У дугом раздобљу од њеног настанка, па нестајања у пожару, до њене обнове, спаљиване су и књиге и библиотеке, а са њима су не ретко горели и њихови аутори, писци и научници, некад проглашавани за јеретике, а некад за колатерарну штету. Књига је, међутим све то преживела, као у суштини веома отпорна творевина (...) Читање дакле није ништа друго, него упорно искушавање бесконачности.[1]
”
„
У неким земљама се чита у метроима, у аутобусима, у некима слушају музику или аудио књиге и претурају по својим паметним телефонима, а код нас је другачија ситуација. Морам примијетити и казати да старија генерација стоји са књигом у руци, а млађа са телефоном. Међутим, мислим да су то само тренутне кризе. (...) Ипак, читање је древни начин комуникације и преживјело је толике миленијуме. Читање је и у усменој књижевности било читање, на неки начин. Људи су читали говорника који им казује и оцјењивали су га да ли говори и прича довољно добро или не. И сами када су га препричавали, побољшавали би његову причу или јој нешто одузимали. Мислим да за читање нема бојазни да ће нестати, што катастрофичари предвиђају, а уз то, ја никада нијесам била за масовно читалаштво. Мени су и два читаоца веома битна и знак су ми да књига, моја књига, наилази на интересовање.[2]
”
„
Иако се тренутно, можда, више чита са екрана, са паметног телефона, мислим да ће се људи вратити књизи јер књига много боље мирише, тактилнија је, листање књиге је неки лијепи доживљај, лијепо је окретати странице и враћати се на неке од њих... Немам никакав страх да ће папирна књига изумријети.[2]
