U dugom razdoblju od njenog nastanka, pa nestajanja u požaru, do njene obnove, spaljivane su i knjige i biblioteke, a sa njima su ne retko goreli i njihovi autori, pisci i naučnici, nekad proglašavani za jeretike, a nekad za kolaterarnu štetu. Knjiga je, međutim sve to preživela, kao u suštini veoma otporna tvorevina (...) Čitanje dakle nije ništa drugo, nego uporno iskušavanje beskonačnosti.[1]
”
„
U nekim zemljama se čita u metroima, u autobusima, u nekima slušaju muziku ili audio knjige i preturaju po svojim pametnim telefonima, a kod nas je drugačija situacija. Moram primijetiti i kazati da starija generacija stoji sa knjigom u ruci, a mlađa sa telefonom. Međutim, mislim da su to samo trenutne krize. (...) Ipak, čitanje je drevni način komunikacije i preživjelo je tolike milenijume. Čitanje je i u usmenoj književnosti bilo čitanje, na neki način. Ljudi su čitali govornika koji im kazuje i ocjenjivali su ga da li govori i priča dovoljno dobro ili ne. I sami kada su ga prepričavali, poboljšavali bi njegovu priču ili joj nešto oduzimali. Mislim da za čitanje nema bojazni da će nestati, što katastrofičari predviđaju, a uz to, ja nikada nijesam bila za masovno čitalaštvo. Meni su i dva čitaoca veoma bitna i znak su mi da knjiga, moja knjiga, nailazi na interesovanje.[2]
”
„
Iako se trenutno, možda, više čita sa ekrana, sa pametnog telefona, mislim da će se ljudi vratiti knjizi jer knjiga mnogo bolje miriše, taktilnija je, listanje knjige je neki lijepi doživljaj, lijepo je okretati stranice i vraćati se na neke od njih... Nemam nikakav strah da će papirna knjiga izumrijeti.[2]
”
„
Najviše me u to ubeđuju, ali me istovremeno i obeshrabruju, suviše česte pojave duboke mržnje, uključujući i one među najbližim srodnicima, ili pak otuđenosti i ravnodušnosti, kao u mom slučaju, iako on nije toliko tipičan i zato ga razmatram u drugom kontekstu. Ako se ta srodnička ljubav može do te mere izbrisati ili čak izroditi u svoju suprotnost, koje bi onda trebalo da budu njene posebne odlike? Zašto je opšteprihvaćeno mišljenje da ona mora biti jača i trajnija od drugih? Koje je njene vrline toliko izdvajaju iz opšteg korpusa naše osećajnosti? Šta je čini posebnom? Ništa što bih ja mogla da navedem. Kada na stranu stavim toliki broj odstupanja od uobičajenog standarda, dolazim u iskušenje da pre poverujem da su i srodnička osećanja zapravo emocije opšteg tipa. Ona nisu u potpunosti predodređena naslednošću, možda čak uopšte nisu. Jednostavno, možemo zavoleti nekoga do te mere da ga prihvatimo kao srodnika, iako nismo ni u kakvom srodstvu, a neko drugi nam može biti toliko antipatičan i dalek, iako potičemo iz istog roda.[3]
”
„
Nažalost, posledice će najbolje potvrditi da je moj uznemireni otpor bio bunt mog stečenog identiteta, koji nisam trebalo nasilno da raskomadam, jer je u njemu postojala unutrašnja harmonija za koju krvno srodstvo nije nikakva garancija.[3]
”
„
Nije lako u maloj varoši živeti životom koji zaslužuje veliku priču.[3]
”
„
“A ti i ja? Mi smo stalno pomalo gladni. Samo tražimo gde ima hleba. Mi jedemo unazad i unapred, da utolimo bivše i buduće nestašice. I samo sužavamo polje rada, kao bajagi da postignemo što veću stručnost. Mi imamo stručnjaka za mostogradnju koji ne zna da čita. Kod nas, ako čovek dobro računa neki složeniji račun, nije u stanju ni obično pismo da sastavi, ali to se smatra prirodnim, kažu, nije mu to struka.[3]
”
„
Oni [Englezi] smatraju da osećanja služe samo da bi čovek imao šta da skriva pred drugim ljudima.[3]
”
„
Mene zanima samo setni dah nekadašnjeg doba, poruka davno svenulog sveta, tihi prijatni vonj odbolovane prošlosti.[3]
”
„
Nije samo kovitlac vetra neprijatelj mirisa. O, ima ih on mnogo više. Čak se i mirisi međusobno potiru. To je osetljiva, a ipak u svojoj krajnjoj konzekvenci neuništiva materija.[3]
”
„
Ovde se svi žure, to im je osnovni posao. Jedu s nogu, pričaju preko zalogaja, piju u hodu, vode ljubav u trku i stalno su u prolazu. Večno nekud hrle i sklanjaju se, kao da su na njih trajno odapete otrovne strele.[3]
”
„
Malo je stvari u životu koje su same sebi početak.[3]
”
„
Pamtimo miris nesvesno, skoro nadnaravno, jer zapravo nikad ne znamo da li smo ga zapamtili dok se ponovo ne sretnemo sa njim. Dakle, možemo da ga proverimo samo njim samim.[3]
”
„
Samo, ko god pomisli da su oni ekscentrični vetropiri, kao što sam ja u početku prosuđivao prema našim merilima, ljuto će se prevariti. Tu sam zabludu sad preboleo, kao domaću bolest brze likvidacije svega što je drugačije od nas. To je bio danak našoj mlitavoj, domesticiranoj lenjosti. Oni su prosto dve slobodne osobe, a je ta vrsta ljudi nama sasvim nepoznata. Za nas je sloboda samo poetska fraza. Da se negde o njoj toliko trtlja, a da se manje poznaje, to nema na svetu. Čim tako nešto primetimo u životu, odmah se branimo, napadamo ili bežimo glavom bez obzira. Ničega se tako ne plašimo kao slobodnog, nepredvidljivog čoveka. Jedino osećanje slobode koje mi bar donekle poznajemo, jeste izrugivanje. Mi se bestidno kezimo i bekeljimo na sve što nas prevazilazi i tako sebi rasterujemo strah ispred očiju. Lažno nadmoćni, na lakim krilima poruge, ne stižemo dalje od sopstvenog nosa, ali imamo utisak da smo slobodni. Mi tako gubimo smisao za realno. Od našeg cerekanja se ne čuje nijedan pravi glas...[3]
”
„
Miris je stalno kretanje čestica. I sam život je nije ništa drugo nego neprestano kruženje mirisa, a ta je traka sačinjena od kosmičnog broja sitnih mirisnih formula, čiji su sastavi za nas tajna. I čovek je samo jedna od mirisnih organizovanih celina unutar te kružnice.[3]
”
„
Ja sam u ovom našem naslednom, maternjem socijalizmu ispran, oceđen, osušen, pelcovan protiv uticaja mašte, formulisan i zabetoniran. Formula moje ličnosti glasi: matura, pa za četiri godine diploma, za godinu vojska, za tri magisterij, za šest doktorat, za dvadeset i nešto, ako zaslužim, dvosoban komforan, za četrdeset penzija, ukoliko ranije ne skrenem s puta, pa na groblje. Prateći uslovi za razvoj mog sjajnog životopisa jesu: nemaština, porodična rutina, jeftin alkohol, sirotinjska putovanja, žena privlačna koliko i morski jež, isto takve prilike za preljubu, lažna slavlja, stalno smanjivanje zahteva, sahrane, neki skrpljeni radovi,pisani za kuhinjskim stolom, o piscima za koje kod nas zna jedva stotinak ljudi, objavljeni po časopisima koje ni njihovi urednici ne čitaju, nacionalno duvanje u prdaljku, politička tupost i sve ruševnije zdravlje.[3]
