Nije mi bila želja da pišem o „ženskom prijateljstvu”, ali ja jesam žena, i ženski likovi su mi bliski, preko njih sam mogla uverljivije da prenesem ono o čemu sam zaista želela da pišem, a to je potraga za identitetom u zemlji u kojoj je cela ideja identiteta dovedena u pitanje. [1]
”
„
Godi mi da me porede sa Elenom Ferante, očarala me još od „Dana napuštenosti”, koje sam davno pročitala, ali se pitam da li bi tema ženskog prijateljstva, iako zaista retko obrađivana u svetskoj, pa i u domaćoj literaturi, trebalo da bude glavni razlog za takvo poređenje. Da sam pisala o smrti majke, da li bi me nazvali „srpskim Kamijem” ili, da sam se bavila odrastanjem dečaka kakvo je opisano u „Lovcu u žitu”, da li bi me smatrali „srpskim Selindžerom”? Ne verujem![1]
”
„
Feminizam je za mene zdrav razum. Želim vjerovati da će djevojčice koje danas idu u osnovnu školu za dvadeset godina biti dvadeset puta emancipovanije od mene. Želim vjerovati da će im nuditi bolje poslove, bolju platu, da će ih čitati, da će ih slušati, da ih neće prekidati dok govore. Želim vjerovati da će se jednog dana roditi djevojčica koja neće misliti o ključevima u svojoj torbi kao o potencijalnom oružju za samoodbranu. Njoj će ključ biti samo ključ. Ima dosta zabluda i neistina kada se radi o feminizmu i vjerujem da ih vaša generacija poznaje. Međutim, na kraju dana, zaista se radi o poboljšanju položaja polovine društva. Ne nauštrb druge polovine jer kada bilo kome u društvu ide bolje, onda je bolje svima. Nema tu mnogo filozofije.[2]
”
„
Mislim da je važno smijati se, važno je ne uzimati ništa zdravo za gotovo, posvetiti se svojim strastima ozbiljno, ali nikada sebe ne shvatati preozbiljno. Sve ostalo dođe i ode.[2]
”
„
Pravo na tišinu je u našem prijateljstvu uvek bilo važnije od prava na pitanja. [3]
”
„
Govorila bi da ne možeš imati čoveka. Ali bila bi u krivu. Ljude možeš posedovati za zastrašujuće malu cenu.[3]
”
„
U Bosni ne postoji ciljna linija, svi putevi deluju podjednako mlitavo i besmisleno; vode te u krug čak i onda kada izgleda kao da napreduješ. Vožnja kroz Bosnu zahteva drugu dimenziju: uvrnutu, kosmičku crvotočinu koja te ne vodi ka stvarnom, spoljašnjem cilju, već u sumorne, jedva prohodne dubine sopstvenog bića.[3]
”
„
Ali ona me je uvek podsećala na nešto suštinsko u meni, neki centar koji ne može da se svede na četiri pravilna ćoška. Podsećala me je da je nered prirodno stanje ovog sveta i da je naš život, organizovan oko napora da unesemo red u sav taj haos, zapravo ništa drugo do odraz nesagledive arogancije.[3]
”
„
Naš jezik je bio svuda, dok su engleski, francuski ili nemački mogli samo stidljivo da se provuku kroz tesan prolaz između naših prednjonepčanih suglasnika. Bila sam okružena istim rečima od kojih sam se očistila, kao čovek koji je konačno prestao da puši pa se zatekne zatvoren u prostoriji punoj dima.[3]
”
„
Fakultet je izašao iz naših života — za mene kao ljubavnik koga sam četiri godine precenjivala, za nju kao bolna vakcina za koju joj je neko drugi rekao da je neophodna.[3]
”
„
Ja nemam ženu koja me toliko voli da će spasavati moje rukopise iz vatre i posle ih prepisivati krasopisom na čistu hartiju. Nemam sekretaricu, nemam nikoga da mi rađa decu i kuva, nikoga da mi svakodnevno govori da sam genije. Imam samo sebe i svoje dve ruke, pa smo danas nas troje zajedno odlučili da bacimo petnaest hiljada reči.[3]
”
„
Ne smeta mi dijaspora, ne smeta mi njihov osakaćeni srpskohrvatski, ne smeta mi ni kapitalizam kome su potrčali kao u naručje debele maćehe. Smeta mi njihova nostalgija i svi ti gradovi koji u njihovim glavama bujaju i cvetaju u nešto što nikada nisu bili.[3]
”
„
Za mene su Balkani boja, a ne toponim. Imena se lakše zaboravljaju, dovoljno je da se napuniš tuđim rečima, tuđim mapama i slovima koja nestaju kao šećer na jeziku. Ali boje ostaju, kao treptaji ispod kapaka, čak i kad sam sentimentalnost odavno ostavila kod majke. Boje se ne brišu kilometražom. Jedna zelena, teška nijansa, kao zaboravljene paprike, suve i smežurane, koje više nikoga ne mogu da nahrane. Jedna tužna braon koja se vijuga kao mrtva reka posle apokalipse. Boja mumije pojedene crvima. Naziru se otisci čizama, iako ih je sa ove visine nemoguće videti. Samo je priviđenje. Stotine čizama po nabijenoj zemlji. I žbunje, tumori blede jalovine kraj reke, umorno žbunje, ali još uvek divlje, svako sa svojim znakom pitanja iznad sebe. Da li je ovde neko umro? Da li je ovde neko ubio?[3]
”
„
Plašila sam se onoga što bi te čestice tame mogle da mi urade, nakon što mi ispune pluća i pređu u krvotok. Moje vene su odavno bile čiste, ne bi znale kako da reaguju.[3]
”
„
Dečaci su te gledali kao složen desert okružen nepoznatim priborom za jelo.[3]
”
„
Možda ne postoje nikakve poente, nikakav skriveni obrazac ispod površine života.[3]
