Горски вијенац

Горски вијенац

Горски вијенац (у првом издању Горскiй вiенацъ) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме српског песника и владара Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане.

Цитати

„ А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови. ”

„ Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени! ”

„ Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити…”
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? ”

„ Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету! ”

„ Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара! ”

„ Тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се страшне зубе своје
већ умију под грлом острити;
тек соколу прво перје никне,
он не може више мировати,
него своје размеће гнијездо,
грабећ сламку једну и по једну
с њом пут неба бјежи цијучући.
Све је ово некаква наука! ”

„ […] борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше…
Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци! ”

„ Видите ли, ако бога знате,
колико је мора и приморја,
равне Босне и Херцеговине,
Арбаније управо до мора,
колико је наше Горе Црне,
све је облак притиска једнако,
свуд се чује јека и грмљава,
свуд испод нас муње сијевају,
а нас једне само сунце грије. ”

„ Виђесте ли чудо и знамење
ка се двије муње прекрстише?
Једна сину од Кома к Ловћену,
друга сину од Скадра к Острогу,
крст од огња жива направише. ”

„ Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био! ”

„ О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма. ”

„ Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах. ”

„ Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета! ”

„ Што ће ђаво у кршћену земљу?
Што гојимо змију у њедрима?
Каква браћа, ако Бога знате,
када газе образ црногорски,
када јавно на крст часни пљују! ”

„ Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да лʼ на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Што се хвалиш градом и господством –
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!” ”

„ Али ко би мога помислити
да ће узет Српкиња Турчина? ”

„ Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди. ”

„ Ко разгађа, у нас, не погађа. ”

„ Ко на брдо, акʼ и мало, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим –
то је срећа дала алʼ несрећа. ”

„ Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке! ”

„ Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш,
а не жали ништа на свијету! ”

„ Чашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију. ”

„ Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом. ”

„ Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова! ”

„ Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења. ”

„ Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити! ”

„ Вјечна зубља вјечне помрчине
нитʼ догори нити свјетлост губи. ”

„ Вук на овцу своје право има
ка тиранин на слаба човјека;
алʼ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветлија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне валове,
сљедује ти праху светковање. ”

„ Земља стење, а небеса ћуте…
Луна и крст, два страшна символа –
њихово је на гробнице царство. ”

„ Страшно племе, доклен ћеш спавати? ”

„ Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва. ”

„ Треба служит чести и имену,
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може! –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење. ”

„ Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима!
Хулитеље имена Христова
да крстимо водом али крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвави! ”

„ Што се црним задоји ђаволом,
обешта се њему довијека. ”

„ О гњијездо јуначке свободе,
јесте ли те Бог нагледа оком,
много ли се муке пренијело,
многе ли те чекају побједе! ”

„ Учио си књигу у Цариград,
не некакву ћабу притврдио.
Али ти се јошт хоће памети –
потежа је ова наша школа. ”

„ Што је човјек? Ка слабо живинче! ”

„ За врснијем братом али сином
пусти гласи милост утроструче;
нађено је драже негубљена;
иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа, иза плача веље појача. ”

„ Страх животу каља образ често. ”

„ Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири!
Тад би ми се управо чинило
да ми свʼјетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе;
душа би ми тада мирна била
како мирно јутро у прољеће
кад вјетрови и мутни облаци
дријемају у морској тавници. ”

„ Но примајте вјеру прађедовску,
да бранимо образ отачаства.
Ћуд лисичија не треба курјаку!
Што јастребу оће наочали? ”

„ Не шћесте ли послушат Батрића,
кунем ви се вјером Обилића
и оружјем, мојијем уздањем,
у крв ће нам вјере запливати,
биће боља која не потоне! ”

„ Крст и топуз нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему! ”

„ О Косово грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио! ”

„ Очи зборе што им вели срце. ”

„ Јунацима Бог ће учинити
спомен души а прекаду гробу! ”

„ Тешко земљи куда прође војска. ”

„ Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, алʼ зубе поломи.
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте. ”

„ Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже. ”

„ Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјеством. ”

„ Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте. ”

„ Ђе се гусле у кућу не чују,
ту је мртва и кућа и људи. ”

„ Ђе си, Марко, нагнута делијо?
Иако си турска придворица,
алʼ си опет наша перјаница.
Појашʼ, Марко, твојега, Шарина,
од оружја ништа не узимај
до твојега тешка шестоперца;
њим Алију згоди међу плећа,
па му на част Пророк и хурије! ”

„ Обилићу, змају огњевити,
ко те гледа, блијеште му очи!
Свагда ће те светковат јунаци! ”

„ Срб и Турчин не слаже се нигда,
но ће прије море ослачати. ”

„ Соко мрзи поља од прашине,
соко неће жабу из лужине,
соко хоће високу литицу,
соко трази тицу јаребицу;
јаребица танка и плашива,
ма тијела како ватра жива. ”

„ Чудне бруке, грдне мјешавине!
Чујасте ли како се појаше?
Залуду се недружина друже,
све некакви приговори стари:
Милош, Марко – Мујо и Алија! ”

„ Какав наук, такво и читање! ”

„ Ко ће, синко, божју вољу знати,
ко ли божа прозрети чудеса? ”

„ Ко те није чуо ђе говориш,
онај не зна што у тебе спава. ”

„ Је лʼ истина е ово овако,
алʼ нас очи сопствене варају? ”

„ […] опет умна сила торжествује;
не пушта се да је зло побʼједи,
искру гаси, а змију у главу.
Муж је бранич жене и ђетета ,
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња! ”

„ Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља. ”

„ Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак вʼјенац, алʼ је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти. ”

„ Славно мрите, кад мријет морате! ”

„ Будале су с очима слијепе,
које виде, а залуду виде;
требају им за просте потребе,
ка осталој исто животини. ”

„ Криву клетву на дом не понеси,
јер је мука с Богом ратовати! ”

„ Кад крв проспем ради своје вјере,
не бојим се клетве, ни другога. ”

„ Љепше ствари нема на свијету
него лице пуно веселости. ”

„ Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом. ”

„ Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније. ”

„ Свʼјет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној! ”

„ Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало! ”

„ Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах! ”

„ Мрки Вуче, подигни бркове,
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита! ”

Други о „Горском вијенцу”

„ Његошев Горски вијенац је најсрпскије дело и с правом се може називати и српском Библијом и својеврсним српским манифестом, у који је велики песник уградио, без остатка, своју Црну Гору, ону која је вековима побеђивала и која ће и даље побеђивати све „тмуше” које се напрежу да је ишчупају из Српства. (Светозар Стијовић) ”

Спољашње везе

• Онлајн текст