Није ми била жеља да пишем о „женском пријатељству”, али ја јесам жена, и женски ликови су ми блиски, преко њих сам могла уверљивије да пренесем оно о чему сам заиста желела да пишем, а то је потрага за идентитетом у земљи у којој је цела идеја идентитета доведена у питање. [1]
”
„
Годи ми да ме пореде са Еленом Феранте, очарала ме још од „Дана напуштености”, које сам давно прочитала, али се питам да ли би тема женског пријатељства, иако заиста ретко обрађивана у светској, па и у домаћој литератури, требало да буде главни разлог за такво поређење. Да сам писала о смрти мајке, да ли би ме назвали „српским Камијем” или, да сам се бавила одрастањем дечака какво је описано у „Ловцу у житу”, да ли би ме сматрали „српским Селинџером”? Не верујем![1]
”
„
Феминизам је за мене здрав разум. Желим вјеровати да ће дјевојчице које данас иду у основну школу за двадесет година бити двадесет пута еманципованије од мене. Желим вјеровати да ће им нудити боље послове, бољу плату, да ће их читати, да ће их слушати, да их неће прекидати док говоре. Желим вјеровати да ће се једног дана родити дјевојчица која неће мислити о кључевима у својој торби као о потенцијалном оружју за самоодбрану. Њој ће кључ бити само кључ. Има доста заблуда и неистина када се ради о феминизму и вјерујем да их ваша генерација познаје. Међутим, на крају дана, заиста се ради о побољшању положаја половине друштва. Не науштрб друге половине јер када било коме у друштву иде боље, онда је боље свима. Нема ту много филозофије.[2]
”
„
Мислим да је важно смијати се, важно је не узимати ништа здраво за готово, посветити се својим страстима озбиљно, али никада себе не схватати преозбиљно. Све остало дође и оде.[2]
”
„
Право на тишину је у нашем пријатељству увек било важније од права на питања. [3]
”
„
Говорила би да не можеш имати човека. Али била би у криву. Људе можеш поседовати за застрашујуће малу цену.[3]
”
„
У Босни не постоји циљна линија, сви путеви делују подједнако млитаво и бесмислено; воде те у круг чак и онда када изгледа као да напредујеш. Вожња кроз Босну захтева другу димензију: уврнуту, космичку црвоточину која те не води ка стварном, спољашњем циљу, већ у суморне, једва проходне дубине сопственог бића.[3]
”
„
Али она ме је увек подсећала на нешто суштинско у мени, неки центар који не може да се сведе на четири правилна ћошка. Подсећала ме је да је неред природно стање овог света и да је наш живот, организован око напора да унесемо ред у сав тај хаос, заправо ништа друго до одраз несагледиве ароганције.[3]
”
„
Наш језик је био свуда, док су енглески, француски или немачки могли само стидљиво да се провуку кроз тесан пролаз између наших предњонепчаних сугласника. Била сам окружена истим речима од којих сам се очистила, као човек који је коначно престао да пуши па се затекне затворен у просторији пуној дима.[3]
”
„
Факултет је изашао из наших живота — за мене као љубавник кога сам четири године прецењивала, за њу као болна вакцина за коју јој је неко други рекао да је неопходна.[3]
”
„
Ја немам жену која ме толико воли да ће спасавати моје рукописе из ватре и после их преписивати красописом на чисту хартију. Немам секретарицу, немам никога да ми рађа децу и кува, никога да ми свакодневно говори да сам геније. Имам само себе и своје две руке, па смо данас нас троје заједно одлучили да бацимо петнаест хиљада речи.[3]
”
„
Не смета ми дијаспора, не смета ми њихов осакаћени српскохрватски, не смета ми ни капитализам коме су потрчали као у наручје дебеле маћехе. Смета ми њихова носталгија и сви ти градови који у њиховим главама бујају и цветају у нешто што никада нису били.[3]
”
„
За мене су Балкани боја, а не топоним. Имена се лакше заборављају, довољно је да се напуниш туђим речима, туђим мапама и словима која нестају као шећер на језику. Али боје остају, као трептаји испод капака, чак и кад сам сентименталност одавно оставила код мајке. Боје се не бришу километражом. Једна зелена, тешка нијанса, као заборављене паприке, суве и смежуране, које више никога не могу да нахране. Једна тужна браон која се вијуга као мртва река после апокалипсе. Боја мумије поједене црвима. Назиру се отисци чизама, иако их је са ове висине немогуће видети. Само је привиђење. Стотине чизама по набијеној земљи. И жбуње, тумори бледе јаловине крај реке, уморно жбуње, али још увек дивље, свако са својим знаком питања изнад себе. Да ли је овде неко умро? Да ли је овде неко убио?[3]
”
„
Плашила сам се онога што би те честице таме могле да ми ураде, након што ми испуне плућа и пређу у крвоток. Моје вене су одавно биле чисте, не би знале како да реагују.[3]
”
„
Дечаци су те гледали као сложен десерт окружен непознатим прибором за јело.[3]
”
„
Можда не постоје никакве поенте, никакав скривени образац испод површине живота.[3]
