Živojin Pavlović

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Živojin „Žika“ Pavlović je bio poznati srpski filmski režiser.

„Film je apsolutno umetnost za sebe. Neko će reći: on je bliži pozorištu negoli slikarstvu. Film je bliži literaturi negoli pozorištu. Tako ja u ovom trenutku mislim. Ali da je film samosvojna umetnost, to je, mislim, više nego sigurni.”

„Od Srbije ništa očekivati ne mogu: dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj; sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale.”

„Čitav sam život koračao uz tok i svaki korak činio čupajući s ogromnim naporom noge iz ilovače. A to iznuruje.”

Fašistoidni govor Slobodana Miloševića, održan juče u Pančevu, ne otkriva samo psihotičnu agresivnost srpskog nacionalnog vođe (što je od važnosti za njega), već i našu beznadežnu budućnost (što je od mnogo veće važnosti za nas).”

„Izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom „duhovnom elitom“, učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.”

„Šta će Milanu Komneniću satiruća politička aktivnost u nacional-četničkom pokretu Vuka Draškovića? Zašto Mirko Kovač beži od sebe i svog dela u javna celomudrenja, Filip David u „borca za demokratiju“ a Vidosav Stevanović u politički košmar... Zbog čega Dragoslav Mihailović, ušančen u dubok i blatnjav rov inertnog nacionalizma, vodi donkihotski pozicioni rat sa Josipom Brozom?”

„Zemlja ustalasana, mahom nepoorana – urasla u korov i šiblje. Voćnjaci puni roda koji niko ne bere. Stara kućišta pusta, posrnula, u raspadanju. Prazni ambari, mrtve štale, nevezani kerovi u hladu pod strulelim tarabama i pijanim plotovima nadomak ogromnih, neukusno raskošnih i nesvrsishodnih trospratnica, namenjenih taštini i nadmetanju. Ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa. Nadstrešnice nad tarktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima. Farme bikova, kokošaka nosilja, tovljenih svinja. Plastenjaci sa zimskom zelenom salatom i ranim paradajzom. Prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja. Vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem; kupatila u kojima se niko ne kupa; klozeti u koje niko ne vrši nuždu. Iza nagomilanih, zbrda-zdola zbubanih teških, u šreh sazidanih zdanja uzdižu se, nabacana uz stajske zidove, brda neprevrelog, u mokraću ogrezlog gnojiva, dok se njive zasejane pšenicom, kukuruzom ili suncokretom zaprašuju hemijskim preparatima protivu insekata i ptica... ... A umesto ptičijeg cvrkuta ili konjske niske iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora ili televizijskih zvučnika veseli jecaj Šabana Šaulića, Džeja Ramadanovskog ili turbo-folk seks-bombe Cece Veličković... No ta vriska (ili hropac) ne nastaju na pašnjacima pred kolibama ili sred proplanaka u drvenim stoletnim hrastovim šumama, već u radiofonskim studijima i televizijskim emisijama mnogobrojnih, silnim fakultetima ukrašenih Serbskih gradova.”

Wikipedia:sr
Vikipedija ima članak pod imenom: