Meri Šeli
Meri Vulstonkraft Šeli (30 avgust 1797 – 1 februar 1851) bila je engleski romanopisac. Ona je rođena kao Meri Vulstonkraft Godvin ćerka Meri Vulstonkraft i Vilijama Godvina, a bila je udata za Persija Šelija.
Citati
[uredi]- Moje najveće zadovoljstvo je bilo uživanje u spokojnom nebu usred ovih zelenih šuma: ipak sam volela sve promene u prirodi; i kiša, i oluja, i prelepi oblaci nebeski doneli su sa sobom svoje užitke. Kada me ljuljaju talasi jezera, moj duh se trijumfalno diže kao jahač sa ponosom oseća pokrete svog visokog uhranjenog konja. Ali moja zadovoljstva su proizašla iz samo kontemplacije prirode, nisam imala saputnika: moja topla osećanja koja ne nalaze povratka ni u jednom drugom ljudskom srcu bila su primorana da se rasipaju na nežive predmete.
- Matilda (1819)
- Poslednji čovek! Da, mogu da opišem osećanja tog usamljenog bića, osećajući se kao poslednji relikt voljene rase, moji saputnici izumrli pre mene…
- Upis u časopisu o pisanju njenog naučno-fantastičnog romana Poslednji čovek, 14. maj 1824. godine.
- Sa dvadeset šest godina sam u stanju ostarele osobe — svi moji stari prijatelji su otišli ... i srce mi otkazuje kada pomislim koliko malo veza imam sa svetom…
- Žurnal, 15. maj 1824. godine.
- Jedno ću dodati: ako sam ikada našla dobrotu, to nije bilo od liberala; da se odvojim od njih bio je prvi čin moje slobode.
- Pismo Edvardu Treloniju, 27. januar 1837 godine. Gugl knjige
Frankenštajn (1818)
[uredi]- Frankenštajn; ili, moderni Prometej (1818); ovo je samo nekoliko primera, za više citata iz ovog dela, vidi Frankenštajn
- Osećam kako mi srce sija entuzijazmom koji me uzdiže do neba, jer ništa ne doprinosi toliko da se umiri um kao stalna svrha — tačka na koju duša može da usmeri svoje intelektualno oko.
- Robertu Voltonu u "Pismo 1"
- U mojoj duši radi nešto što ne razumem. Praktično sam marljiva — mukotrpana, radnica koja treba da izvrši sa istrajnošću i radom — ali pored toga postoji ljubav prema čudesnom, vera u čudesno, upletena u sve moje projekte, što me tera sa uobičajenih puteva ljudi, čak i do divljeg mora i neposećenih regiona koje ću istražiti.
- Robertu Voltonu u "Pismo 2"
- Mi smo nemodna stvorenja, ali napola našminkani, ako je neko mudriji, bolji, draži od nas — takav prijatelj bi trebao biti — ne pomaže nam da usavršimo našu slabu i pogrešnu prirodu.
- Viktor Frankenštajn, citiran od Roberta Voltona u "Pismo 4"
- Toliko je urađeno, uzviknula je Frankenštajnova duša — još, daleko više, postići ću; koračajući već označenim koracima, ja ću otvoriti novi put, istražiti nepoznate moći i otkriti svetu najdublje misterije stvaranja.
- Viktor Frankenštajn, Poglavlje 3
- Niko ne može zamisliti raznolikost osećanja koja su me dalje, kao uragan, nosili u prvom entuzijazmu uspeha. Život i smrt su mi se činili idealnim granicama, koje prvo treba da probijem, i da izlijem bujicu svetlosti u naš mračni svet. Nova vrsta bi me blagoslovila kao njenog tvorca i izvora; mnoge srećne i odlične prirode zadužile bi mi svoje biće. Nijedan otac nije mogao da zahteva zahvalnost svog deteta u tolikoj meri koliko ja zaslužujem njihovu.
- Viktor Frankenštajn, Poglavlje 4
- Različite životne nesreće nisu toliko promenljive kao osećanja ljudske prirode. Naporno sam radio skoro dve godine, sa jedinim ciljem da unesem život u neživo telo. Zbog toga sam sebe lišio odmora i zdravlja. Želeo sam to sa žarom koji je daleko prevazišao umerenost; ali sada kada sam završio, lepota sna je nestala, a užas bez daha i gađenje ispunili su moje srce.
- Viktor Frankenštajn, Poglavlje 5
- Sve sudije su više mislile da deset nevinih strada nego da jedan kriv pobegne.
- Viktor Frankenštajn iz Džastin Moriz u Poglavlju 8
- Živi, i budi srećan, i učini druge takvima.
- Džastin Moriz u Poglavlju 8
- Šta sam ja bio? O svom stvaralaštvu i kreatoru bio sam potpuno neznalica, ali sam znao da nemam novca, prijatelja, nikakvu imovinu. Osim toga, bio sam obdaren figurom užasno deformisanom i odvratnom; Nisam čak ni bio iste prirode kao čovek. Bio sam okretniji od njih i mogao sam da preživim na grubljoj ishrani; Podneo sam ekstremne toplote i hladnoće sa manje povreda mog tela; moj stas je daleko nadmašio njihov. Kada sam pogledao okolo video sam i čuo za nikoga poput mene. Da li sam, dakle, bio čudovište, mrlja na zemlji, od koje su svi ljudi pobegli i koje su se svi ljudi odrekli? Ne mogu vam opisati agoniju koju su mi nanela ova razmišljanja; Pokušao sam da ih rasteram, ali tuga se samo povećavala sa saznanjem. O, da sam zauvek ostao u svojoj rodnoj šumi, ni poznat ni osećan izvan osećaja gladi, žeđi i vrućine!
- Čudovište, Poglavlje 13
- Moja osoba je bila odvratna, a moj stas gigantski. Šta je ovo značilo? Ko sam ja bio? Šta sam ja bio? Kada sam došao? Šta je bilo moje odredište? Ova pitanja su se stalno ponavljala, ali nisam mogao da ih rešim.
- Čudovište, Poglavlje 15
- Ja sam nesrećno i napušteno stvorenje, gledam okolo i nemam roda ni prijatelja na zemlji. Ovi ljubazni ljudi kod kojih idem nikad me nisu videli i malo znaju o meni. Pun sam strahova, jer ako tamo ne uspem, zauvek sam izopštenik u svetu.
- Čudovište, Poglavlje 15
- Imam dobre dispozicije; moj život je do sada bio bezopasan i donekle koristan; ali fatalna predrasuda im zamagljuje oči, i tamo gde bi trebalo da vide osećanja i dobrog prijatelja, vide samo odvratno čudovište.
- Čudovište, Poglavlje 15
- Moja hrana nije ljudska; Ne uništavam jagnje i jare da bih nasitio apetit; žir i bobice daju mi dovoljnu hranu. Moj saputnik će biti iste prirode kao i ja i biće zadovoljan istom cenom. Napravićemo svoj krevet od suvog lišća; sunce će nas obasjati kao čoveka i sazreće našu hranu. Slika koju vam predstavljam je miroljubiva i ljudska, i morate osećati da biste je mogli poreći samo u raskalašenosti moći i surovosti.
- Čudovište Viktoru Frankenštajnu, Poglavlje 17
- Moje srce je napravljeno tako da bude podložno ljubavi i saosećanju, i kada ga je beda zgrčilo za porok i mržnju, nije izdržalo nasilje promene bez mučenja kakvo ne možete ni zamisliti.
- Čudovište Robertu Valtonu, Poglavlje 24
- Ne tražim saosećaj u svojoj bedi. Ne mogu da nađem nikakvu simpatiju. Kada sam ga prvi put tražio, želeo sam da učestvujem u ljubavi prema vrlini, osećanjima sreće i naklonosti kojima je celo moje biće preplavljeno. Ali sada je ta vrlina za mene postala senka, a ta sreća i naklonost su se pretvorili u gorko i gnusno očajanje, u čemu da tražim saosećanje? Zadovoljan sam što patim sam dok će moje patnje trajati; kada umrem, sasvim sam zadovoljan da mi odvratnost i sramota opterećuju pamćenje. Jednom su moju maštu umirili snovi o vrlini, slavi i uživanju. Jednom sam se lažno nadao da ću sresti bića koja će me, pomilujući moj spoljašnji oblik, voleti zbog odličnih kvaliteta koje sam bio sposoban da otkrijem. Bio sam nahranjen visokim mislima časti i odanosti. Ali sada me je zločin degradirao ispod najopasnije životinje. Nikakva krivica, nema nestašluka, nema maligniteta, nema bede, ne može se uporediti sa mojim. Kada pređem preko strašnog kataloga svojih grehova, ne mogu da verujem da sam isto stvorenje čije su misli nekada bile ispunjene uzvišenim i transcendentnim vizijama lepote i veličanstva dobrote. Ali čak je tako; pali anđeo postaje zloćudni đavo. Pa ipak, i taj neprijatelj Boga i čoveka imao je prijatelje i saradnike u svojoj pustoši; Ja sam sam.
- Čudovište Robertu Valtonu
- Ti, koji Frankenštajna nazivaš svojim prijateljem, izgleda da znaš moje zločine i njegove nesreće. Ali u pojedinostima koje vam je dao o njima nije mogao da sumira sate i mesece bede koje sam protraćio u nemoćnim strastima. Jer dok sam uništio njegove nade, nisam zadovoljio svoje želje. Bili su zauvek vatreni i žudni; još uvek želeo sam ljubav i zajedništvo, a i dalje sam bio odbačen. Zar u tome nije bilo nepravde? Da li se ja smatram jedinim zločincem, kad se čitavo čovečanstvo ogrešilo o mene?
- Čudovište Robertu Valtonu
- Pre nekoliko godina, kada su mi se prvi put otvorile slike koje ovaj svet pruža, kada sam osetio veselu letnju toplinu i čuo šuštanje lišća i žubor ptica, a to je bilo sve za mene, trebalo je da zaplačem umreti; sada mi je to jedina uteha. Zagađen zločinima i rastrgan najgorčim kajanjem, gde da nađem počinak osim u smrti?
- Čudovište Robertu Valtonu
- Umreću, a ono što sada osećam se više ne oseća. Uskoro će ove goruće bede nestati. Pobedonosno ću se popeti na svoju pogrebnu gomilu i likovati u agoniji mučnog plamena. Svetlost tog požara će izbledeti; moj pepeo vetrovi će odneti u more. Moj duh će spavati u miru, ili ako misli, sigurno neće tako misliti. Zbogom.
- Čudovište Robertu Valtonu
- Tako ću dati opšti odgovor na pitanje koje mi se tako često postavlja — "Kako je meni, tada mladoj devojci, palo na pamet i kako sam proširila tako veoma odvratnu ideju?"
- Kao dete sam škrabala; a moja omiljena razonoda, tokom sati datih za rekreaciju, bila je da "pišem priče." Ipak, imao sam veće zadovoljstvo od ovoga, a to je bilo formiranje zamkova u vazduhu — prepuštanje budnim snovima — sledeći tokovi misli, koji su za svoj predmet imali formiranje niza izmišljenih incidenata. Moji snovi su istovremeno bili fantastičniji i prijatniji od mojih pisanja.
- Ono što je mene užasavalo, uplašiće druge; i treba mi samo da opišem bauk koji je opsjedao moj ponoćni jastuk.
- Moji snovi su bili moji; nikome nisam polagala račune; bili su moje utočište kada sam iznervirana — moje najdraže zadovoljstvo kada sam bio slobodana.
- Zauzeta sam time kako smisli priču, — priču koja će se suprotstaviti onima koji su nas naveli na ovaj zadatak. Onaj koji bi govorio o tajanstvenim strahovima naše prirode i budio uzbudljiv užas — onaj koji bi naterao čitaoca da se užasava da pogleda okolo, da zgruša krv i ubrza otkucaje srca. Da nisam postigao ove stvari, moja priča o duhovima bila bi nedostojna svog imena.
- Video sam užasnu fantazmu ispruženog čoveka, a zatim, na radu nekog moćnog motora, pokazivao znake života i pomešao se nelagodnim, poluvitalnim pokretom. Mora da je strašno; jer bi krajnje zastrašujući bio efekat bilo kog ljudskog nastojanja da se ruga veličanstvenom mehanizmu Stvoritelja sveta.
- Ideja je toliko zauzela moj um, da me je proželo uzbuđenje straha, i poželeo sam da zamenim jezivu sliku svoje mašte za stvarnost oko sebe. Još ih vidim; sama soba, tamni parket, zatvorene kapke, sa mesečinom koja se probijala kroz njih, i osećao sam da su stakleno jezero i beli visoki Alpi iza njega.
Poslednji čovek (1826)
[uredi]- Izabrao sam svoj čamac i legao u svoje oskudne zalihe. Odabrao sam nekoliko knjiga; glavni su Homer i Šekspir — ali svetske biblioteke su mi otvorene — i u bilo kojoj luci mogu da obnovim svoje zalihe. Ne očekujem promene na bolje; ali monotona sadašnjost mi je nepodnošljiva. Ni nada ni radost nisu moji piloti — vodi me nemirno očajanje i žestoka želja za promenom. Čeznem da se uhvatim u koštac sa opasnošću, da me uzbuđuje strah, da imam neki zadatak, ma koliko mali ili dobrovoljan, za ispunjenje svakog dana. Svedočiću svu raznolikost izgleda, koje elementi mogu da pretpostave - čitaću lepu predznaku u dugi — pretnju u oblaku — neku lekciju ili zapis drag mom srcu u svemu. Tako će oko obala puste zemlje, dok je sunce visoko, a mesec raste ili opada, anđeli, duhovi mrtvih i uvek otvoreno oko Svevišnjeg, videće sićušnu koru, opterećenu Vernijem — POSLEDNjI ČOVEK.
- Primirje filozofiji! — Život je preda mnom i ja jurim posedovanje. Nada, slava, ljubav i besprekorna ambicija su moji vodiči, a duša moja ne poznaje strah.
O Meri Šeli
[uredi]- Bila je to borba i za Meri Šeli, naravno, ženu koja je stvorila žanr i čija je knjiga objavljena bez njenog imena sa uvodom koji je za nju napisao njen muž. Ali zapamtite ovo: Meri Šeli je prvobitno imala zadatak da napiše priču o duhovima. Umesto toga, ona je izmislila naučnu fantastiku sa romanom koji je govorio o užasima koji su ipak proboli srce čovečanstva. Žene, eh? Nikada ne rade ono što im se kaže, krše sva pravila i stvaraju stvari retke i trajne moći.
- David Barnet, "Žene u naučnoj fantastici: Ako je Meri Šeli izmislila žanr, zašto ima tako malo imena pisaca naučne fantastike?", The Independent, 25. januar 2018. godine.
Spoljašnje veze
[uredi]
- Kratka biografija u Kirjasto (Pegasos)
- Članak sa Univerziteta Brandeis o Merijinom životu i radu