U dugom razdoblju od njenog nastanka, pa nestajanja u požaru, do njene obnove, spaljivane su i knjige i biblioteke, a sa njima su ne retko goreli i njihovi autori, pisci i naučnici, nekad proglašavani za jeretike, a nekad za kolaterarnu štetu. Knjiga je, međutim sve to preživela, kao u suštini veoma otporna tvorevina (...) Čitanje dakle nije ništa drugo, nego uporno iskušavanje beskonačnosti.[1]
”
„
U nekim zemljama se čita u metroima, u autobusima, u nekima slušaju muziku ili audio knjige i preturaju po svojim pametnim telefonima, a kod nas je drugačija situacija. Moram primijetiti i kazati da starija generacija stoji sa knjigom u ruci, a mlađa sa telefonom. Međutim, mislim da su to samo trenutne krize. (...) Ipak, čitanje je drevni način komunikacije i preživjelo je tolike milenijume. Čitanje je i u usmenoj književnosti bilo čitanje, na neki način. Ljudi su čitali govornika koji im kazuje i ocjenjivali su ga da li govori i priča dovoljno dobro ili ne. I sami kada su ga prepričavali, poboljšavali bi njegovu priču ili joj nešto oduzimali. Mislim da za čitanje nema bojazni da će nestati, što katastrofičari predviđaju, a uz to, ja nikada nijesam bila za masovno čitalaštvo. Meni su i dva čitaoca veoma bitna i znak su mi da knjiga, moja knjiga, nailazi na interesovanje.[2]
”
„
Iako se trenutno, možda, više čita sa ekrana, sa pametnog telefona, mislim da će se ljudi vratiti knjizi jer knjiga mnogo bolje miriše, taktilnija je, listanje knjige je neki lijepi doživljaj, lijepo je okretati stranice i vraćati se na neke od njih... Nemam nikakav strah da će papirna knjiga izumrijeti.[2]
