијене, која развија онај опак, малигни изглед који постиже свако зло који се ничим до чудом или чаролијом не може зауставити.”
„Ветар заборавља камилу коју је убио, али све док не угине, камила памти олују због које умире.”
„Шта је љубав у грешном свету до изопачености, шта је слава до понижења, шта част до бешчашћа, врлина до порока, храброст злочин, милосрђе саучесник пропасти. У другом, очишћеном свету и Јуда ће бити друкчији.”
„Бога нема. Нема и сви су изгледи да га неће ни бити. Богу се не жури, њега ништа не боли. Бог нас у пресудном тренутку напушта.”
