Адам Прибићевић

Има их већ и код нас који говоре како је бајаги морал, светиња задане речи, витештво, буржовска измишљотина. Чувајмо се ове лажи ... Зато нека други пљују на задану реч, ми је држимо као светињу; нека други цепају што су потписали, ми остајемо код онога на што смо свој потпис ставили: нека други нападају мучки, ми идемо на мегдан отворено, јуначки; нека се други подло, као уходе, пресвлаче у туђе одело, ми ступајмо у својој одори.

Прибићевић, И. Адам, политичар (24. децембар 1880 – фебруар 1957.). Заступник интегралног југословенства, социолог села и публициста. Блиски сурадник своје браће Милана, Светозара и Валеријана. До окупације Краљевине Југославије, један je од најутицајних интелектуалца на политичкој сцени Срба пречана...

Из штампе од 1920. до 1941.

Многи школовани људи овде ваде одмах Милоша Обреновића, као какву кебу иза паса, кад им споменем да нешто не ваља у данашњој управи државом... Свако време има своје законе по којима живи и ради. Данашње време не подноси батине, пљачке, глупости и незнања у државној управи. И зато, ако желимо себи добра, не смемо упирати погледе у Милошеву дреновачу, већ у Вилзонову или Масарикову говорницу

Незналице, површни и плитки људи, или неваљалци, који сељаке хоће да заведу бајаги сељачким фирмама, само да се они попну брже горе, могу приповедати о сељачкој држави. Али Бог нек нас опчува од тога да вечито останемо сељачка држава! Не треба нама, дакле, сељачке државе, већ нам треба закона који ће олакшати положај нашег сељаштва... док се наша земља не развије економски.

Јер данас није у опасности ни од кога ни хрватство, ни српство, ни словенство, ни православље, ни католиицизам, ни муслиманство. Данас је у опасности култура наша, хлеб наш телесни и духовни, напредак наш и благостање од управљача, који су не само покварени већ и незналице...

Међутим, нама Словенима је у крви да о свему „вијеће вијећамо“, да се о свему међу се савјетујемо. Није чудо ошто су онда Карађорђеви устаници назвали своју владу „совјетом“. Ми не подносимо диктаторе, ни да су царске крви. И зато Хођерине плаве кошуље (фашисте носе црне, а хитлеровци мрке) и Љотићев фашизам просто мајмунисање туђинаца. Није то за нас као ни талијански „макарони“ или немачки „вуршт

Чини нам ово и мало задовољство. Вековима су нас и Немци и Грци звали барбарима. Па ипак смо бољи од њих. Имали смо и ми ауторитативни режим, али није му ни на ум пала мисао да пали људске мисли.

Треба само погледати на прошлост Србије. Стотину година самовољне и безаконе владавине проширило је Србију за три округа... А само десет година уставне и законите владавине краља Петра оспособиле су Србију да државу повећа просторно и бројно пет пута и приведе крају дело уједињења не само Срба, већ и свију аустријских Хрвата, Срба и Словенаца.

Највеће зло нашег данашњег дана је баш у томе, у тој моралној фукараштини, у том немању икаква идеала, изим задовољења својих личних потреба. Ова узетост, плеснивост, ова жабокречина, која умртвише наш јавни живот, удавиће нас намртво, не изменимо ли што скорије ово данашње надничарско схватање службе народу и држави, - ова готованска расположења у редовима интелигенције, ову чергашку јаму за крађом дана Богу у беспослици, за готованском лагодом.

А, међутим, у рођеној нам земљи, и поред тога нашег беспримјерног херојства и несравњене културе, туђинац осваја позицију за позицијом и спрема се да нас претвори у праву колонију, из које се извлачи све што се може, а да се не улаже осим што се мора, да се омогући то извлачење, као што се чини у правим колонијама, а не у својим рођеним. Док се око нас спрема у свијету бура космичких размјера, у коју би могле потонути и наше заставе и наша култура, ако их будемо једни од других чували, а не од противника своје слободе око себе.

Нема спасиоца, који може довести неки народ у луку среће и мира, ако народ није достојан бољег живота. Ми смо Марка окитили свим врлинама људским, па нас ипак није спасао од ропства, срамоте и трулења у незнању и некултури. Нема олаког пута (кроз неко чудо или неко јуначко дело) до бољег живота. Има само спор али сигуран пут рада: на гајењу демократског духа и дизања просвећености у народу. Пођимо њиме, па ћемо доћи и до живота, којим живе у Чехословачкој

Ми смо херојски, јуначки народ, све сами унуци Марка, Милоша и других славних банова, који су свршавали велика јуначка дела за народ спасоносна. А ја ту долазим са килама пшенице, с ређењем семена на редачу, и не знам каквом све ситнаријом. Траже се код нас још увек, крупне речи, моћни, снажни потези, голема дела, а не то.

Где је сав народ у заносу, ту и слаби постају јаки. И зато, кад видите да у народу неком има много слабића, много готових да се предаду, много спремних да ојаде друга и суседа за Јудин грош, немојте мислити да је нестало јунаштва. Нестало је велике вере у неки свети идеал, у звездани пут према сунцу и светлости, у румену зору новог, бољег живота.

Могли смо створити од раје сувремени народ без Канта, Гетеа, Милтона, Бајрона, надахњујући се својом песмом и предањем, а не можемо, надахњујући се радиношћу и издржљивошћу, високим националним моралом наших маса, остати живи у готовој држави и остварити народног благостања без Рокфелера, Крупова и кога све не из Шајлочке сорте. Смели смо да се испрсимо испред силних султана и царева аустријских, потврђујући своје право на живот, а данас, абдицирајући на своје самоодређење и слободу, спремни смо да се политички сагнемо и пред политичким Норманима, долазили нам са Севера и Запада.

Србија и Црна Гора играле су улогу Пијемонта у борби за политичко ослобођење. Хрватска игра ту улогу Пијемонта у борби и раду за социјално, економско и културно ослобођење нашега села.

Ми нећемо у својој земљи ни немачких 'гаулајтера', ни бољшевичких 'комесара' . ни талијанских 'гувернера'. Ако нам нешто није право, ми ћемо се постарати да у својој слободној земљи сами себи право учинимо. Пре свега наша држава и наша народна слобода у оквиру слободног Балкана. Когод нам помогне да у овом светском вртлогу очувамо своју државу и своју народну слободу, тај је наш брат и пријатељ. А ко их угрожава сам или ма с ким, наш је непријатељ. Држава и народност пре свега.

И данас (се) кроз наш сељачки свет води агитација о сељачком рају у СССР, о земљи без господе, о том да наша држава треба да дође под СССР. И онда се иде и даље и агитира се у народу да не иде у војску, да не треба бранити ове земље, јер би тиме бранио господу и томе слично. тешко народу који своје наде положи у другога, па све да је рај код њега, као што није.

1920

• Политичка идеологија представника српско-хрватског, југословенског јединства однела је победу. Бол, разочарење, увреда и очајање побеђених – јер они се осећају побеђени – неподносиви су ... И зато нас не може и не сме изненадити очајни револт оних који се осећају побеђенима...
  • СЕЉАЧКИ НЕМИРИ У ХРВAТСКОЈ, Српски књижевни гласник, нова серија књ. 1/1920, стр. 204-209, Београд

1921

• Видите, да наши сељаци по Лици, Кордуну, Банији и Славонији нису изашли на прошле изборе, и да нису гласали за демократе, ми данас не би имали јединствене државе! ... Да су наши сељаци остали код куће, или гласали за радикале, Стојан Протић би начинио већину с Лагињом, Корошцем и Радићем. И данас би устав изгледао другачији.
  • ЗАСЛУГЕ НАШИХ ПРИЈАТЕЉА СЕЉАКА ЗА ДРЖАВНО ЈЕДИНСТВО, Српско коло, бр. 22, 2. јуна 1921, Загреб
• Сва наша политика данашња може се збити у две три речи: Оснажење наше државе по што по то. То је наш циљ.
  • НАША ПОЛИТИКА, Српско коло, бр. 32, 11. аугуста 1921. Загреб

1923

• Међу Србима из крајева бивше Аустрије, по Војводини, Хрватској, Босни и Далмацији радикали кортеширају за себе, говорећи да су они за Велику Србију ... Дакле у Србији су за Југославију, у крајевима бивше Аустрије су за Велику Србију...
  • ЊИХОВО ВЕЛИКОСРПСТВО, Српско коло, бр. 5, 1. фебруара 1923, Загреб

1924

• Обмањују се, дакле, сви они који верују да ће код нас бити могућа истинска демократија, ако, каквим срећним случајем, добијемо владу састављену из честитих људи, која ће нам дати ваљане законе и управу. Немогуће је декретирати праву демократију одозго, са министарских столица, ако за њу нема подлоге доле у народној просвећености. Ми имамо красан Устав и доста красних закона, али немамо истинске демократије.
  • НЕПРОСВЕЋЕНА ДЕМОКРАТИЈА, Српско коло, бр. 2, 10. Јануара 1924, стр. 1, Загреб
• Кад би се Срби и Хрвати раздвојили, они би били, много ближе немиру и рату, но данас што су, кад су скупа... Србе и Хрвате немогуће је поделити, тако да на српском делу нестане Хрвата, а на хрватском Срба.
  • ДВЕ ОБМАНЕ, Српско коло – лист за ратаре, год. ХХI, број 5, 31. јануара 1924, Загреб
• Незналицама, будалама и махнитим људима не смемо ни по коју цену, допустити да нам растурају отаџбину, која је ево први пут, од кад нас је на Балкану, постала толико велика и силна, да може одбранити тешку али и вредну позицију коју су дедови наши заузели. Јер да место које заузимамо није вредно, не би се нитко зањ ни отимао, и оно не би било ни опасно ни тешко за одбрану.
  • НА СВЕТСКОЈ СЦЕНИ, Српско коло, бр. 7, 14. фебруара 1924, стр. 49, Загреб
• Само једна једина група политичка, од дана уједињења до данас, није се огрешила о наше народно и државно јединство. То је група чланова бивше хрватско-српске коалиције из Хрватске и Славоније...
  • НА СТАРОМ ПУТУ, Српско коло, год. XXI, број 18, 1. маја 1924, Загреб
• Не умемо да обезбедимо ни својих најосновнијих права с велике пажљивости према другима, а камо ли да тлачимо друге. Не можемо бити тлачитељи, јер то није у нашем народном карактеру, јер се то противи нашем народном духу.
  • ЗАШТО НИСМО ТЛАЧИТЕЉИ? Српско коло, год. XXI, број 21, 22. маја 1924, Загреб
• Тај монструозни брак између уског племенског ексклузивизма и шовинизма са антисоцијалном и антикултурном – што кажу Руси – пугачевштином, или хрватским сељачком „пунтаријом“, није свакако узорак модерног западног либерализма и демократизма. Па кад би то био баш чисти руски бољшевизам, зар је он либералан и демократичан? Диктатура класна и либерализам и демократија! Хвала лепо! Ко би о том уверавао свет, увалио би се у грех „прељубе мисли“, дубље но онај адвокат Достојевског, кад је доказивао је убиство оца готово неки хероизам.
  • Из осврта на Давидовићеву владу и споразум са Радићем
• Ко није живео у Аустрији, и проживљавао све њене унутрашње трзавице, због ове њене поцепаности на неколико полусамосталних делова, тај не може никако замислити и себи представити каква је то невоља... Са оваквог уређења Аустроугарска је и пропала. И сви ми који смо живели у Аустроугарској, а мрзили је и желели њену пропаст, радовали смо се овој збрци, и радили да је још повећамо.
  • ЗАР ЗА НОВУ АУСТРИЈУ? Српско коло, бр. 45, 11. децембра 1924, стр. 317-318, Београд

1925

• Сви ти пречански Срби без изузетка, хоће јединствену државу, с једним краљем, једном Владом и једном Народном Скупштином у Београду. Они неће да буду одељени од Београда и Србије никаквим, ни најнижим покрајинским плотом или аутономијом.
  • УЗ КОГА ЋЕ СРБИЈА, Српско коло, год. ХХII, број 48, 1. јануара 1925, Београд
• Предавање унитариста Срба и Хрвата сепаратистима Хрватима горе је но предавање непријатељу. Никад Мађари и Немци нису нама секли винограда ни вочњака, палили сена ни кућа, робили дућана, нити нас пребијали ни о главама нам радили, као Франковци – радичевци што су чинили. Зашто, то се зна.
  • Р А Ј А, Реч, бр. 414, 22. аугуст 1925, стр. 1, Београд
• Сваки обавештени и наново задобивени присташа наше политике биће сметња и запрека радикалима у попуштању Радићевцима. Ако су издали нас, своје другове у борби недајмо им да издају, попуштајући и нехотице и непазице, све комад по комад, велико дело нашег уједињења.
  • НАША ДУЖНОСТ, Српско коло, год. ХХII, број 35, 27. аугуста 1925, Београд
• Знаду да су учинили неваљалство, кад су направили споразум с Радићем. И свуда перу се да су то морали учинити, јер је то бајаги била воља Краљева.
  • КО ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА СПОРАЗУМ, Српско коло, год. ХХII, број 40, 1. октобра 1925, Београд

1926

• За мађароне је народ рекао: како су радили тако су и обршили. За радикале ће народ исто рећи. Јер увек исти узроци морају уродити истим последицама... вама је мука само то што су радикали својикм већим делом Србијанска странка, па овим радом бацају љагу на Србију.
  • МАЂАРОНСКИМ ТРАГОМ, Српско коло, бр. 8, 25. фебруара 1926, стр. 1, Београд
• Нека Давидовићев Ђока Поповић сагиње се, да у руку пољуби Радића, нека се Пашић још неколико пута загрли и пољуби с Радићем, нека се Радићу улагују чак и генерали победничке српске војске. То је стидно и жалосно, и не може нашој земљи никаква добра донети. Али, док се широки редови народа буду гадили те непоштене политике, ни зла неће бити ни за кога, осим за оне који такву непоштену политику воде...
• ЈЕДИНА НАДА, Српско коло, бр. 20, 20. маја 1926, стр. 1, Београд
• Живећи већ више година овде у Србији, ја сам чуо безброј пута како радикали, с уживањем великим говоре: Море, подвалиће њима Баја (Никола Пашић). Нема тога коме он није подвалио. И, уздајући се у ту његову вештину, они мирно спавају. А противници радикала говоре то исто, само зелени од зависти...
  • ЗА ПОШТЕЊЕ У ПОЛИТИЦИ, Српско коло, год. ХХIII, број 26. 1. јула 1926, Београд
• Шта мислите шта ће рећи један Чех, или Немац, или Американац, кад чује како наша власт наређује кресање живица у недељне дане, да тако народу спријечи одлазак на станицу, да првацима једне странке, посланицима и бившим министрима отешћа одлазак на политичку скупштину!! Судиће нас према нашој власти. Дакле, врло, врло, ниско.
  • НА ОЧИМА ЕВРОПЕ, Српско коло, бр. 27, 8. јула 1926, стр. 1, Београд
• Дакле, на крају крајева, апсолутно тачно излази то, да онај ко пљачка Арнаутина вређа и мене и пљачка и мене. Вређа моје људско достојанство, морално ме трује, штети моје моралне интересе, умањује моју безбедност од вањског непријатеља, ствара ми непријатеље унутрашње, подрива зграду – државу у којој живим, да се једаред стропошта и нада мном, и над мојом породициом и над мојим добром.
  • О неком косовском предсједнику опћине, за кога се говорило да пљачка народ, али само Арнауте.
  • КОГА ПЉАЧКАЈУ? Српско коло, бр. 35, 2. септембра 1926, стр. 1, Београд
• Многи школовани људи овде ваде одмах Милоша Обреновића, као какву кебу иза паса, кад им споменем да нешто не ваља у данашњој управи државом... Свако време има своје законе по којима живи и ради. Данашње време не подноси батине, пљачке, глупости и незнања у државној управи. И зато, ако желимо себи добра, не смемо упирати погледе у Милошеву дреновачу, већ у Вилзонову или Масарикову говорницу.
  • ЊИХОВА КЕБА, Српско коло, бр. 39, 30. септембра 1926, стр. 1, Београд

1927

• Незналице, површни и плитки људи, или неваљалци, који сељаке хоће да заведу бајаги сељачким фирмама, само да се они попну брже горе, могу приповедати о сељачкој држави. Али Бог нек нас опчува од тога да вечито останемо сељачка држава! Не треба нама, дакле, сељачке државе, већ нам треба закона који ће олакшати положај нашег сељаштва... док се наша земља не развије економски.
  • Полемика са Радићевим паролама и србијанским земљорадницима.
  • СЕЉАЧКА ДРЖАВА, Српско коло, бр. 5, 3. фебруара 1927, стр 1, Београд
• Погледајмо ми неколико година унатраг и видећемо да ниједна наша влада није пала по вољи народној... Све су оне падале некако као из потаје од неког у мраку прободене.
  • Из осврта на румуњску политику и изборе на којима редовно побјеђује владајућа група.
  • КАРАВЛАШКИМ ТРАГОМ, Српско коло, бр. 29, 21. јула 1927, стр. 1, Београд
• И, што је најкобније, оваква полицијска зверства изазивају нерасположење према Београду, јер је апарат полицијски у рукама Београда... У нашим приликама, ово лакоумно расипање моралног капитала који у очима нашег народа у свима ослобођеним крајевима представља Београд, тежи је грех но само пребијање људи.
  • О насиљима полиције на примјерима са Косова.
  • ПРЕСТАНИТЕ ЈЕДАРЕД! Реч, бр. 1029, 4. Септембара 1927, стр. 1, Београд
• У цивилизованом свету кажњиво је теглећу стоку претоварити упрегом. А наша државна управа претоварила је нашег јужносрпског сељака, као онај мужик Њекрасова своје кљусенце, и бије га немилосрдно по плачним „кротким очима“, кад не може да потегне, и дере се бесомучно као онај мужик: Цркни, али вози! А нигде ни гласа „бунта“ Ивана Карамазова, а камо ли организоване буре друштва.
  • Коментар вијести како се на невремену смрзло 17 сељака који су чували пругу од Ђевђелија Ђевђелије до Демир-Капије.
  • “ЦРКНИ, АЛИ ВОЗИ“ Реч, бр. 1126, 29. децембра 1927, стр. 3, Београд

1928

• Треба нешто имати на уму: Најтеже је владати противно духу којим време дише... За краља Петра слобода је била народу враћена и владавина демократије обезбеђена. Решена унутрашњих борби, Србија је стала бацати погледе преко свога плота, а околни Југословени су имали чим да се понесу и у шта да се понадају. Последице смо доживели.
  • ТРАГОМ НАШЕГ ВЕЛИКОГ КРАЉА, Српско коло, бр. 7, 16. фебруара 1928, стр. 1, Београд
• Кажемо опет: то су они најгори, јер најгори је војник који води политику, војник – политичар. У грчкој чини нам се, може војник бити и народни посланик. Али зато сав свет зна шта вреди грчка војска! Знаду и наши Солунци! И баш зато што то и наш народ зна, он ће се стално старати да наша војска из касарне излази само на једну – ратну фронту..., а никад на унутрашњу – политичку фронту...
  • ВОЈСКА И НАРОД, Српско коло, бр. 9, 1. марта 1928, стр. 1, Београд
• Кад би овај народ знао да ће ово остати овако како је данас, он би се селио. Али ако се ово окрене, као што се окренуло за време рата, онда би се Арнаути светити онима који су сели на утрине. Овде у брдима нашима сигурније нам је, па ма шта дошло.
  • Одговор једног Србина домороца на питање зашто Срби старинци на Косову нису хтјели да насељавају слободну земљу, него су је колонизовали Личани и Црногорци. У чланку Адам додаје: „У народу је било опште уверење да стање створено 1918. није дефинитивно.“
  • ДОМОРОЦИ И КОЛОНИСТЕ, Реч, бр. 1225, 1. маја 1928, стр. 3, Београд
• Јер данас није у опасности ни од кога ни хрватство, ни српство, ни словенство, ни православље, ни католиицизам, ни муслиманство. Данас је у опасности култура наша, хлеб наш телесни и духовни, напредак наш и благостање од управљача, који су не само покварени већ и незналице...
  • ПОСЛЕ ЖЕТВЕ, Српско коло, бр. 33, 16. августа 1928, стр. 5, Београд
• Зар ми Срби да побијемо у сред Београда Радиће, који су признали и државу, и јединство народа и Краља: Стјепана Радића, који онако рањен љубио Краљеву руку и рекао: Велики је народ, велики је Краљ, а Мађари га нису убили, кад им је 1895. на сред Загреба, пред Јелачићевим спомеником спалио мађарску заставу?
  • ЗА БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ, Српско коло, год. XXV, број 33, 16. августа 1928, Београд
• Данашње неспособне вође србијанских странака, бојећи се да их способне вође пречанских странака не би бацили у засенак, постадоше најамници ове опасне гомилице сплеткароша. Сложило се зло и горе. Отуд хајка на Прибичевића, отуд тане у трбух пок. Радићу.
  • О плановима лица иза сцене да уведу диктатуру у земљи.
  • ПРОВИДНИ ПЛАНОВИ, Српско коло, бр. 35, 30. августа 1928, стр. 1, Београд
• И не само да се одобравало убиство, већ се жалило што није убијен и Светозар Прибичевић: весело су се разносили лажни гласови о смрти рањених посланика, као да су им толико крви жедни, те не могу им смрти дочекати; нашао се чак официр који је јавно говорио да „тако треба све пречане помлатити“; тврдило се да ће Пуниша бити за две три недеље пуштен на слободу.
  • О одушевљењу које је у Вучитрну изазвала акција Пунише Рачића. Каже да треба открити узроке тога, и на основу тога, разумјети и опростити.
  • ЈЕДАН ИЛИ СВИ? Ријеч, бр. 203, 2. септембра 1928, стр. 1, Загреб
• Нека плаћају, п... им м... ...: док смо се ми борили, они су текли и гојили се. – Те речи, које се могу чути често по овамошњим кафаницама и у политичким дебатама „чаршијског“ света, казују довољно изразито да је чаршија нањушила златно руно пречанско и спремна на аргонаутски поход.
  • ПРЕД ТЕШКОМ БОРБОМ, Ријеч, бр. 205, 5. септембра 1928. Стр. 3, Загреб
• Богзна, можда је шумадинац баш зато постао ускогруд Србијанац, што га је Србија тако скупо дошла, те је воли изнад свега, као што се воли сваки плод неизмерних мука, држећи да јој цене нема, као ни онима, који су је у таквим околностима створили. А он је бескрајно воли, толико воли, да се нигде на нашој националној територији не осећа код куће осим у својој Србији, и да ником другом, као у некој паталошкој љубомори, не да ни примирисати у њу.
  • О србијанском ексклузивизму.
  • ТРАГ МИЛА ГЛАВАТОГ, Ријеч, бр. 215, 18. септембра 1928, стр. 1, Загреб
• Дакле, у име српства к' нечовештву!... Шта ће Српство имати да претрпи једаред за све оно што се данас бајаги у име Српства ради, ако наш народ у једном силном политичком полету и замаху не учини свему овоме краја, то није тешко предвидети.
  • У закључку текста о колонији Степановићево у Банату, која је расељена након што је министарство аграрне реформе дио њихове земље вратило грофовима, пријашњим власницима
  • СТЕПАНОВИЋЕВО ЈЕ МОГУЋЕ САМО ТАМО ГДЕ НЕМА ДЕМОКРАТИЈЕ, Српско коло, бр. 43, 25. октобра 1928, стр. 1, Београд
• А видите, полицијски радикали, крстећи једног Пунишу Рачића Обилићем, и надевајући својој деци име Пуниша (како ће се стидети та деца свог имена, кад дорасту и сазнаду зашто су то име добила), свукли су у блато једну од највећих наших светиња: успомену Милошеву.
  • ЊИХОВ ОБИЛИЋ, Српско коло, год. ХХV, број 46, 15. новембра 1928, Београд
• Питао сам једаред једног добровољца из Америке, сасвим једноставног и недаровитог сељака, родом из Лике, како то да је он пошао у добровољце, онда кад је изгледало да је све пропало: - Па кад све пропадне, шта ће мени живот, господине! Као Монт Еверест над мравињак диже се овај сељак над овим академиком.
  • Из полемике са академиком Љубом Стојановићем, који у једној биљешци из „Живота и рада Вука Стеф. Караџића“, констатује да су пречанске добровољачке јединице настале касније, кад је био сасвим извјестан исход рата.
  • BEZ JUGOSLOVENSKE IDEOLOGIJE I BEZ SRPSKE, Ријеч, бр. 266, 17. новембра 1928, стр 1, Загреб
• И тако хрватска и српска господа иду лако у Великохрвате или Великосрбе, јер знају да ће их више запасти, ако се буде делило по српству или хрватству, а не по правици. Један ће доћи до високог и добро плаћеног положаја, други до лиферације држави, трећи до концесије од државе, четврти до више класе у чиновничкој служби, пети до места у већој вароши, шести до стипендије за сина на школама, и тако даље, нађе се већ понешто за свакога, ако не баш одмах, а оно после.
  • ЗАШТО МЕЂУ ВЕЛИКОСРБИМА И ВЕЛИКОХРВТАИМА ИМА НАЈВИШЕ ГОСПОДЕ? Српско коло, бр. 49, 6. децембра 1928, стр. 1, Београд
• Ми ћемо узети што је наше српско, а они нека иду куда хоће!“ Адам на то примјећује: „Кад би се потезала граница, не би само наша српска рука повлачила је, не би могли узети што и докле хоћемо. Ко друкчије говори он гадно обмањује Србе.“
  • О цепању државе, Српско коло, год. XXV, број 51, 20. Децембра 1928, Београд

1929

• Чисто српске, чисто хрватске и чисто словеначке странке морају упропастити нашу државу; она мора пропасти, ако се странке буду делиле по племенима, по верама и по покрајинама. У том случају нема онога што грађане свију племена, вера и покрајина спаја у једно... А без тога јединства душа и срдаца нема ни трајног државног јединства.
  • СЕЉАЧКО-ДЕМОКРАТСКА КОАЛИЦИЈА И „САВЕЗ ЗЕМЉОРАДНИКА Српско коло, бр. 1, 3. јануара 1929, стр. 1, Београд
• Напослетку, ми живимо у времену када је највећа вредност на земљи једва једаред постао човек. Кад би индустрија, трговина и банкарство приређивали далеко више но што привређују, а мали људи далеко мање, опет о вођењу државне политике не би смела бити одлучна реч само оних богатих, јер највеће богатство је човек
  • КО ЈЕ КОД НАС НАЈВАЖНИЈА ПРИВРЕДНА ГРАНА? Ријеч, бр. 32, 2. фебруара 1929, стр. 1, Загреб
• Југославија није постала, нити ће још већом постати, ради нечијег ћефа. Она је постала за корист људске културе и напредка, а не само за нас Југословене. На Балкану мора се створити једна велика држава, која ће претежни део Балкана ујединити, и Балкану загарантовати мир, а с миром и цивилизацију, културу и напредак.
  • О бесмислу Павелићеве усташке акције.
  • ИЗ ГРЕХА У ГРЕХ, Српско коло, XXVII, број 19, 9. Маја 1929, Београд
• Такви су они увек били, ти наши бајаги велики Срби. Велики на језику, мали на делу, на трпљењу, у патњи.
  • ЈУГОСЛОВЕН С ФРОНТЕ ВЕЛИКОМ СРБИНУ У ПОЗАДИНИ, Српско коло, год. XXVI, број 48, 10. Октобра 1929, Београд

1935

• Шта је то, дакле, фашизам? Да будемо кратки, одговорићемо овако: фашизам је покушај великог капитала да обори демократију, под изговором борбе са комунизмом. Велики капитал, дакле фашизмом циља, бајаги, на комунизам, но погађа у збиљи себи мрску демократију... Што је вредело Аустрији што нас је гонила? Комунизам сузбија се радом да што већи број људи што пре дође до што бољег живота. А сила се може употребити против њега, као и против сваког другог покрета, само онда кад би комунисти хтели да насиљем узму власт, и ако су мањина.
  • О ФАШИЗМУ, Сељачко Коло, број 3, 1. Децембар 1935, Београд
• У нашем селу све су насељеници. У суседном једном селу има их мање. И кад њима неко умре, они чак у наше село, у наше гробље носе своје мртваце. Неће ни у гроб скупа са Косовцима и досељеним Србијанцима. Кад сам приговарао због тога некима, рекли су ми: И у гробу је лакше души међу ¬¬'својим' народом... Дакле, народи се не стварају законима преко ноћ, већ дуготрајном заједницом живота, материјалног и духовног стварања у миру и одбране од непријатеља у рату. То је потребно и међу нама Србима, а још више између Срба и Хрвата.
  • НАШЕ СРПСТВО, Сељачко Коло, бр. 3, 1. децембар 1935, Београд

1936

• Зар би Тесла и Пупин постали оно што су постали, да нису између нас отишли? Код нас би били постали професори и државни инжињери и можда дочекали да их истерају из службе, ако не би гласали за каква бангалоза и лопужу.
  • ПОЛИТИЧКО КОПАЊЕ И ОРАЊЕ, Сељачко Коло, бр.5, 1. јануар 1936, Београд
• Чупају ли се српске и хрватске будале међу се, гледајмо да их развадимо. То је увек била задаћа добрих Срба у крајевима где смо имешани с Хрватима. Наша је историјска улога, наше је велико посланство да будемо мост, копча, веза између Хрвата и осталих Срба. Изневеримо ли се ми томе свом посланству и усуду, себи ћемо се изневерити и бити од усуда кажњени.
  • ПРОЗОРСКА СТАКЛА И ВЕЛИКА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА, Сељачко Коло, бр. 6, 15. јануар 1936, стр. 1-2, Београд
• Дете да ми порадимао како ћемо тај јаз што зева између Срба и Хрвата затрпати а не још више продубити. Јер не затрпамо ли га, будемо ли се клали вечито око првенства међу се, постаћемо последњи и једни и други и жељни сви не само белог хлеба, већ гладни и црног као што су већ многи.
  • СРБИ И ХРВАТИ, Сељачко Коло, број 8, 15. фебруар 1936, Београд
• Наше уједињење није аристократско дело освајачке солдачке касте, која је, после свршеног дела, обично мислила да има право узети покореном народу и имање, и жену и кћер, и слободу мисли.
  • Из реакције на иступ извјесног професора Лазаревића који је, на конгресу добровољаца, пријетио државним непријатељима, позивајући државу да их она уклони или ће то они сами учинити.
• Сељачко Коло, број 14, 7. маја 1936, Београд
• Нисам једаред чуо неразумне сељаке где говоре: Шта је мени до те политике? био на власти овај или онај, мени расо и палента не фале! Не није тако. Само расо и паленту кусају једино онде где се овако мисли.
  • У НОЋИ, Сељачко Коло, број 20, 30. јула 1936, Београд
• Међутим, нама Словенима је у крви да о свему „вијеће вијећамо“, да се о свему међу се савјетујемо. Није чудо ошто су онда Карађорђеви устаници назвали своју владу „совјетом“. Ми не подносимо диктаторе, ни да су царске крви. И зато Хођерине плаве кошуље (фашисте носе црне, а хитлеровци мрке) и Љотићев фашизам просто мајмунисање туђинаца. Није то за нас као ни талијански „макарони“ или немачки „вуршт“...
  • ПОЛИТИЧКО МАЈМУНИСАЊЕ, Сељачко Коло, бр. 21, 13. августа 1936, стр. 2-3, Београд
• Ми Срби, чија је слобода васкрсла из вековне борбе са сличном великом госпоштином свачије длаке, разуме се, срцем и душом стојимо уз напаћени шпањолски народ.
  • БОРБА ИЗМЕЂУ НАРОДА И ВЕЛИКАША У ШПАЊОЛСКОЈ, Сељачко Коло, број 21, 13. аугуста 1936, Београд
• Чини нам ово и мало задовољство. Вековима су нас и Немци и Грци звали барбарима. Па ипак смо бољи од њих. Имали смо и ми ауторитативни режим, али није му ни на ум пала мисао да пали људске мисли.
  • О спаљивању књига у Њемачкој и Грчкој.
  • СПАЉИВАЊЕ МИСЛИ, Сељачко Коло, број 23, 10. септембра 1936, Београд
• Мисао да се ми можемо одржати само у границама једне југословенске државе, заступао је Светозар Прибичевић цела свог живота: свом ватром свога топлог срца, свом снагом своје челичне воље, свом оштрином и свом далековидности свога великог ума, свом несломљивости силног карактера и свом речитошћу своје сјане беседе. Једна државна граница, а унутра по вољи већине народа.
  • НЕИМАР, Сељачко Коло, број 24-25, 1. октобра 1936, Београд
• Није то само отрцана фраза. То је стварно, истинско осећање; онога ко воли ову нашу земљу и овај наш народ обузима језа, када стави једно према другоме: големе материјалне и умне капитале којима располажу неки народи западне и северне Европе и нашу материјалну беду и ниски уравањ образованости наших широких народних слојева. Из тога излази потреба да се нашем пуку, убрзаним путом даду сва потребна опћа знања и грађанско васпитање примерено нашим потребама. Али, пре тога, потребно је у нашој држави уредити прилике тако да сваки грађанин осећа ту државу као свој дом, као своју државу, био он наше или туђе расе...
  • ПРЕДУСЛОВ НАШЕГ НАПРЕДКА, Нова Ријеч, бр. 4, студени 19. новембар 1936, стр. 1. Загреб
• Пре четрнаест година причао ми је један Личанин сељак који је знао Енглеску. О слободи и правди, која међу њима влада рекао је: Вала, господине, и право је што им је Бог дао толико царство.
  • Из текста у којем похвално пише о енглеској јавности и уопште политичкој култури због пруженог отпора краљевој женидби са госпођом Симпсон.
  • EНГЛЕЗИ ПРОТИВ ЖЕНИДБЕ СВОГА КРАЉА, Сељачко Коло, бр. 30, 17. децембра 1936, стр. 7, Београд
• Треба само погледати на прошлост Србије. Стотину година самовољне и безаконе владавине проширило је Србију за три округа... А само десет година уставне и законите владавине краља Петра оспособиле су Србију да државу повећа просторно и бројно пет пута и приведе крају дело уједињења не само Срба, већ и свију аустријских Хрвата, Срба и Словенаца.
  • НАШ ХИСТОРИЈСКИ ПУТ, Нова Ријеч, бр. 9, просинац 23. децембар 1936, стр. 1-2, Загреб

1937

• Највеће зло нашег данашњег дана је баш у томе, у тој моралној фукараштини, у том немању икаква идеала, изим задовољења својих личних потреба. Ова узетост, плеснивост, ова жабокречина, која умртвише наш јавни живот, удавиће нас намртво, не изменимо ли што скорије ово данашње надничарско схватање службе народу и држави, - ова готованска расположења у редовима интелигенције, ову чергашку јаму за крађом дана Богу у беспослици, за готованском лагодом.
  • БЕЗ ИДЕАЛА, Сељачко Коло, број 33, 28. јануара 1937, Београд
• У посљедње вријеме, у нашој јавности посвећује се све више пажње фашистичком покрету код нас. Ми држимо: с неправом. По нашем мишљењу, наш народ спада у народе који не би примили фашизам, као облик владавине, па да преовладава у већем дијелу свијета.
  • УМИШЉЕНА И СТВАРНА ОПАСНОСТ, Нова ријеч, бр. 19, ожујак 4. март 1937, Загреб
• А, међутим, у рођеној нам земљи, и поред тога нашег беспримјерног херојства и несравњене културе, туђинац осваја позицију за позицијом и спрема се да нас претвори у праву колонију, из које се извлачи све што се може, а да се не улаже осим што се мора, да се омогући то извлачење, као што се чини у правим колонијама, а не у својим рођеним. Док се око нас спрема у свијету бура космичких размјера, у коју би могле потонути и наше заставе и наша култура, ако их будемо једни од других чували, а не од противника своје слободе око себе.
  • НЕ НАТРАГ – НЕГО НАПРИЈЕД, Нова ријеч, бр. 22, ожујак 25. март 1937, стр. 1, Загреб
• Читамо да је водство босанских присташа „савеза земљорадника“ закључило да тражи од водства странке у Београду нека промени име странке и назове је: „Српском земљорадничком странком“. То је закључила конференција босанског дела Савеза земљорадника на предлог првака г. Чеде Кокановића и дра. Бранка Чубриловића. Ми држимо да је то тешка грешка и опасан корак.
  • НА ОПАСНОМ ПУТУ, Сељачко Коло, број 41, 20. маја 1937, Београд
• Нека страхују за правду, па онда неће морати страховати за Српство ни за свој насушни хлеб.
  • СРПСКИ ИДЕАЛ, Сељачко Коло, број 42, 3. јуна 1937, Београд
• Па опет је рат мање зло за човечанство од диктатуре. Зато што рат више коси кукавице него јунаке, а диктатура само јунаке, док су јој кукавице главни ослонац, њена најмилија деца. Замислите шта то значи за народ, па макар он био и врло бројан, кад се десетина хиљада најјачих карактера и најбољих мозгова побију, позатварају у тамнице или прогнају из земље. Какво је то страшно духовно осиромашење тога народа!
  • ИСТОРИЈА УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА, Сељачко Коло, број 47, 12. августа 1937, Београд
• Нема спасиоца, који може довести неки народ у луку среће и мира, ако народ није достојан бољег живота. Ми смо Марка окитили свим врлинама људским, па нас ипак није спасао од ропства, срамоте и трулења у незнању и некултури. Нема олаког пута (кроз неко чудо или неко јуначко дело) до бољег живота. Има само спор али сигуран пут рада: на гајењу демократског духа и дизања просвећености у народу. Пођимо њиме, па ћемо доћи и до живота, којим живе у Чехословачкој.
  • ДО БОЉЕГ ЖИВОТА, Сељачко Коло, број 51, 7. октобра 1937, Београд

1938

• Кажу да је историја учитељица живота. Досад се слабо види да смо из своје историје научили: да сами Срби не могу одбранити нашег места у свету, као што не могу ни сами Хрвати и Словенци.
  • НАШЕ МЕСТО У СВЕТУ, Сељачко Коло, број 57, 5. јануара 1938, Београд
• 1907. године ја сам био код свог брата Милана у Крушевцу гдје је он био српски официр. Отишао сам на сајам (вашар). Коза се продавала по 3 динара. У Лици, у Аустрији, продавала се тада по 10 круна или 350% скупље. Ипак је на хиљаде Личана отишло у добровољце, да руше ту Аустрију, у којој се коза плаћала 350% скупље...
  • НАША ЗЕМЉА И МИ ПРЕМА ЊОЈ, Сељачко Коло, број 60, 10 фебруар 1938, Београд
• Ми смо херојски, јуначки народ, све сами унуци Марка, Милоша и других славних банова, који су свршавали велика јуначка дела за народ спасоносна. А ја ту долазим са килама пшенице, с ређењем семена на редачу, и не знам каквом све ситнаријом. Траже се код нас још увек, крупне речи, моћни, снажни потези, голема дела, а не то.
  • ВЕЛИКО У МАЛОМ, Сељачко Коло, број 64, 10. март 1938, Београд
• Где је сав народ у заносу, ту и слаби постају јаки. И зато, кад видите да у народу неком има много слабића, много готових да се предаду, много спремних да ојаде друга и суседа за Јудин грош, немојте мислити да је нестало јунаштва. Нестало је велике вере у неки свети идеал, у звездани пут према сунцу и светлости, у румену зору новог, бољег живота.
  • КАД СЛАБИ БИВАЈУ ЈАКИ, Сељачко Коло, број 69, 21. априла 1938, Загреб
• Стога ми верујемо у добру будућност овог вредног, справедљивог и храброг славенског народа. Поносећи се његовим освојењима и остварењима, као Словени, видимо у њима охрабрење и за освојења своја па и за то, као и за све добро које нам је указао у нашој тешкој прошлости, шаљемо му своје топле жеље да издржи на бранику демократије и своје слободе.
  • О Чехословачкој.
  • У МОМ ПРАВУ ЈЕ МОЈА СИЛА..., Нова ријеч, бр. 80, свибањ 26. мај 1938, стр. 1, Загреб
• Најбрже ћемо се омразити другим људима, ако себе прогласимо за боље и више од њих... Редовно ћемо тада страдати пре или после, јер ћемо створити фронт свих против себе. А нико није јак да одоли свима. Некад читав народ падне у овакву грешку. А то бива обично онда, кад постигне велики неки успех, коме се ни сам није надао, па му се заврти у глави, изгуби равнотежу, мерило за ствари и прилике, узнесе се и занесе. Бити добар Србин значи бити веран свом духу, својој народној мудрости. У овом случају значи то: бити јунак у невољи према противнику, а у добром према самом себи; у себе, своју себичност и жељу да се победа искористи без обзира на божје и људске законе.
  • “ИЗАБРАНИ“ НАРОДИ, Сељачко Коло, број 74, 30. јуна 1938, Загреб
• Зато се не треба никад у животу предавати болу. Он неће дирнути оних који су криви, а нашу снагу моралну он слаби. Него треба стиснути зубе и из огорчења због учињене неправде црпсти моралну снагу, која ће дати неодољиви замах ударцу, кад му време дође. А доћи ће, јер ће на свачију кулу ред доћи, како пева наша народна песма и како је и за нас погодила.
  • ЈАЧИ КВАЧИ, Сељачко Коло, бр. 81, 6. октобра 1938, стр. 2, Загреб

1939

• Пред рат били смо моралнији, савеснији, готови на жртве. Зато смо и постигли велике успехе. Сад нисмо онакви, па не можемо ни постићи што смо онда. Бадаве је кукати. Ваља радити мушки и жртвовати се, па неће бити после повода кукању, већ клицању и радости.
  • 1914. И ДАНАС, Сељачко Коло, број 91, 2. фебруара 1939, Загреб
• И тако опет брига за опстанак гони совјетску Русију у противфашистички табор. Зато не верујемо вестима, које се шире у посљедње време, да ће она ступити у пријатељске везе с Немачком.
  • РАТ И СОВЈЕТСКА РУСИЈА, Сељачко Коло, број 92, 16. фебруара 1939, Загреб
• Правда, слобода и народна власт. То су три основне покретне идеје, које чине душу српског народа, моралну подлогу цела њихова живота. Ко на овом путу буде најбољи биће и Србин најбољи и допринеће томе да наше славне борбене буду посљедни добар глас о нама у свету.
  • СРПСКИ ПУТ, Сељачко Коло, број 94, 16. марта 1939, Загреб
• Доћи до своје државе за Србе је значило избавити се коца, обезбедити своју веру, постати човек. Зато је српски народ спреман за државу на све, а камо ли на братски споразум са браћом Хрватима.
  • СРБИ И СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, Сељачко Коло, број 97, 27. априла 1939, Загреб
• Ово је највеће што ми имамо. Мали смо, сиромашни и непросвећени, али велики смо овом дубоком вером нашег сељачког народа у првенство духовних, моралних добара и сила над телеснима и материјалнима. Ову велику, узвишену веру у надмоћ духа и морала над сировом, грубом силом носе испред народа обично само изабрани народни синови. Код нас је носи сва наша народна маса, наше сељаштво. У том је наша снага и догод је жива ова вера у нашем народу, коју би могли назвати правом српском народном вером, дотле ће наш народ налазити у себи снаге за велика дела.
  • КОСОВСКА ИДЕЈА, Сељачко Коло, број 101, 22. јуна 1939, Загреб
• Срби у Хрватској од дана првог свог доласка једу свој крвави хлеб, сиротињски и ничији други...
  • Из полемике са франковцима-усташама. Одговор на стандардну аргументацију о земљи која их „крухом храни“.
  • КО ЧИЈИ ХЛЕБ ЈЕДЕ? Сељачко Коло, број 104, 3. августа 1939, Загреб
• Као стваралац државе и носилац државне мисли, српски сељак хоће да његова држава у првом реду опстане, а онда да по унутрашњом свом уређењу и животу својух грађана, буде међу првима. Хоће оно што хоће добар господар у својој кући и за своју кућу.
  • СРБИН СЕЉАК И ДРЖАВА, Сељачко Коло, број 105, 17. августа 1939, Загреб
• Могли смо створити од раје сувремени народ без Канта, Гетеа, Милтона, Бајрона, надахњујући се својом песмом и предањем, а не можемо, надахњујући се радиношћу и издржљивошћу, високим националним моралом наших маса, остати живи у готовој држави и остварити народног благостања без [[w

Џон Д. Рокфелер|Рокфелера]], Крупова и кога све не из Шајлочке сорте. Смели смо да се испрсимо испред силних султана и царева аустријских, потврђујући своје право на живот, а данас, абдицирајући на своје самоодређење и слободу, спремни смо да се политички сагнемо и пред политичким Норманима, долазили нам са Севера и Запада.

• • УСПРАВЉЕН СТАВ, w:Нова ријеч, бр. 141, коловоз 24. аугуст 1939, стр. 9, Загреб
• Јасно је било да у случају те поделе власти у држави, велики део Срба, који живи измешан са Хрватима, мора остати у хрватском делу државе. Ми смо тако измешани те нас нико не може поделити, да на хрватској страни не остане Срба, на српској Хрвата. И јасно је још и то морало бити свакој доброј глави да је то баш добро: јер тако се и на посебном државном подручју српском и хрватском у нашој заједничкој држави наставља и даље заједнички живот и сарадња Срба и Хрвата... Још одавно рекао је био први човек иза Пашића у србијанској Радикалној странци, Стојан Протић: - Па нећемо се ми довека клати са Хрватима, због шаке Срба у Лици.
  • СРБИ У ХРВАТСКОЈ, Сељачко Коло, број 107, 14. септембра 1939, Загреб
• Прилике у свету измениле су се. Ко је некад био пријатељ или барем неопасан за нас данас је са друге стране жица, а ко нам је некад био непријатељ данас је, због свога рођеног интереса, на нашој страни жица.
  • Из расправе о томе како је традиционална српска политика била проруска и протуенглеска.
  • НАШ ПОЛОЖАЈ У СВЕТСКОМ ВРТОЛОГУ, Сељачко Коло, број 107, 14. септембра 1939, Загреб
• Чак се из круга наших младих пријатеља у „Сељачком Колу“ замерило мени, што сам препоручио огранцима књиге Буде Будисављевића, јер он велича борбу Јелачићеву против Мађара, а то је била, кажу борба против слободе и напредка. А ово мишљење противи се и историјској истини и општем мишљењу и осећању нашег народа. Кошутова буна била је за Мађаре слободњачки покрет. Тако су је могли оценити и сви либерални грађански политичари у Европи. Али за нас Србе и Хрвате, она је била покушај Мађара да униште и помађаре наш народ.
  • О СВЕТЛИМ СТРАНАМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ, Сељачко Коло, број 108, 28. септембра 1939, Загреб
• У овој несрећи словенског пољског народа једина је утеха то што је пао јуначки, у очајничкој борби, као Срби на Косову... У том је и јемство да пољски народ неће пропасти и да ће кад тад васкрснути.
  • ПРОПАСТ ПОЉСКЕ, Сељачко Коло, број 108, 28. септембра 1939, Загреб
• Влада и војна управа хоће правду, због саме правде, а и због тога што знаду да се народ ниједан не бори радо за неправду ... Зато се треба најтачније одазвати сваком позиву војне власти.
  • НАРОД ПРЕМА ВОЈСЦИ, Сељачко Коло, број 109, 12. октобра 1939, Загреб
• Ми нећемо у својој земљи ни немачких 'гаулајтера', ни бољшевичких 'комесара' . ни талијанских 'гувернера'. Ако нам нешто није право, ми ћемо се постарати да у својој слободној земљи сами себи право учинимо. Пре свега наша држава и наша народна слобода у оквиру слободног Балкана. Когод нам помогне да у овом светском вртлогу очувамо своју државу и своју народну слободу, тај је наш брат и пријатељ. А ко их угрожава сам или ма с ким, наш је непријатељ. Држава и народност пре свега.
  • БАЛКАН – НАША СЛОБОДА, Сељачко Коло, број 113, 7. децембра 1939, Загреб
• ...поштена и срдачна сарадња Срба сељака у Бановини Хрватској са ХСС државотоврно (је) дело прве вредности. Видите, Срби сељаци у Хрватској, како је велико наше послаништво. А вас је величина увек заносила и били сте велики у судбоносним часовима. Имајте и данас велике простране видике својих брда и планина и баците орловски поглед преко ћифтинских ситних рачуна у велику будућност.
  • СРПСКИ СЕЉАЦИ У БАНОВИНИ ХРВАТСКОЈ, Сељачко Коло, број 114, 20. децембра 1939, Загреб

1940

• Будимо паметни, људи божји, и чувајмо ово мало кућице, што смо над главом својом скрпили. Поправљаћемо је, дотеривати, президати, али док је живе главе, не смемо дати да нам је туђинац сруши. Ми стари, који смо много муке поднели, док се ово кучице скрпило, не можемо да разумемо оваког умовања, као отац тецилац што не може разумети сина који би олако растурио његову муку. Срамота нам је, у истину, доказивати како треба бранити своју отаџбину. Зар је на то спао наш народ?
  • У СВОЈОЈ И ТУЂОЈ ДРЖАВИ, Сељачко Коло, број 115, 4. јануара 1940, Загреб
• Србија и Црна Гора играле су улогу Пијемонта у борби за политичко ослобођење. Хрватска игра ту улогу Пијемонта у борби и раду за социјално, економско и културно ослобођење нашега села.
  • СЕЛО У СРБИЈИ О ХРВАТИМА, Сељачко Коло, број 118, 15. фебруара 1940, Загреб
• На једном поузданом састанку српске господе првака, на ком се претресало о Споразуму и о Босни, нека српска господа бринула су се само за то коме ће припасти Зеница и Љубља, жељезара и рудници гвоздене руде. Ни речи они нису проговорили о стотини хиљада Срба у Далмацији, о неколико стотина хиљада у Лици, Банији, на Кордуну! И зато, кад год нашем сељаку почну српска господа много викати о Српству, нека он мало размисли: нада ли се велики Србин учитељ бољем месту, поп стипендији за сина или кћер, адвокат мандату, газда концесији и тако већ, кад Српство баци под ноге Хрватство, па се стане на рачун Хрвата плен, шићар делити и сваком главнијем учеснику у победи нешто давати.
  • СРПСКИ ФРАНКОВЦИ, Сељачко Коло, број 122, 11. априла 1940, Загреб
• И данас (се) кроз наш сељачки свет води агитација о сељачком рају у СССР, о земљи без господе, о том да наша држава треба да дође под СССР. И онда се иде и даље и агитира се у народу да не иде у војску, да не треба бранити ове земље, јер би тиме бранио господу и томе слично. тешко народу који своје наде положи у другога, па све да је рај код њега, као што није.
  • Сељачко Коло, број 122, 11. априла 1940. Загреб
• Не дај Боже, да будемо нападнути и да морамо у рат. Али, ако дође до тога, онда ће бити света и велика дужност наше Владе да она баш учини све што је у руци највише власти, како би за одбрану отаджбине предњачили и у давању крви и у давању пара баш они који у друштву заузимају прва места. Тада ће и народ своје животе ведро придонети на олтар отаџбине и, доиста, и одбранићемо онда оно што будемо бранили.
  • Осврт на изјаву, министра Бранка Чубриловића, како ће у одбрани земље „газде дати паре, а народ животе...“
  • ГАЗДЕ ПАРЕ, НАРОД ЖИВОТЕ, Сељачко Коло, бр. 123, 25. април 1940, стр. 2-3, Загреб
• Иако Совјетска Унија никад не може бити наш потпун пријатељ, јер тежи за Балканом, као што је тежила и царска Русија, ипак има исти рачун с нама у том што неће да ко други поклопи Балкан.
  • О ПРЕГОВОРИМА СА СОВЈЕТСКОМ УНИЈОМ, Сељачко Коло, број 125, 9. маја 1940, Загреб
• Живот једног грађанина не сме се дати за отимање туђе слободе, за рушење туђег племена и раскопавање туђег огњишта. Али живот и имање мора се дати, последња кап крви мора се источити за одбрану родне груде и дедовског прага. Ко тога не схваћа и ко на то није спреман, тај је зрео за ропство.
  • КУГЛИЧАРИ, Сељачко Коло, број 129, 27. јуна 1940, Загреб
• И зато је сва наша политичка мудрост данас у том, да учинимо са своје стране све што до нас, како би спречили вођење рата на нашем земљишту ... Ако будемо имали памети, сачуваћемо над главом свој кров и за будућност свој неначет мали број.
  • ПРОТИВ ГЛУПОСТИ, Сељачко Коло, број 130, 11. јула 1940, Загреб
• Судбина нас је измешала тако да би нам горе било, ма како се поделили. И зато морамо остати скупа. Из те коже никуд ван. Или скупа или туђи подножници и једни и други. И зато ће франковачке карте остати само као историјски докуменат да је код нас било доста будала и издајника.
  • О усташким картама велике Хрватске.
  • ФРАНКОВАЧКЕ КАРТЕ, Сељачко коло, број 134, 5. септембра 1940, Загреб
• Има их већ и код нас који говоре како је бајаги морал, светиња задане речи, витештво, буржовска измишљотина. Чувајмо се ове лажи ... Зато нека други пљују на задану реч, ми је држимо као светињу; нека други цепају што су потписали, ми остајемо код онога на што смо свој потпис ставили: нека други нападају мучки, ми идемо на мегдан отворено, јуначки; нека се други подло, као уходе, пресвлаче у туђе одело, ми ступајмо у својој одори.
  • ЗА СРПСКО ПОШТЕЊЕ, Сељачко Коло, број 134, 5. септембра 1940, Загреб
• Народ мрзи нечовечну и неправичну власт, презире слабу власти, а поштује само строгу и правичну власт. Српски народ особито мрзи нечовечне дахије, пљује по бабама и стринама, а с поштовањем гледа само у праведне јунаке. Нека наша влада покуша бити строги и праведни јунак, па ће се створити непробојни унутрашњи фронт.
  • ЗА ПРАВЕДНУ И ЧВРСТУ ВЛАСТ, Сељачко Коло, бр. 135, 19. септембра 1940, стр. 3, Загреб
• Нашој народној души сасвим је страна мржнја на људе због њихове крви. Србину је сваки човек човеком. Код Срба се никад не би могло десити да се људима друге боје коже забрањује улаз у какву просторију скупа с њима, да им се за вожњу одређују други вагони жељезнички и трамвајски, да се забрањује женидба с њима, па чак и незаконита љубав, да се одређује да се не смеју купати скупа на мору, у реци или купалишту са Србима.
  • О антисемитизму.
  • НЕСРПСКИ ФРОНТ, Сељачко Коло, број 140, 28. новембра 1940, Загреб
• Како би они дали животе за српство. кад не могу српству служити у месту које им се чини забитно? Зашто не иду и у најгора српска места, да међу Србима раде, унапреде их, ојачају, како би се лакше бранили од Хрвата, кад галаме да српству прети опасност од тих Хрвата?
  • Из чланка упереног против оних Срба – чиновника који су након стварања Бановине, тражили премјештај у српске дијелове земље.
  • СРПСТВО НА ДЕЛУ И НА ЈЕЗИКУ, Сељачко Коло, број 141, 12. децембра 1940, Загреб
• Сељак из Србије не воли своју државу неком од пркоса, као што је често воли Србин из бивше Аустрије, од пркоса странцу, који ту државу мрзи. Он је воли саму по себи, као оквир свога слободнога живота, као огњиште које је зидао и слеме које је над својом главом дизао. Зато баш он о својој љубави према држави не прича, кад томе време није, али за њу се бори, кад томе час дође...
  • СЕЉАК ИЗ СРБИЈЕ И ДРЖАВА, Сељачко Коло, број 141, 12. децембра 1940, Загреб
• Гладан човек је пропало створење. Он се продаје за неколико кила кукуруза или је толико морално клонуо, да му није ни до чега. У Риму је ослонац царева и диктатора била гладна сиротиња. Дакле, ко ради, ма за каква режима и ма каква друштвена стања, да се сваки човек по могућности што више просвети и материјално унапреди, ради за људски напредак и спрема бољу војску и за револуцију, ако баш буде морало до ње доћи.
  • Чланак против комунистичке пароле, што горе то боље.
  • НЕ КУКАТИ НЕГО РАДИТИ, Сељачко Коло, бр. 141, 12. децембра 1940, стр. 11 – 12, Загреб

1941

• У земљи неразвијеној економски, сиромашној, утецај на државну власт је од великог, доминантног значаја за огроман број грађана. Држава је послодавац за велики број државних чиновника. Али држава је велики дародавац и са друге стране: она даје концесије, лиферације, зајмове из кредитних државних установа. У свим таквим државама почеци индустрије су у најтјешнијој вези са државним потребама... Борба за партију, односно државну власт, постаје тако борба за опстанак, за обезбеђење од пропасти и мора узети на се вид огорчене борбе, као што је свака борба за живот. Бити у таквим приликама далеко од власти често значи бити „фогелфрај“, а увек значи бити политички жигосан, друштвено деградиран и материјално оштећен. Партизанство, ово бесно, наше балканско не може се искоренити једноставним декретима о укидању партија. Његово корење је сувише дубоко...
  • НАШЕ ПАРТИЗАНСТВО, Глас Матице Српске, бр. 118, јануар/1941, стр. 1-2, Нови Сад
• За 40 година нисмо се изменили, јер свом родољубљу нисмо успели дати стварну садржину. Као и онда, наше родољубље изражава се речима или у мржњи на друге или стварно само на махове, бојним чином кад куцне час... Крајње је време да ми свом родољубљу дамо садржину трајног, стваралачког, градитељског рада на свима подручјима економског и културног живота. Ако у том не успемо, време ће нас немилосрдно прегазити и смрвити, да се начини место онима који умеју.
  • СТВАРАЛАЧКО РОДОЉУБЉЕ, Сељачко Коло, број 147, 6. марта 1941, Загреб
• Увек се потврдило у животу народа оно што је рекао онај босански бег, пуцајући на миша, који му је пошао преко тура: Ако данас пређе он, сутра ће свиња, па во, па коњ, па ће на крају мој тур постати општи јавни пут.
  • Алузија на проблем приступа Тројном пакту
  • ВРЕЛО ЖИВОТА, Сељачко Коло, број 149, 2. априла 1941, Загреб
• Зато не верујте никоме ко вам говори да је ово извршено зато да се иде у рат. У рат би се отишло, да је стара владавина остала, јер савез са једном страном значи рат са другом. Прошла владавина је оборена, да ми сачувамо своју слободу у миру, своју неутралност. А у рат би пошли тек онда, па ма са ким, ко би насрнуо на нашу слободу или такнуо у наше животне интересе.
  • ИЗ НАРОДНЕ ДУШЕ, Сељачко коло, број 149, 3. априла 1941, Загреб
• Данас се кује Југославија. Зашто? Зато што се јединство духова у свакој држави, од када је света, ковало на ватри заједничких опасности, прегоревања, патња. Буде ли код нас памети, будемо ли ми Срби, Хрвати и Словенци умели одржати чврсти унутрашњи фронт, окалити своје јединство у овим данима искушења ето после овог рата уједињених свију Балканских Славена у великој федеративној Југославији. Она ће онда у тесној вези са свима суседним мањим и већим балканским народима образовати велику заједницу југоисточних европских народа, способну да Балкану зајемчи мир... Будимо, дакле, сви мудри ковачи Југославије.
  • КОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, Сељачко коло, број 149, 3. априла 1941. Загреб

Извори

Чедомир Вишњић, Срби у Хрватској 1918. - 1941.: анотирана библиографија, ISBN 953-6627-31-0