У дугом раздобљу од њеног настанка, па нестајања у пожару, до њене обнове, спаљиване су и књиге и библиотеке, а са њима су не ретко горели и њихови аутори, писци и научници, некад проглашавани за јеретике, а некад за колатерарну штету. Књига је, међутим све то преживела, као у суштини веома отпорна творевина (...) Читање дакле није ништа друго, него упорно искушавање бесконачности.[1]
”
„
У неким земљама се чита у метроима, у аутобусима, у некима слушају музику или аудио књиге и претурају по својим паметним телефонима, а код нас је другачија ситуација. Морам примијетити и казати да старија генерација стоји са књигом у руци, а млађа са телефоном. Међутим, мислим да су то само тренутне кризе. (...) Ипак, читање је древни начин комуникације и преживјело је толике миленијуме. Читање је и у усменој књижевности било читање, на неки начин. Људи су читали говорника који им казује и оцјењивали су га да ли говори и прича довољно добро или не. И сами када су га препричавали, побољшавали би његову причу или јој нешто одузимали. Мислим да за читање нема бојазни да ће нестати, што катастрофичари предвиђају, а уз то, ја никада нијесам била за масовно читалаштво. Мени су и два читаоца веома битна и знак су ми да књига, моја књига, наилази на интересовање.[2]
”
„
Иако се тренутно, можда, више чита са екрана, са паметног телефона, мислим да ће се људи вратити књизи јер књига много боље мирише, тактилнија је, листање књиге је неки лијепи доживљај, лијепо је окретати странице и враћати се на неке од њих... Немам никакав страх да ће папирна књига изумријети.[2]
”
„
Највише ме у то убеђују, али ме истовремено и обесхрабрују, сувише честе појаве дубоке мржње, укључујући и оне међу најближим сродницима, или пак отуђености и равнодушности, као у мом случају, иако он није толико типичан и зато га разматрам у другом контексту. Ако се та сродничка љубав може до те мере избрисати или чак изродити у своју супротност, које би онда требало да буду њене посебне одлике? Зашто је општеприхваћено мишљење да она мора бити јача и трајнија од других? Које је њене врлине толико издвајају из општег корпуса наше осећајности? Шта је чини посебном? Ништа што бих ја могла да наведем. Када на страну ставим толики број одступања од уобичајеног стандарда, долазим у искушење да пре поверујем да су и сродничка осећања заправо емоције општег типа. Она нису у потпуности предодређена наследношћу, можда чак уопште нису. Једноставно, можемо заволети некога до те мере да га прихватимо као сродника, иако нисмо ни у каквом сродству, а неко други нам може бити толико антипатичан и далек, иако потичемо из истог рода.[3]
”
„
Нажалост, последице ће најбоље потврдити да је мој узнемирени отпор био бунт мог стеченог идентитета, који нисам требало насилно да раскомадам, јер је у њему постојала унутрашња хармонија за коју крвно сродство није никаква гаранција.[3]
”
„
Није лако у малој вароши живети животом који заслужује велику причу.[3]
”
„
“А ти и ја? Ми смо стално помало гладни. Само тражимо где има хлеба. Ми једемо уназад и унапред, да утолимо бивше и будуће несташице. И само сужавамо поље рада, као бајаги да постигнемо што већу стручност. Ми имамо стручњака за мостоградњу који не зна да чита. Код нас, ако човек добро рачуна неки сложенији рачун, није у стању ни обично писмо да састави, али то се сматра природним, кажу, није му то струка.[3]
”
„
Они [Енглези] сматрају да осећања служе само да би човек имао шта да скрива пред другим људима.[3]
”
„
Мене занима само сетни дах некадашњег доба, порука давно свенулог света, тихи пријатни воњ одболоване прошлости.[3]
”
„
Није само ковитлац ветра непријатељ мириса. О, има их он много више. Чак се и мириси међусобно потиру. То је осетљива, а ипак у својој крајњој конзеквенци неуништива материја.[3]
”
„
Овде се сви журе, то им је основни посао. Једу с ногу, причају преко залогаја, пију у ходу, воде љубав у трку и стално су у пролазу. Вечно некуд хрле и склањају се, као да су на њих трајно одапете отровне стреле.[3]
”
„
Мало је ствари у животу које су саме себи почетак.[3]
”
„
Памтимо мирис несвесно, скоро наднаравно, јер заправо никад не знамо да ли смо га запамтили док се поново не сретнемо са њим. Дакле, можемо да га проверимо само њим самим.[3]
”
„
Само, ко год помисли да су они ексцентрични ветропири, као што сам ја у почетку просуђивао према нашим мерилима, љуто ће се преварити. Ту сам заблуду сад преболео, као домаћу болест брзе ликвидације свега што је другачије од нас. То је био данак нашој млитавој, доместицираној лењости. Они су просто две слободне особе, а је та врста људи нама сасвим непозната. За нас је слобода само поетска фраза. Да се негде о њој толико тртља, а да се мање познаје, то нема на свету. Чим тако нешто приметимо у животу, одмах се бранимо, нападамо или бежимо главом без обзира. Ничега се тако не плашимо као слободног, непредвидљивог човека. Једино осећање слободе које ми бар донекле познајемо, јесте изругивање. Ми се бестидно кезимо и бекељимо на све што нас превазилази и тако себи растерујемо страх испред очију. Лажно надмоћни, на лаким крилима поруге, не стижемо даље од сопственог носа, али имамо утисак да смо слободни. Ми тако губимо смисао за реално. Од нашег церекања се не чује ниједан прави глас...[3]
”
„
Мирис је стално кретање честица. И сам живот је није ништа друго него непрестано кружење мириса, а та је трака сачињена од космичног броја ситних мирисних формула, чији су састави за нас тајна. И човек је само једна од мирисних организованих целина унутар те кружнице.[3]
”
„
Ја сам у овом нашем наследном, матерњем социјализму испран, оцеђен, осушен, пелцован против утицаја маште, формулисан и забетониран. Формула моје личности гласи: матура, па за четири године диплома, за годину војска, за три магистериј, за шест докторат, за двадесет и нешто, ако заслужим, двособан комфоран, за четрдесет пензија, уколико раније не скренем с пута, па на гробље. Пратећи услови за развој мог сјајног животописа јесу: немаштина, породична рутина, јефтин алкохол, сиротињска путовања, жена привлачна колико и морски јеж, исто такве прилике за прељубу, лажна славља, стално смањивање захтева, сахране, неки скрпљени радови,писани за кухињским столом, о писцима за које код нас зна једва стотинак људи, објављени по часописима које ни њихови уредници не читају, национално дување у прдаљку, политичка тупост и све рушевније здравље.[3]
