Kokan Mladenović
Kokan Mladenović (30. april 1970) je srpski pozorišni reditelj i univerzitetski profesor.
Citati
[uredi]„Ali, možda je Zorica Brunclik, na žalost, realno stanje srpske kulture. Možda će njenim imenovanjem vlast podariti milionima njenih slušalaca potvrdu da se, slušajući njenu muziku, bave kulturnom delatnošću. To bi značilo da se kulturna istorija Srba na kraju veka, popiše i podvuče na hartiji od bureka.”
„Poštujem umetničke slobode, ali su glumci [Ateljea 212] odbili čak 42 uloge za tri godine i zbog toga je finansijska šteta preko 6 miliona dinara, jer su angažovani glumci sa strane. To će da plate građani Srbije kroz porez. [...] Taj monopol na Atelje 212 - "Kosovo je srce Srbije" ili "Atelje je vlasništvo glumaca Ateljea 212" - to naprosto nije tačno. To je ostatak običajnog prava i mitske svesti.”
„Đinđić je žrtvovan da se Srbija ne bi promenila. Žrtvovala ga je naša mitska svest, viševekovne zablude o našoj prevelikoj važnosti. [...] Mi smo ubili Zorana Đinđića da nas ne bi podsećao na to šta smo mogli da budemo.”
„Mi smo protraćili ogroman revolucionarni potencijal od tog 5. oktobra 2000. godine. Očekivali smo ogromne društvene promene, a nismo dobili ništa. Naprotiv, dobili smo to da se jedna nakaradna vlast vrati u još gorem i još strašnijem obliku. Ogromna je odgovornost onih koji su preuzeli državu 2000. godine. Zašto su tako jeftino prodali taj revolucionarni potencijal? Ljudi su posle svega naučili da više ne žele da budu dežurne budale, da više ne žele da izlaze na izbore na kojima im se nude jedni te isti.”
„Što kaže jedan moj prijatelj, mi nismo narod, mi smo stanovništvo. Mi smo samo grupa ljudi koja naseljava jednu teritoriju. Narod bi morao da ima neke krovne ideale, neki skup plemenitih ciljeva koji ga čine narodom. Mi nemamo nikakve ciljeve, mi ovde samo stanujemo.”
„Kada bi se od nečeg lošeg prostom deobom dobijalo nešto dobro, onda bi alhemičari našeg političkog života bili jedinstveni u svetu. Verujem da je čitav preobražaj nekadašnjih ratnohuškača i perjanica anticivilizacijskog ponašanja na našoj političkoj sceni u mirotvorce i demokratske lidere, jedna loše režirana kostimirana farsa, gde likovi teže da odbace zadate uloge i vrate se svojoj farsičnoj suštini. To što dva glavna glumca u ovoj predstavi glume sa različitim uspehom, to jest što se jedan svojski uživeo u ulogu, kao da mu je prva u životu, a drugi ima problema sa učenjem teksta napamet i bolje se oseća u nekim narodskijim žanrovima, ne znači da će se predstava završiti dok reditelj to ne kaže. A reditelj je, na žalost naše dvojice glumaca - neko treći.”
„Drago mi je da je ministar Tasovac vratio transparentnost konkursa u naše institucije kulture, ali mi je krajnje nelogično zašto pre toga nije promenio upravne odbore. Da pojednostavim – ako ostavite Evu Braun, Gebelsa i Himlera da biraju vođu, verovatnoća da će izabrati Hitlera prilično je velika, zar ne?”
„Ako intelektualci ne reaguju, onda primitivci uzurpiraju sve poluge vlasti. Ako se pravimo da je sve svejedno, onda je normalno da te nakarade iz devedesetih sa biografijama koje nikome ne biste poželeli presvuku svoja peta, sedma, deseta odela, izgovaraju proevropske fraze i budu lideri i ove zemlje i regiona u kome živimo. U svetu moralnih ljudi, u svetu ljudi koji reaguju, tako nešto je apsolutno nedopustivo. Ali pošto su se svi povukli, onda je normalno da imamo celu plejadu polusveta koji uživa na vlasti u Srbiji.”
„Živimo u zemlji gde su radnici postali glineni golubovi za neke korporativne interese. U sprezi prljavog novca, građevinske mafije i izvršne vlasti stradaju neki ljudi koji se pišu samo brojevima. To su neki nevažni ljudi za vlast ove zemlje u kojoj živim.”
„Sramota što je Novak Đoković u Beogradu slavio svoju pobedu na Vimbldonu baš na godišnjicu genocida u Srebrenici, 11. jula. Đoković je tom proslavom valjda lečio neke svoje komplekse.”